Beton br.144
Sreda 19. februar 2014.
Piše: Sonja Gočanin

STRAH OD HIPERSEKSUALIZACIJE

 

 

 

 

 

Komentatori/ke sajta B92 sa oduševljenjem su podržali odluku francuskog Senata, od pre nekoliko meseci, da ukine takmičenja u lepoti za devojčice mlađe od 16 godina. Oni (komentatori i komentatorke) su bili ujedinjeni u oceni da treba stati na put tom elementu američke nakaradne kulture. Iako je francuski Senat ovom zabranom usmerio reflektore na ,,žensko pitanje”, za srpske komentatore uvek je daleko značajnije ,,američko pitanje“ (godinama prisutno u obliku navijanja: za Gadafija, Sadama Huseina, Putina, uragan i Fidela Kastra). Kada američki momenat presuši, trust mozgova na balkanskim sajtovima više i nema toliko razumevanja za te civilizacijske pomake koje izvode francuske institucije. Pa tako, kada je u decembru Donji dom francuskog parlamenta usvojio zakon o kažnjavanju klijenata prostitutki, nije bilo mnogo prostora za oduševljenje. Zbog odluke da suzbije pojavu za koju svaki Srbin koji je igrao potapanje brodova na časovima istorije zna da je ,,najstariji zanat na svetu”, francuski parlament neće dobiti facebook fun page u Srbiji, taman i da izbaci sve američke pozajmljenice iz francuskog jezika.

 

IMG_4674

                                                                                                 Foto: Vera Vujošević 

 

Fama o hiperseksualizovanim devojčicama     

 

Famozna odluka francuskog Senata da zabrani Mis takmičenje za devojčice ispod 16 godina bazirana je na izveštaju francuske ministarke sporta Šantal Žuano pod ambicioznim nazivom ,,Protiv hiperseksualizacije: Nova borba za jednakost“. Žuano je, bar kako tvrdi Gardijan, u izveštaju navela da se učesnice takozvanog mini-mis takmičenja tretiraju kao ,,seksi slatkiši“ i  da to takmičenje u lepoti i zavodljivosti ,,vređa dostojanstvo ljudskog bića“. Ipak, ministarka Žuano procenila je da francuski Senat možda i gaji simpatije za manifestacije u kome se žene (bez obzira na rasne i verske razlike) trpaju u isti lonac za proizvodnju ,,seksi slatkiša“ skupa sa kupaćim kostimima, večernjim haljinama i imbecilnim idejama o tome kako nahraniti decu iz Afrike. Stoga, u drugom delu izveštaja, argumentacija dobija drugi pravac. Ministarka objašnjava da ono što je zapravo problem sa Mis hepeningom za male devojčice jeste hiperseksualizacija istih (devojčica, ali i hepeninga). Ta reč ,,hiperseksualizacija“ podrazumeva ,,seksualizaciju izraza, držanja ili garderobe koja je za taj uzrast preuranjena”. Na sve to, u aktivističkom ,,hajde da” stilu pred Senatom, ministarka dodaje ,,da ne dozvolimo da naše devojčice od malih nogu veruju da se njihova vrednost meri njihovim izgledom”.

 

Iako bi ovih nekoliko poruka iz izveštaja odlično prošle u nekom tv duel formatu, one imaju problem sa konzistentnošću. Jedan događaj, a taj događaj je mis lepote za devojčice, ne može istovremeno biti ,,preuranjen“ za neki uzrast i vređati ljudsko dostojanstvo. Ministarka je, doduše, možda mislila da tek posle 16 godine dolazi period kada više nije preuranjeno da se vređa nečije žensko dostojanstvo, ali ne bih nagađala. U svakom slučaju, ako smotra telesa u kupaćim gaćama i haljinama, pod nazivom ,,izbor za mis“, vređa ljudsko dostojanstvo, problem ove manifestacije uveliko prevazilazi pitanje da li to telo ima manje ili više od 16 godina. Ukoliko je, pak, reč o tome da je za curice ispod 16 prerano da se javno nadmeću u seksi haljinicima i držanju, a da njihove mame i tate na tome zgrću novac, ministarka se zalaže isključivo za zaštitu deteta, što od tog ,,Mis univerzuma“, što od raspomamljenih roditelja. Teško je poverovati da će ukidanjem dečijeg izbora sa mis devojčice naprasno poverovati da će društvo (od sada i zauvek) vrednovati isključivo njihovo znanje, a ne dubinu dekoltea; isto kao što je teško poverovati da će legitimno izabrana mis univerzuma (iznad 18 godina, ali ispod 27 godina) rešiti problem gladnog naroda Afrike.

 

Iako je pitanje ovakvog takmičenja za devojčice definisano kao pitanje prava žena, zanimljivo je da je ono postavljeno baš na tom mestu. Branitelji i braniteljke prava žena su izgleda propustili da isprate sve ponižavajuće elemente ,,regularnog“ takmičenja za punoletne lepotice (ali ne previše punoletne), pa su se obrušili na opskurna takmičenja za decu u varošicama u Francuskoj. Pod maksimom ,,da naše devojčice veruju u znanje, a ne u izgled“ zabranjena su mini-mis takmičenja, ta najvažnija sporedna stvar u svetu seksi žena koje prodaju donji veš na bilbordima ili automobilske gume u televizijskom prajm tajmu. Devojčice (ne starije od 16 godina) dobro znaju da se u takvom svetu takmičenja u lepoti održavaju svakog dana i da se pista za mis-takmičarke spontano otvara svuda gde se žene kreću.

