Beton br.208
Subota 22. jun 2019.
Piše: Jelena Veljić
To što oni pričaju i to što mi živimo su dve različite stvari
“Kažu oni meni: Pocepane ti pantalone.
Kažem ja: Kad kupim ćerkama pantalone, za mene ne ostane.
Kažu oni: Gadno te videti, ljudi prolaze dok čistiš tako pocepana, ovo je već koji put.
Kažem ja: Molim vas, ja sam samohrana majka...
Kažu oni: Nemoj meni te fazone i fore. Jesam ti ja Crveni krst?”
U subotu, 15. juna beogradski Društveni centar Oktobar ugostio je Udruženje za radna prava žena Roza iz Zrenjanina. Uz vegansku i vegetarijansku benefit-kuhinju za podršku u radu Udruženja, posetiteljke i posetioci imali su priliku da vide i performans „Zajedno do dostojanstvenog rada“. U pitanju je dokumentarni performans nastao od materijala skupljenih višegodišnjim istraživanjem položaja radnica u Srbiji, koje je Roza sprovela. Deo prikupljenih svedočenja žena objavljen je u publikaciji „Žene govore“, izdatoj 2017. godine. Želeći da se iskustva žena jače čuju, aktivistkinje i radnice Milica Lupšor, Sara Lupšor, Jelena Bunić, Natalija Stojanov, Vesna Đorđević, Tanja Dostanić, Gordana Kirćanski i Galina Maksimović, osmislile su i realizuju ovaj program čija je premijera izvedena sredinom marta u Zrenjaninu, a do kraja godine planira se još gostovanja širom Srbije.
Ideja za performans nastala je iz stava da je neophodno oživeti prikupljena svedočenja, odnosno da informacije o položaju žena na tržištu rada mogu bolje dopreti do ljudi kada se prenose u direktnom kontaktu sa publikom, a ne posredstvom teksta. Kako same aktivistkinje ističu, ovaj performans, iako umetnički oblikovan, zapravo je podsećanje, opomena i ohrabrenje za sve žene koje se nalaze u sličnoj situaciji.
Uprkos dominantnom narativu o „nikad boljem životu“ u Srbiji, koji plasira vlast, iskustva žena zaposlenih na crno ili na kratkoročnim ugovorima, ne možemo opisati drugačije nego kao jeziva. Svedočenja žena različitih stepena obrazovanja na različitim zaposlenjima (bilo da je u pitanju rad u fabrici, kiosku, kancelariji, školi, opštini ili u njivama) govore o mobingu, neisplaćenim zaradama i poniženjima u svetu rada u Srbiji. Prema rečina jedne od radnica i aktivistkinja: „To što oni pričaju i to što mi živimo su dve potpuno različite stvari“.
“U njivi sam već 7 godina. Sad mi je dvadeset jedna. U njivi sam 777 godina i ni za što drugo ne znam. Čujem neke što se žale kako je škola teška – ne znam. U školu nisam išla, jer sam na selu, a autobus do grada košta para koje nemam.”
Različiti sezonski poslovi najčešće podrazumevaju celodnevni rad po velikim vrućinama, za jako male dnevnice, koje često dobijaju i 2 ili 3 meseca kasnije u odnosu na vreme obavljanja rada, a nekad i ne dobiju. Nemaju topli obrok, već nose hranu i vodu od kuće, a deo novca im se uzima za troškove prevoza do njive - kamion u kome se radnice i radnici voze zbijeni, bez mogućnosti da se leti zaštite od vrućine, dok zimi nose ćebad kako bi se zaštitili od hladnoće.
Sa druge strane, radnice u trgovinama, pekarama, kioscima i zanatskim radnjama sreću se sa sličnim problemima. Njihovo zaposlenje često podrazumeva da rade 10-14 sati dnevno za minimalac, bez bolovanja i godišnjeg odmora. Ni ta minimalna zarada nije garantovana, s obzirom na to da je uslovljena prodajom određene količine proizvoda; ukoliko se ova norma ne ispuni, oduzima im se deo zarade.
“Firma vam je, verujem, svima dobro poznata. Možda ne znate da mi na poslu nismo smeli da nosimo rukavice. Možda ne znate da smo radili sa žicama poprskanim mišomorom. Dobro, ne znate koliko sam ja naderala kad sam oblepila već izranjavane ruke da ih zaštitim. A je l’ znate da sme da vam se pripiša samo kad je pauza? Je l’ znate da ko se onesvesti od umora i gladi odmah dobrovoljno potpisuje otkaz? Je l’ znate da je jedan stranac udario jednu radnicu pesnicom tako da je bila sva krvava? Treba da znate i da sam htela da joj pomognem. Treba da znate i da ona nije smela ni do WC-a da se umije, već je tako nastavila da radi i krvari. A ja? Ja sam rekla da mi nismo robovi svojoj državi, pa su mi rekli da ću leteti.”
