Beton br.153
Sreda 19. novembar 2014.
Piše: Marko Miletić

STVARI KOJE NESTAJU

Plate, penzije i Salon

 



Dok Vlada Srbije ulazi u konačni obračun sa javnim sektorom i brutalno reže socijalnu pomoć najugroženijima, Skupština grada Beograda je rešila da u sektoru kulture pribegne merama štednje na jednoj od najznačajnijih manifestacija savremene umetnosti na ovim prostorima. Odluka o pretvaranju Oktobarskog salona u bijenale, u direktnoj je vezi sa najavljenim otpuštanjem hiljada zaposlenih u javnom sektoru, smanjivanjima plata i penzija, dodatnom prekarizacijom radnih i životnih uslova, onemogućavanjem sindikalnog udruživanja.


Oktobarski salon je osnovan 1960. godine kao jedna od umetničkih manifestacija kojom se, između ostalih, obeležavao dan oslobođenja Beograda u II svetskom ratu. U svom prvobitnom konceptu Salon je zamišljen kao smotra recentne lokalne likovne umetnosti. Već tada ova izložba postaje važno referentno mesto za savremenu umetnost Jugoslavije, ali i regiona. Vremenom se format i koncept Oktobarca menjao, da bi odlukom Saveta ove manifestacije od 2004. godine Beograd dobio internacionalnu izložbu likovne umetnosti, kao što su to već decenijama BITEF ili BEMUS u drugim umetničkim oblastima. Internacionalizacija Salona je omogućila i dobijanje finansijskih sredstava iz inostranstva (pre svega fondacija i ambasada zemalja iz kojih su dolazili kustosi ili umetnici koji su učestvovali na izložbi). Međutim, njegova produkcija je i dalje pre svega bila oslonjena na javne budžete (najveći deo finansija dolazi iz budžeta grada Beograda) i podršku javnih preduzeća i institucija. Od početka svetske ekonomske krize budžet Oktobarskog salona se smanjuje iz godine u godinu, kako u nominalnoj tako i u realnoj vrednosti. I pored velikog zalaganja njegovih organizatora (uprave i zaposlenih Kulturnog centra Beograda), manjak materijalnih sredstava je poslednjih godina bio vidljiv. Budžeti su kasnili a sa njima i odluke o postavljanju kustosa, odabiru umetnika, prostora itd.


Ovogodišnji Oktobarski salon, pod nazivom Stvari koje nestaju, ostao je u dubokoj senci odluke koju je Skupština grada Beograda, osnivača salona, donela svega nekoliko dana pred zatvaranje izložbe. Po toj odluci ova reprezentativna izložba savremene umetnosti koja se kontinuirano održava više od pedeset godina postaje bijenale, odnosno održavaće se svake druge godine. Gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević je obrazlažući ovu odluku rekao da će se time „ostvariti određene uštede, ali i bitno popraviti kvalitet ove kulturne manifestacije.“ Sledećeg dana, mimo važećih procedura, je usledila i smenaMie David sa mesta direktorke Kulturnog centra Beograda, ustanove koja je organizator ove izložbe od 1986. godine.


Sasvim očekivano usledile su reakcije kulturnih delatnika. Kulturni centar Beograda je organizovao konferenciju za štampu, kao i diskusiju o ovom pitanju u okviru programa ovogodišnje izložbe i pokrenuo peticiju za poništavanje odluke gradske skupštine. Postojanje ovih reakcija i otvaranje debate o budućnosti Oktobarskog salona je svakako pozitivna stvar. Ipak, ono što se može primetiti je da se najveći broj reakcija tzv. kulturne javnosti koje smo imali prilike da čujemo vode isključivo postulatima o stručnosti, kvalitetuugledu i sl. Potpuno iste argumente, samo sa druge strane, povlače i oni koji su na sebe preuzeli da izvrše redefinisanje Salona. Međutim, ni strah od provincijalizacije kulture, niti pozivi na vraćanje izvornim vrednostima Salona, neće rešiti probleme kulturne produkcije. U pokrenutoj diskusiji zaboravlja se na strukturalni položaj kulturne produkcije u današnjem političko-ekonomskom sistemu. Odnosno, izostaje njena materijalna analiza, što raspravu održava isključivo na nivou sukoba elita oko dominacije u sferi kulture.


