Žiteljima/žiteljkama zemlje Srbije, poznato je, manjka uglavnom svega. Od sasvim bazičnih stvari, kao što su hrana, zdravstvena zaštita ili krov nad glavom do onih malo „luksuznijih“, poput socijalnog osiguranja, prava na godišnji odmor, slobode izražavanja i tome slično. Ono čega, pak, ima na pretek, jesu tužne/tragične/jezive priče o deci koja nemaju za lečenje, ljudima koji zbog bolesti ostaju bez posla, onima koji rade u nemogućim uslovima, ukidanju različitih socijalnih programa, prebijanju ljudi na ulici jer misle/govore/deluju drugačije i tako dalje. Spisak je, čini se, beskonačan. Ni vesti iz sveta nisu naročito pozitivne, što navodi na zaključak da je ceo svet u problemu (da ne upotrebim neku težu reč), oni skloni fatalizmu čak kažu i pred samim svojim krajem – jednim od mnogih koje je doživeo samo u poslednjih stotinak godina.

No, ako se vratimo na domaći teren primetićemo – kao što su mnogi do sada primetili – da su ljudi poniženi, apatični, često bez nade, ali i suštinski razjedinjeni. Prilikom svake tragedije, neko se seti i jedne druge (treće, pete) koja je bila gora i zbog koje bismo trebalo više da se potresemo. Ukoliko se pažnja javnosti ili/i države posveti jednom problemu, zasigurno će se naći barem još nekoliko drugih koji su preči i koji zaslužuju više naše pažnje i našeg saosećanja. I kao što nas istorija uči – a istorija se, kažu, ponavlja – u vreme krize su svi preokupirani raspravom oko toga kako je najbolje rešiti, i tako posvađani tonu još dublje. To, dakako, nije ništa novo: „Zavadi pa vladaj“, što kažu stari Latini, oprobana je i uspešna strategija, pa što bi je menjali, ako već radi. U Srbiji je princip „svako za sebe“ u potpunosti normalizovan – samostalno su protestovali prosvetni radnici, lekari, vojnici, policija, penzioneri, novinari, radnici preduzeća uništenih privatizacijama itd. Zbog čega se, dakle, nemogućom misijom čini prihvatanje ideje da su problemi drugih pripadnika društva i naši problemi?

Foto: Beton, Sarajevo, decembar 2016.

Sudeći po broju izreka koje naš, i drugi narodi ili „umni ljudi“ formulišu, a koje se tiču manipulacije kroz zavadu ili drugu vrstu skretanja pažnje, reklo bi se da kroz istoriju nikad baš nismo bili mnogo pametni. Ali možeda ćemo se nekad opametiti. Za sada, i dalje promašujemo suštinu problema, a mi u Srbiji se uglavnom pitamo zbog čega pare date za rešavanje jednog gorućeg pitanja, nisu usmerene na nešto drugo, jer ima i ljudi u goroj situaciji (pri tome ne mislim na kritiku upućenu, na primer, trošenju ogromnih suma novca na rasvetu ili novogodišnje koncerte, muzičke fontane i slične potrepštine i isticanje činjenice da je taj novac bolje potrošiti na nešto drugo). Premda gotovo uvek jeste tačno da ima još onih kojima je potrebna pomoć, ostaje pitanje zbog čega imamo stalnu potrebu da ističemo kako nečija muka nije dovoljno velika i da novac koji je dobio, zapravo nije sasvim zaslužio? Puna su nam usta gladne i bolesne dece, starih i osoba sa invaliditetom, raseljenih lica i onih prema kojima je život bio krajnje surov – i to samo onda kada treba da se, u komentarima na društvenim mrežama ili ispod vesti, pokažemo kao izuzetno osvešćeni i humani pripadnici ljudske vrste.

Na primer, kao i svake godine, i 2016. su se ljudi pitali šta će nam Parada Ponosa i zbog čega je toliko novca na nju potrošeno, a zatim su se nabrajale sve stvari koje su nam potrebnije. Tada su se, kao i obično čule fraze koje počinju rečima „Nemam ništa protiv tih ljudi, ali...“, „Razumem da su u opasnosti ako javno pokažu da su gej, ali...“, „I ja imam gej prijatelje, ali...“. Drugim rečima, prava gejeva, lezbejki, biseksualnih, transrodnih osoba (i svih onih koje stavljamo u „kućicu“ LGBTIQ) nisu baš „naša“ prava. U redu je da „oni“ imaju svoja prava, ali „mi“ ostajemo bez posla, „mi“ smo gladni, „mi“ nemamo uslova za lečenje, „naše“ zdravstvo propada... „Oni“ valjda žive u nekoj drugoj Srbiji, ne idu kod lekara i ne maltretiraju ih na radnom mestu. Jedini njihov problem je što ne mogu da hodaju ulicom. Mo’š misliti. Malo ko se zamislio – da ne kažem, zabrinuo – nad činjenicom da je državi prošle godine bila potrebna omanja vojska kako bi „njima“ osigurala da živi, zdravi i ne-prebijeni hodaju gradom, a da se pri tome ne kriju, ne trude da deluju „kao i svi drugi“ i ne hodaju u strahu za sopstvene živote. Mi, dakle, živimo u zemlji u kojoj postoji dovoljan broj onih koji su spremni i da ubiju nekog „drugačijeg“, ukoliko ih u tome – na silu! – ne spreči država, i pri tome ne potroši silne pare. Ali to nije toliki problem kao neki od onih koje sam već navela, valjda zbog toga jer je „njih“ manje nego onih „normalnih“, a valjda je „logično“ da se prvo štite prava većine. Naravno, iz priče oko Prajda profitirao je najviše onaj treći, tj. vlast koja je ovom prilikom pokupila dosta političkih poena, pa nas predstavila i kao državu koja iskorenjuje diskriminaciju. Ona krilatica „živi i pusti druge da žive“ izgleda se primenjuje samo kada u priču nisu upletene nikakve pare.