U Srbiji, kao rešenje za visoku stopu nezaposlenosti, vlast često reklamira preduzeća otvorena putem direktnih stranih investicija. Javnim diskursom dominiraju informacije o broju radnih mesta koja se otvaraju, dok se veoma retko govori o uslovima rada u tim fabrikama. Prema svedočenjima žena, u pitanju su mesta brutalne eksploatacije. Zarade su u velikom broju slučajeva minimalne, a prekovremeni rad često neplaćen; rad se obavlja bez adekvatne zaštite na radu, dok propisane radne norme često dovode do ozbiljnih radom izazvanih zdravstvenih problema.
“Onda ti ukradu muža – moj je morao da landra po Evropi da zaradi za te kredite. Onda ti ukradu decu – moja su morala da napuste školovanje, da rade leti na moru, i na kraju skroz da odu preko. Ukradu ti i zdravlje, onako usput. (...) Ukrali mi tako zdravlje, a onda i pravo da se lečim.”
Suočeni sa ovakvom situacijom u Srbiji, mnogi ljudi u potrazi za (stabilnijim ili plaćenijim) poslom odlaze u inostranstvo. Poslednjih godina, sve je više onih koji odlaze u zemlje Evropske unije na po nekoliko meseci, najčešće u Nemačku ili Slovačku, na crno ili preko agencija za zapošljavanje u inostranstvu. Prema svedočenjima žena, u delatnostima u kojima se ljudi najčešće zapošljavaju, susreću se sa sličnim problemima kao u Srbiji; oni slučajevi u kojima je i moguće ostvariti bolju zaradu i obavljati rad u boljim uslovima, neretko takođe podrazumevaju neplaćeni prekovremeni rad, nemogućnost uzimanja slobodnih dana ili bolovanja, uz konstantnu izloženost stresu koji sa sobom nose nesigurnost rada na crno ili na određeno vreme i svakodnevni strah od deportacije.
***
Performans „Zajedno do dostojanstvenog rada“ omogućava da se čuju svedočenja žena o mobingu, neisplaćenim zaradama, diskriminaciji, ucenama, seksualnim napadima, pretnjama, fizičkom nasilju, otkazima. Drugim rečima, svedočenja o položaju radnica i radnika u Srbiji danas. Jedan mali deo navoda iz performansa izložen je i u ovom tekstu. To su priče o situacijama koje niko nikada ne bi trebalo da doživi. Pričaju ih hrabre žene koje su ove situacije doživele i preživele, i udružile se kako bi pružile nadu i ohrabrenje radnicama i radnicima koji se nalaze u sličnim situacijama. Saslušajmo ih.
U subotu, 15. juna beogradski Društveni centar Oktobar ugostio je Udruženje za radna prava žena Roza iz Zrenjanina. Uz vegansku i vegetarijansku benefit-kuhinju za podršku u radu Udruženja, posetiteljke i posetioci imali su priliku da vide i performans „Zajedno do dostojanstvenog rada“. U pitanju je dokumentarni performans nastao od materijala skupljenih višegodišnjim istraživanjem položaja radnica u Srbiji, koje je Roza sprovela. Deo prikupljenih svedočenja žena objavljen je u publikaciji „Žene govore“, izdatoj 2017. godine. Želeći da se iskustva žena jače čuju, aktivistkinje i radnice Milica Lupšor, Sara Lupšor, Jelena Bunić, Natalija Stojanov, Vesna Đorđević, Tanja Dostanić, Gordana Kirćanski i Galina Maksimović, osmislile su i realizuju ovaj program čija je premijera izvedena sredinom marta u Zrenjaninu, a do kraja godine planira se još gostovanja širom Srbije.
Ideja za performans nastala je iz stava da je neophodno oživeti prikupljena svedočenja, odnosno da informacije o položaju žena na tržištu rada mogu bolje dopreti do ljudi kada se prenose u direktnom kontaktu sa publikom, a ne posredstvom teksta. Kako same aktivistkinje ističu, ovaj performans, iako umetnički oblikovan, zapravo je podsećanje, opomena i ohrabrenje za sve žene koje se nalaze u sličnoj situaciji.
Uprkos dominantnom narativu o „nikad boljem životu“ u Srbiji, koji plasira vlast, iskustva žena zaposlenih na crno ili na kratkoročnim ugovorima, ne možemo opisati drugačije nego kao jeziva. Svedočenja žena različitih stepena obrazovanja na različitim zaposlenjima (bilo da je u pitanju rad u fabrici, kiosku, kancelariji, školi, opštini ili u njivama) govore o mobingu, neisplaćenim zaradama i poniženjima u svetu rada u Srbiji. Prema rečina jedne od radnica i aktivistkinja: „To što oni pričaju i to što mi živimo su dve potpuno različite stvari“.
