Beton br.204
Sreda 20. februar 2019.
Piše: Adriana Sabo

SVE NAŠE ŽENE

Izlišno je, mislim, konstatovati da kao stanovnici i stanovnice zemlje Srbije, već godinama postojimo u rascepu između realnosti kakve doživljava većina nas, i realnosti koja nam se nudi u javnim diskursima koji dolaze od predstavnika/ca vlasti svih nivoa. Te, „naše realnosti“, drastično se, naravno, razlikuju međusobno – i to pre svega, rekla bih, u „vrsti“ muka sa kojima se svakodnevno suočavamo (nemaju iste probleme radnice, radnici, univerzitetski profesori/profesorke, glumci/glumice, novinari/novinarke, đaci…) – ali je ono što nas izgleda sve veže, činjenica da nikome „nije dobro“ i da se od svih nas u izvesnom smislu traži da zaboravimo ono što znamo i poverujemo u ono što nam kažu da treba da znamo, ono što vidimo na televiziji, u novinama, na internet portalima. Brojni su i često veoma složeni mehanizmi koji se upošljavaju kako bi se kreirala ta realnost, da ne kažem simulacija progresivne zemlje, i ništa nije previše loše da bi bilo tako lako odbačeno. To „ništa“, u ovom slučaju jesu različiti emancipatorski diskursi koji potpadaju pod onaj o ljudskim pravima, a koje tako voli i neguje Evropska unija, diskursi koji su najčešće u suprotnosti sa tradicionalnim i patrijarhalnim ubeđenjima najvećeg broja stanovnika/ca ove zemlje. Ipak, upravo se ti diskursi obilato koriste kako bi se pokazalo da sve radimo kako treba i da smo bolji od ostalih (među prvima smo, recimo potpisali Istambulsku konvenciju koju još uvek nisu ratifikovale sve naše komšije).


Složena mašinerija vlasti, kakva trenutno postoji u Srbiji, brižljivo je prisvajala diskurse o rodnoj ravnopravnosti, borbi protiv nasilja nad ženama, seksualnog nasilja, homofobije, i uopšte, borbi protiv svakog oblika diskriminacije, ali i borbi za socijalnu pravdu, a zatim ih okrenula upravo „protiv“ onih koje ti diskursi treba da štite i zastupaju – a to su stanovnici ove zemlje. Na delu je, drugim rečima, svojevrsna upotreba identitetskih politika koje obeležavaju borbu „drugih“ za ravnopravnost (ma kako ona bila shvaćena), kako bi se prikazalo da imamo ono što u stvari nemamo. A šta je to, za početak, što imamo?


AKUMULACIJA RODNOG KAPITALA

Imamo, moram priznati, iznenađujuće veliki broj žena na važnim pozicijama u zemlji, dakle, veliki broj žena koje podržavaju vladajuće političke ideje. To što su žene – i namerno podvlačim taj jedan aspekt njihovog identiteta – ne potencira se previše, niti je na bilo koji način eksplicitno istaknuto u njihovom radu, ali je više nego očigledno kada se pogleda struktura državnog aparata. Srbija, na primer, ima premijerku, predsednicu parlamenta, potpredsednicu vlade (i ministarku građevinarstva saobraćaja i infrastrukture), guvernerku, a žena je čak zadužena (makar samo plakatno) i za populacionu politiku, jer se to pitanje pre svega i tiče nas koje (možemo da) rađamo. Toliko važnih pozicija nam je povereno, da čovek prosto mora da se zapita o tome da li je zaista tačno da u Srbiji, u proseku, jedna žena bude ubijena svakih deset dana od strane partnera, da u porodilištima doživljavamo najstrašnije traume, da nam se efektivno ukidaju naknade za porodilje, da nas otpuštaju u slučaju da zatrudnimo ili neće da nas zaposle ako planiramo porodicu…


Identitet koji se u društvu prepoznaje kao „ženski“, dakle, ispostavio se (avaj, nanovo) kao veoma koristan za manipulacije, upravo i zbog svojevrsne mnogostrukosti koju podrazumeva. Sa jedne strane, feminizam i borba za prava žena su verovatno najprepoznatljiviji i najprisutniji diskursi među onim koji spadaju u domen ljudskih prava, te njihovo prihvatanje u izvesnom smislu „automatski“ ukazuje na nekakvu progresivnost, naročito na ovim prostorima. Takođe, ženski identitet se, da tako kažem, „ukršta“ sa brojnim drugim identitetima. Žena ima svuda, među svakom ciljnom glasačkom grupom – ima nas, zapravo, više nego muškaraca na planeti i, kako su to odavno uočili marketinški stručnjaci, veliko smo tržište i potrošačka grupa, ali i važan deo biračkog tela – važno je pokazati glasačima, još važnije glasačicama, da režim ima sluha i za njih (pretpostavljajući, valjda, da su „sve žene iste“ ili da se, nekako, razumemo međusobno samo zato što smo žene, pa ćemo pre poverovati ženi koja nam govori za koga treba da glasamo).