Situacija je slična i na „svakodnevnijem“ nivou, i u slučajevima manje „zvučnih“ problema od organizacije Prajda. Recimo, u beogradskoj Skadarliji je u Decembru jedan kuvar ostao bez posla zato što se pobunio protiv izvođenja pesme „Lili Marlen“ koja je trebalo da se „dopadne“ turistima iz Nemačke. Prisutni gosti u restoranu se nisu mnogo zabrinuli, a javnost je bila pre svega preokupirana raspravom o tome da li je ovo samo ljubavna pesma i da li je uopšte bitno što je bila simbol nacističke okupacije Beograda, omiljena pesma nemačkih vojnika i numera koja se prva začula na talasima Radio Beograda nakon što su Nemci preuzeli vlast u prestonici. Uglavnom smo se pitali šta je čoveku trebalo da pravi frku oko neke „obične ljubavne pesme“. Interesantna je i činjenica da je u skorašnjoj debati oko zabrane abortusa, koja se povede svaki put kad treba da se skrene pažnja javnosti ili da se doda malo uzbuđenja u inače dosadne živote građana i građanki, najglasnija bila upravo jedna žena – zadužena za demografska pitanja – kojoj je očito bilo najviše stalo da pomogne drugim ženama, pa je, valjda pod pretpostavkom da žene nemaju problem da abortus koriste kao kontracepciju, odlučila da angažuje nekoliko popova da ih od toga odvrate, uverena da će time rešiti problem bele kuge. Posle se ispostavilo da je nismo dobro razumeli, ona je samo htela da kaže kako su devojčice i devojke jedine koje treba obrazovati o abortusu i kako sveštenstvo može da donese duhovni mir čak i ženama koje nisu vernice i pomogne im da se pomire sa ulogom roditelja koju nisu želele. A kad su u Kruševcu podigli zid oko romskog naselja, mnogi – ali naravno ne i svi – njihovi sugrađani su se baš obradovali, jer to naselje stvarno ružno izgleda i ne treba da se vidi. A imaju ljudi i svojih briga da bi mislili o tuđim.

Naravno, kada pišem o javnom menjenju, uzimam u obzir činjenicu da se ono u vreme interneta prilično lako fabrikuje, te smatram da treba sumnjati u ono što se predstavlja kao mišljenje većine. Ipak ostaje upadljiva činjenica da pojedinci često sebi daju za pravo da odlučuju o tuđim problemima, da ih „stepenuju“ i debatuju o tome kome je gore. A svima je loše, između ostalog i zato jer znaju da ne mogu da očekuju naročitu podršku od drugih, kojima je takođe loše.

Kada se danas govori o solidarnosti, ona pre poprima oblik „humanosti“, kako to mediji vole da formulišu, i njen se suštinski kolektivni karakter poništava, fokusiranjem na pojedince koji čine nešto dobro za druge pojedince. Kolektivno, valjda, suviše „vuče“ na komunizam, pa ga treba izbegavati. Tako je i taj „neko“ ko pomaže nekom drugom u potpunosti depolitizovan, budući da deluje isključivo iz lične ljubavi, čovekoljublja i opšte (hrišćanske?) potrebe da pomaže drugima, a nikako zbog toga što na taj način želi da (sistemski?) menja društvo u kome živi. Drugim rečima, može se reći da javni diskursi „hodaju“ po vrlo tankoj liniji između hvaljenja nečije angažovanosti i istovremene depolitizacije iste, kako ona ne bi prerasla u širi i organizovani društveni pokret. Uz takvu depolitizaciju, čini se obavezno ide i izvesna idealizacija osobe koja nije gluva za tuđe probleme, te njeno predstavljanje kao nesebičnog „istinskog heroja“, nekoga ko ne traži ništa za uzvrat itd.

Ovo insistiranje na individui i pojedinačnom jeste i posledica liberalnog društvenog uređenja kome težimo, ali do kojeg nikako da baš skroz stignemo, već usvajamo ponešto i primenjujemo kako nam je (ne)zgodno. Tako se pojedinac u izvesnom smislu nalazi u fokusu društva, ali kao sasvim ne-angažovan, zagledan u sebe i svoje probleme (ili korist) i u velikoj meri apatičan, lišen mogućnosti delovanja. A njegov glavni neprijatelj nije sistem koji ga je u problem „uvalio“, već onaj drugi kome je nekako pošlo za rukom da svoju muku ublaži. Odricanjem od „sramne komunističke prošlosti“, odrekli smo se, čini se, i svake mogućnosti da mislimo zajedništvo i solidarnost van okvira romantičnih ideala ili populizma. Istina, dostupni su nam neki, tim istim sistemom definisani vidovi udruživanja ili iskazivanja solidarnosti, oličeni u mirnom građanskom protestu. Odnosno, čini se da je javan ili politički angažman u velikoj meri sveden na „šetnje protiv“ nekoga ili nečega, pisanje peticija, javnih protestnih nota ili otvorenih pisama – sveden na radnje koje sam sistem definiše kao dozvoljene oblike iskazivanja nezadovoljstva ili neposlušnosti. I takve radnje uvek činimo „svako za sebe“, ne shvatajući da „meni“ neće biti bolje, dok nam svima ne bude bolje.