DSC_0633


Ekonomija u temelju kulture


 

Pretvaranje Oktobarskog salona u bijenalnu izložbu je u najmanju ruku problematično, ali ne i iznenađujuće ukoliko imamo u vidu ekonomsku politiku mera štednje. S obzirom da ima stabilnu skupštinski većinu, aktuelna Vlada agresivno i bez velikih otpora sprovodi te mere. Ipak, uspostavljanje slobodnog tržišta i deregulacija državnih institucija sa tom namerom je politika koju su sprovodile sve vlade od 2000. godine. Privatizacija javne i državne imovine, resursa i preduzeća, deregulacija tržišta rada, smanjivanje javne potrošnje i relokacija javnih budžeta privatnim kompanijama su mere koje se kontinuirano sprovode više od 10 godina. Zaoštravanjem krize kapitalističke ekonomije zaoštrava se i njihovo sprovođenje.


Ako se podsetimo da se Salon finansira pre svega iz javnog budžeta, moramo da razmislimo i o tome kako se taj budžet puni. Daleko najveći deo tog novca, preko dve trećine, se generiše prikupljanjem poreza na dodatu vrednost (PDV). Tačnije budžet je direktno zavisan od potrošnje svih građana, svakom našom kupovinom mi doprinosimo tom budžetu pa tako i kulturnoj produkciji koja zavisi od ovih budžeta. Pitanje je šta se moglo desiti sa kulturnom produkcijom u situaciji kada je materijalni položaj velikog dela populacije doveden do ivice siromaštva? Osvrt na ove činjenice, sada, neće pomoći Oktobarskom salonu, ali bi moglo da sugeriše radnicima u kulturi gde bi trebali da usmere svoju borbu kako bi pomogli očuvanju kulturne produkcije, pa i sopstvenom položaju.


Aktuelna Vlada Republike Srbije je od početka svog mandata donela niz zakona i odluka koje direktno ugrožavaju materijalni položaj većine stanovništva. Jedan od tih poteza je i donošenje novog  Zakona o radu, koji će, između ostalog, omogućiti i lakše otpuštanje zaposlenih i time dodatno ugroziti njihov položaj. Pored toga ovim zakonom se i obesmišljava rad sindikata koji bi trebali da se bore za bolje radne uslove. Radno vreme i ugovori o radu se dodatno fleksibilizuju i ono što su nekada bili nestandardni oblici rada sada postaju pravilo. Još jedna od konsekvenci koje donosi ovaj Zakon je i povećanje konkurencije među radnicima i posledično pad cene rada. Ako imamo u vidu da u Srbiji ima preko 20% nezaposlenih, dok kod mladih stopa nezaposlenih premašuje 50%, očekivano je da će se i u sledećem periodu materijalni položaj stanovništva pogoršavati.


Iz ovoga sledi da će potrošnja dodatno opasti (manje prihoda od PDV-a), kao i da će se ubirati manje poreza na plate što sve dodatno smanjuje javni budžet. Dakle, manje para i za kulturu. Deo kulturno-umetničke scene se jeste jasno pozicionirao prilikom donošenja Zakona o radu, ali je ta tema ostala van interesa većih javnih kulturnih institucija kao i pojedinaca koji u javnosti nastupaju kao javni intelektualci.


Ipak, donošenje ovog zakona je samo jedna u nizu mera koje je Vlada sprovela a koje direktno narušavaju položaj radnika i radnica u Srbiji. Sredinom septembra Vlada je javnosti predstavila paket mera štednje koji podrazumeva smanjivanje subvencija javnim preduzećima, otpuštanje radnika iz javnog sektora, kao i smanjivanje plata i penzija. Ove mere neće uticati samo na radnike u javnom sektoru već će njihov efekat biti i pritisak na plate radnika u privatnom sektoru. Dodatno, smanjivanje subvencija javnim preduzećima moglo bi da znači i povećanje cena komunalnih usluga, što bi značilo i dodatni finansijski pritisak na domaćinstva.