Kako bi se takav utisak ostavio, žene se aktivno uključuju i u druge, strateški važne sfere, kao što su na primer mediji, ili javna preduzeća – kako bi obezbedile utisak otvorenosti, a zapravo postupale po pravilima i u velikom broju slučajeva trpele „paljbu“ od strane javnosti ili predstavnika opozicije kada treba da se proguta neka gorka pilula. Setimo se samo, recimo, da prilikom svakog problema sa nekim sadržajem koji se našao u elektronskim medijima, čujemo baš od članice saveta REM-a, kako tu nema nikakvih problema. Kada se desio skandal sa izveštavanjem Studija B sa anti-režimskih protesta krajem 2018., simbol propadanja novinarske profesije, ali i te televizijske kuće, postala je jedna mlada žena kojoj svakako na ulici i ispred kamera nije bilo mesto. U njenu odbranu je stala je još jedna žena na poziciji (direktorka iste medijske kuće), doduše oštrijeg jezika i nešto bogatijeg rečnika, koja je pokrenula i svojevrsnu trku – opet ne jedinu – između vlasti i opozicije u tome ko je veći seksista, odnosno veći zastupnik ženskih prava.


NI Ž OD ŽENSKIH PRAVA

Od kako traju ozbiljnija „koškanja“ između vlasti i opozicije, reč „seksizam“ se mnogo puta mogla čuti iz usta jednih i drugih – mada ipak, više iz usta predstavnika vlasti. Dakako, iako im se mora priznati da su u velikoj većini slučajeva bili u pravu kada su reagovali na određene seksističke izjave, upitni su razlozi koji stoje iza burnih reakcija i glasnih osuda seksizma. Dakle, kada neko ženu nazove „fuksom“ kako bi opisao njene karakterne osobine, to jeste primer seksizma budući da se ono što se prepoznaje kao negativna crta ličnosti izjednačava sa celokupnim (ženskim) rodom; vređanje udovice i davanje ocena o prikladnosti njenog ponašanja, ili davanje predloga kako rešiti „problem“ Premijerkinog lezbejstva od stane pripadnika jednog drugog opozicionog pokreta, takođe je nedopustivo ponašanje. Primera ove vrste je mnogo. Vlast je, naravno, svaku takvu izjavu osudila, iskoristivši ih kako bi ponovo pokazala svoju progresivnost i brigu za ženska prava, a usput i diskreditovala opozicione partije.


Na ovaj način, relativno lako se dolazi i do još jedne veze između emancipatorskih ideja i vlasti koja se tako očigledno za njih bori. Ako kritikujete vlast, kritikujete i ideje o rodnoj ravnopravnosti, o borbi protiv diskriminacije, kritikujete one koji se tako očigledno bore za vaša prava. Ovakva taktika skrivanja iza paravana anti-seksizma ili anti-homofobije, efektna je u Srbiji i zato što su homofobija, seksizam i mizoginija duboko ukorenjeni u svest naroda, kao i u sam jezik kojim govorimo. Ruku na srce, velika je verovatnoća da će jedan prosečan čovek – mislim tu, dakako, i na žene i na muškarce – a posebno neiskusni političar (da ne iskoristim neku težu reč) dok kritikuje (ili pre pljuje) rad ili bilo kakvu aktivnost neke žene, pomenuti i to kako ona izgleda i dati sebi za pravo da sudi o njenom moralu i ponašanju. Svako ima pravo na mišljenje o tome da li je žena „kurva“, da li sme da se zabavlja tako kako ona želi, koliko „slobodna“ su njena „shvatanja“, da li joj je bolje da rađa/čuva decu nego što radi to što radi, da li je debela i u šta se „utegla“ itd., i da ženske estetičke i moralne kvalitete te vrste iskoristi kao argument u procesu pljuvanja. Slična stvar je i sa jezikom i njemu svojstvenim psovkama, u kom majka i onaj jedan poseban deo ženske anatomije figuriraju kao centralni (ono, nije da ni muški anatomski ekvivalent nema važno mesto u „čašćenju“ neistomišljenika/ca i, takođe, psovanje majke nije odlika samo naših psovki).