Mis takmičenja su prirodna stvar. Prirodna do te mere da nikog na kugli zemaljskog ne opterećuje to što organizatori tog takmičenja žene klasifikuju na udate i neudate, trudne i ne-trudne, ispod i iznad 27 godina. Nikog nije preterano interesovalo ni to što je prošlogodišnja Mis Srbije morala da dokazuje da nije udata, sve uz poklič: ,,Burma ne znači venčanje“. Problem sa takmičenjem nastaje onda kada se organizatori ,,zaigraju“, pa spuste prag za učešće. Kada deca postanu žrtve te mašinerije objektivizacije, odjednom je toliko lako zaključiti da u tim seksi pozama ima nečeg što ,,vređa ljudsko dostojanstvo“. Kao da dostojanstvo nije biciklo, pa ti ga ukradu.

 

 

Fama o hiperseksualizovanim savetnicama     

 

Dva najvažnija nacionalna mita u Srbiji, mit o Kosovu i Novaku Đokoviću, pomalo su presahla. U uslovima krize, ispostavilo se, mit koji ima najveće šanse da preživi je mit o Srpkinjama. Mit kaže da su to najlepše žene na svetu, a on je karakterističan za narode čije su fabrike ruinirali ,,domaći investitori”, novac iz državne kase podelili političari sa rodbinom a nacionalna bogatstva po nižoj ceni podeljena ,,prijateljskim” državama koje su u pravom trenutku imale razumevanja za mit o Kosovu. Ukratko, sve što je u Srbiji ostalo da se proda, nosi potpetice i kratke suknje po splavovima. Onda su Srpkinje brendirane sve skupa sa splavarsko-dokoličarskim načinom života i eto najzad turističke ponude, eto najzad nacionalnog identiteta.

 

Kako se, međutim, ispostavilo, ,,seksi Srpkinje” su samo apstraktna kategorija, pogodna za lečenje nacionalnih kompleksa. To su pokazala (sada već) dva slučaja ,,golišavih savetnica”, službenica u Ministarstvu spoljnih poslova kojima su neumoljivi ,,istraživački” novinari pronašli slike u dekolteima na društvenim mrežama i u muškim časopisima (koji se, po pravilu, kupuju zbog dobrih intervjua). Realizovanje nacionalnog ideala ,,seksi Srpkinje” ispostavio se kao jalov posao, naročito ukoliko se planira karijera nešto dalje od kuhinjske krpe. ,,Seksi Srpkinji” nije mesto u Ministarstvu spoljnih poslova. ,,Seksi Srpkinja” može, u najboljem slučaju, da izvlači loto kombinacije i da se javi u direktan program na Evroviziji ako se ne održava u Srbiji.

 

Tako je kratka suknja/dubok dekolte, taj ponos vlasnika splavova i tradicionalne srpske kafane (u kojoj se muzika pušta s laptopa), stavljena na stub srama, kao u Cecinoj pesmi. Ispred svakog pominjanja imena službenice Ministarstva spoljnih poslova, odlučili su novinari, stajaće sintagma ,,seksi savetnica” jer se, objašnjavaju oni, ona (savetnica) tako (hiperseksualizovano) predstavlja na društvenim mrežama. Nova savetnica u nesrećnom Ministarstvu spoljnih poslova prošla je istu, minucioznu proveru sada već iskusnih poznavalaca problematike ,,hiperseksualizovanosti savetnica” u nas i, naravno, još jedan slučaj je detektovan. Novi slučaj ,,seksi savetnice” od prvog se razlikuje u sledećem: Blic uvodi opciju uvećavanja slike ,,golišave savetnice” čime ova zahtevna ,,istraživačka” priča dobija svoj pornografski predah. Druga novina je Blicov pronalazak dokumenta koji bi konačno opravdao njihovo opsesivno bavljenje ovom temom, ime mu je ,,Kodeks o ponašanju državnih službenika”. Sada je već mnogo jasnije: dve žene drsko su svojim ponašanjem dovele u pitanje ,,ugled položaja i organa” i uzdrmale  snažno poverenje građana u državnu službu (veće poverenje građana imaju samo crkva, vojska, policija, džedaji, Istraživači iz Majamija i Treće oko).

 

Ova dva slučaja ,,hiperseksualizovanosti” iz nekog razloga u potpunosti su bacilli u senku ,,seksi” ministra Vanju Udovičića koji se isto tako (hiperseksualizovano) predstavljao u Cool girl-u i srodnim časopisima u kojima se, uzgred budi rečeno, bolje snalazio nego u Kažiprstu na B92 gde je onomad Tatjani Aleksić pola sata recitovao govor (ipak, nije mnogo zamuckivao).

 

,,Francuski” i ,,srpski” slučaj ,,hiperseksualizacije” ilustruju isti fenomen: društvo neguje licemeran odnos prema ženskom telu. Dok društvo svesrdno preporučuje model lepotice sa postera na srednjoj strani novina, onima koje su poverovale u taj ,,društveni ideal” već na prvom ćošku prilepljen je stiker: kurva. U tako uređenom sistemu barata se terminima ,,vulgarno”, ,,decentno”, ,,hiperseksualizovano”, ,,konzervativno”. Niko ne razume šta oni znače. Kandidatkinje za mis su ili premlade ili prestare, a put od hiperseksualizovane devojčice, preko decentne lepotice do vulgarne matorke je pola stepenika. ,,Seksi Srpkinja”, imaginarna ,,ambasadorka Srbije u svetu”, postaće ,,golišava savetnica” (smeh u pozadini) samo ako pomisli da može da postane ambasadorka bez navodnika. U toj igri (hiper)seksualizacije za ženu nema dobrog špila karata.

 

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.