milorad-mladenovic-skolska-stolica-700x525


„Mere štednje“ kao svileni gajtan za socijalnu državu


Ovim merama se za sada organizovano suprotstavljaju jedino prosvetni radnici, čemu će se možda pridružiti i zdravstveni radnici. Radnici u kulturi to ne čine, iako će njima biti pogođeno oko 8000 zaposlenih u javnim institucijama kulture u Srbiji. Njihov položaj i bez poslednjih rezova nije zavidan, plate su ispod državnog proseka, a zbog nedostatka sredstava za produkciju mnogi od njih slobodno vreme i sopstvene resurse ulažu kako bi stvorili programske sadržaje. Prosek godina zaposlenih u kulturi je 47, što znači da za one mlađe ni takvo zaposlenje nije dostupno (a neće ni biti s obzirom na zabranu zapošljavanja u javnom sektoru). Oni u najvećem broju slučajeva svoje delatnosti obavljaju u nezavisnom sektoru gde najčešće rade na osnovu kratkoročnih ugovora, za male honorare ili potpuno volonterski, u vrlo prekarnim uslovima. U ovoj sferi čak ni sindikalno organizovanje nije moguće.


Ali tu nije kraj, poslednje u nizu ovih mera koje sprovodi Vlada Srbije pogađaju upravo najugroženije, a indirektno i zaposlene u javnom sektoru. Prema tim merama korisnici socijalne pomoći će, kako to kaže ministar Aleksandar Vulin, tu pomoć morati da zarade. To bi se ostvarilo tako što bi ili direktni korisnici socijalne pomoći ili radno sposobni članovi njihovih porodica radili na poslovima koje inače obavljaju radnici komunalnih preduzeća. Ipak, oni za to neće dobijati platu (koja bi čak i minimalna bila veća od socijalne pomoći). Kako smo mogli da vidimo u izjavama korisnika socijalne pomoći iz opština koje su ministru poslužile kao dobar primer, često se ne radi o novčanoj nadoknadi već o paketima hrane, ogrevu ili struji. Osim što se ovim merama obesmišljava koncept (svejedno mizerne) socijalne pomoći za one koji nisu radno sposobni ili nemaju gde da rade, vrši se pritisak na plate radnika javnih komunalnih preduzeća.


S obzirom da se Oktobarski salon najvećim delom finansira iz budžeta grada Beograda, važno je da napravimo i kratak spisak rezova koji su se tu desili. Pre nego što su mere štednje konačno stigle do Salona, uprava grada Beograda je, u aprilu ove godine, ukinula novčanu pomoć najsiromašnijim penzionerima, zatim pomoć za Svratište za decu, finansiranje personalnih asistenata za odrasle i starije osobe sa telesnim invaliditetom, povremenu novčanu pomoć za decu bez roditeljskog staranja i decu sa smetnjama u razvoju, znatno je umanjena novčana pomoć za porodilje i porodice sa trojkama, četvorkama, petorkama, šestorkama. Ovaj spisak nije konačan, a dok se smanjuju ili ukidaju socijalna davanja ujedno se povećavaju subvencije privatnim firmama. Tako su, ne samo građani Beograda, vrlo direktno pogođeni subvencijama koje se daju za Beograd na vodi i Bus plus, koji nikako ne doprinose većini stanovništva.


Kriza kapitalističke ekonomije koja se koristi kao izgovor za sve ove mere je dovela do radikalne preraspodele bogatstva. Većina stanovnika Srbije je sve siromašnija dok mali procenat ljudi postaje sve bogatiji. Zajedno sa pravima i materijalnim mogućnostima radnika i radnica nestaje i mogućnost društva za kulturnu produkciju. Ljudi koji su direktno pogođeni ovim merama ne samo da ne mogu doprinositi javnim budžetima, već im svakodnevna borba za preživljavanje ne ostavlja slobodnog vremena za kulturne sadržaje. Stoga, ukoliko želimo da se izborimo za više kulture i bolje uslove u kulturnoj produkciji, pre svega, moramo da se osvrnemo na strukturalne probleme, one koji nadilaze pitanje sadržaja i kvaliteta. Potrebno je razmišljati o materijalnim osnovama kulturne produkcije danas, o ekonomiji, merama štedenje i njihovim učincima, jer je teško zamisliti blagostanje kulture bez blagostanja onih koji je stvaraju i onih zbog kojih se stvara.


Ovaj tekst je objavljen na sajtu Mašina: http://www.masina.rs/?p=558

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.