Elem, ova kratka digresija, inspirisana aktivnostima onih koji bi trebalo da „bolje“ zastupaju „glas naroda“ od onih koji to trenutno (ne)čine, ilustruje i činjenicu da je najveći deo onoga što je izrečeno u javnom prostoru daleko od bilo kakve aktivne i smislene borbe za afirmaciju takozvanih emancipatorskih ideja, posebno onih koje se tiču ravnopravnosti žena. One su, kao i identitetske politike koje ih zastupaju i proizvode, u aktuelnom trenutku iskorišćene, sa jedne strane, kao paravan, svojevrstan štit iza koga se kriju oni koji žele da što duže ostanu na vlasti. Sa druge strane, koriste se i kao efektivno oruđe za borbu protiv svih onih koji se kritički odnose prema toj vlasti, budući da po „logici stvari“, kritikujući vlast, kritikuju i njene progresivne ideje.


Kad smo kod ovog svojevrsnog „izvrtanja ideje na postavu“, treba dodati još jedan aspekt priče. Naime, iako se danas koncepti kao što su ljudska prava, feminizam, borba protiv diskriminacije i sve drugo što se smatra progresivnim, vezuje za vrednosti koje dolaze sa Zapada, iz zemalja (neo)liberalnog kapitalizma, ne treba smetnuti sa uma ni činjenicu da je veliko prisustvo žena u sferama javnog života u Srbiji – i to ne samo u politici, već i u kulturi, umetnosti, nauci, različitim akademskim oblastima – jedno od bitnih nasleđa emancipatorskih procesa kojima je ozbiljna pažnja posvećivana još u socijalističkoj Jugoslaviji, inače utemeljenoj na idejama antifašizma, ukidanju svakog oblika eksploatacije i neravnopravnosti itd. Pre svega, rekla bih, u svesti mnogih žena koje su rasle u zemlji u kojoj su mogle da biraju profesiju najpre prema sopstvenim afinitetima, a ne prema normiranim rodnim ulogama, da glasaju, odlučuju o sopstvenom telu itd., (i koje su, potom, istim tim vrednostima učile i svoje ćerke) – dakle u nekakvoj „pozadini“ koja nije eksplicitno definisana, ali je prisutna – ostale su emancipatorske ideje kakve su promovisane u SFRJ. U tom smislu se ovakvim smeštanjem anti-diskriminacijskih diskursa isključivo u polje „naprednih, Evropskih ideja“ – ne samo od strane vlasti već i različitih organizacija koje zastupaju prava diskriminisanih – dodatno neutralizuje značaj socijalističkog nasleđa u aktuelnom društvu, ono se u izvesnoj meri podrazumeva, ali se istovremeno i potiskuje. Istorijski gledano (i takođe, pojednostavljeno rečeno), na ovim prostorima je emancipacija žena oko i nakon II svetskog rata bila deo borbe protiv fašizma, kapitalističke eksploatacije i temeljne društvene nejednakosti. Zatim je, kao deo diskursa o ljudskim pravima kakav je dominirao u državama koje su se nekada zvale prvim svetom, predstavljala i deo borbe protiv autoritarnog režima, pro-ratnih politika i, uopšte, svega onoga što je obeležilo poslednju deceniju prošlog veka. Zajedno sa zalaganjem za utemeljenjem evropskih vrednosti u Srbiji posle 2000. godine, postala je ono čemu se i više-manje zvanično težilo, donošenjem različitih zakona, osnivanjem organizacija, državnih tela i komisija itd. Danas je ženska emancipacija neka vrsta bolne tačke na kojoj se dele različite društvene realnosti, a njen izvorni cilj zamenjen je jednim sasvim suprotnim.


*

U konačnom zbiru, (zlo)upotrebom emancipatorskih ideja efektivno se neutralizuju glasovi svih onih koji se zaista bore protiv diskriminacije, time što se postupcima, a ne samo rečima kreira realnost u koju samo treba poverovati. To nas nanovo podseća da ne postoji identitet – rodni, rasni, klasni, etnički… – koji je sam po sebi subverzivan ili koji automatski ukazuje na postojanje namera koje bi se opisale kao progresivne ili emancipatorske. Ne bori se, dakle, svaka žena za prava drugih žena, niti za njihov boljitak.

Armatura arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.