“U njivi sam već 7 godina. Sad mi je dvadeset jedna. U njivi sam 777 godina i ni za što drugo ne znam. Čujem neke što se žale kako je škola teška – ne znam. U školu nisam išla, jer sam na selu, a autobus do grada košta para koje nemam.”
Različiti sezonski poslovi najčešće podrazumevaju celodnevni rad po velikim vrućinama, za jako male dnevnice, koje često dobijaju i 2 ili 3 meseca kasnije u odnosu na vreme obavljanja rada, a nekad i ne dobiju. Nemaju topli obrok, već nose hranu i vodu od kuće, a deo novca im se uzima za troškove prevoza do njive - kamion u kome se radnice i radnici voze zbijeni, bez mogućnosti da se leti zaštite od vrućine, dok zimi nose ćebad kako bi se zaštitili od hladnoće.
Sa druge strane, radnice u trgovinama, pekarama, kioscima i zanatskim radnjama sreću se sa sličnim problemima. Njihovo zaposlenje često podrazumeva da rade 10-14 sati dnevno za minimalac, bez bolovanja i godišnjeg odmora. Ni ta minimalna zarada nije garantovana, s obzirom na to da je uslovljena prodajom određene količine proizvoda; ukoliko se ova norma ne ispuni, oduzima im se deo zarade.
“Firma vam je, verujem, svima dobro poznata. Možda ne znate da mi na poslu nismo smeli da nosimo rukavice. Možda ne znate da smo radili sa žicama poprskanim mišomorom. Dobro, ne znate koliko sam ja naderala kad sam oblepila već izranjavane ruke da ih zaštitim. A je l’ znate da sme da vam se pripiša samo kad je pauza? Je l’ znate da ko se onesvesti od umora i gladi odmah dobrovoljno potpisuje otkaz? Je l’ znate da je jedan stranac udario jednu radnicu pesnicom tako da je bila sva krvava? Treba da znate i da sam htela da joj pomognem. Treba da znate i da ona nije smela ni do WC-a da se umije, već je tako nastavila da radi i krvari. A ja? Ja sam rekla da mi nismo robovi svojoj državi, pa su mi rekli da ću leteti.”
U Srbiji, kao rešenje za visoku stopu nezaposlenosti, vlast često reklamira preduzeća otvorena putem direktnih stranih investicija. Javnim diskursom dominiraju informacije o broju radnih mesta koja se otvaraju, dok se veoma retko govori o uslovima rada u tim fabrikama. Prema svedočenjima žena, u pitanju su mesta brutalne eksploatacije. Zarade su u velikom broju slučajeva minimalne, a prekovremeni rad često neplaćen; rad se obavlja bez adekvatne zaštite na radu, dok propisane radne norme često dovode do ozbiljnih radom izazvanih zdravstvenih problema.
“Onda ti ukradu muža – moj je morao da landra po Evropi da zaradi za te kredite. Onda ti ukradu decu – moja su morala da napuste školovanje, da rade leti na moru, i na kraju skroz da odu preko. Ukradu ti i zdravlje, onako usput. (...) Ukrali mi tako zdravlje, a onda i pravo da se lečim.”
Suočeni sa ovakvom situacijom u Srbiji, mnogi ljudi u potrazi za (stabilnijim ili plaćenijim) poslom odlaze u inostranstvo. Poslednjih godina, sve je više onih koji odlaze u zemlje Evropske unije na po nekoliko meseci, najčešće u Nemačku ili Slovačku, na crno ili preko agencija za zapošljavanje u inostranstvu. Prema svedočenjima žena, u delatnostima u kojima se ljudi najčešće zapošljavaju, susreću se sa sličnim problemima kao u Srbiji; oni slučajevi u kojima je i moguće ostvariti bolju zaradu i obavljati rad u boljim uslovima, neretko takođe podrazumevaju neplaćeni prekovremeni rad, nemogućnost uzimanja slobodnih dana ili bolovanja, uz konstantnu izloženost stresu koji sa sobom nose nesigurnost rada na crno ili na određeno vreme i svakodnevni strah od deportacije.
***
Performans „Zajedno do dostojanstvenog rada“ omogućava da se čuju svedočenja žena o mobingu, neisplaćenim zaradama, diskriminaciji, ucenama, seksualnim napadima, pretnjama, fizičkom nasilju, otkazima. Drugim rečima, svedočenja o položaju radnica i radnika u Srbiji danas. Jedan mali deo navoda iz performansa izložen je i u ovom tekstu. To su priče o situacijama koje niko nikada ne bi trebalo da doživi. Pričaju ih hrabre žene koje su ove situacije doživele i preživele, i udružile se kako bi pružile nadu i ohrabrenje radnicama i radnicima koji se nalaze u sličnim situacijama. Saslušajmo ih.
Armatura arhiva