Beton br.141
Petak 10. januar 2014.
Piše: Filip Balunović

Šta radi ateista za Božić?

 

 
 
 
Svim vernicima u Srbiji koji su slavili Božić, potpredsednik vlade Aleksandar Vučić čestitao je ovaj verski praznik. Taj dan se nije radio, a bogami ni sutradan. Samim tim, šta god da je rekao u toj čestitki, narod bi aminovao. Zato je on iskoristio priliku da odgovori i na novinarska pitanja vezana za izbore. Hoće li ih biti ili ne. Upošljeni su baš povodom ove nedoumice i brojni politički analitičari. Treba li Dačić i dalje Vučiću, odakle dolaze instrukcije ostalim članovima SNS-a da javno pozivaju svog lidera da raspiše izbore i zacementira svoju poziciju najpopularnijeg političara u nas. Ova pitanja su na božićnim ručkovima, pored svinjskih glava i repića, bila na stolu prosečne srpske, pravoslavne porodice. S tim u vezi, u redovima koji slede pozabaviću se upravo ovom božićnom poslasticom.

 

Mnogi i danas veruju da je Boris Tadić izgubio prethodne izbore zbog takozvanih "belih listića". S obzirom na to da je prvi krug dobio a drugi izgubio, moglo bi se reći da je ovo samo delimično tačno, jer je delom izbore izgubio i zbog toga što je Vojislav Koštunica u drugom krugu podržao protivničkog kandidata. Bilo kako bilo, "beli listići" tada su gotovo "prešli cenzus", bilo ih je dakle oko 5 %. Da su svi izašli i glasali za Tadića, danas bismo imali drugu vladu i drugog predsednika. Oni koji su tada došli na vlast rekli su nam da se nalazimo u dubokoj krizi i da su nam potrebni novi temelji državne politike.

 
lupa_ruke_beli_papir
                                                    Birač u Srbiji razgleda političku ponudu 
 
 
Pođemo li od semantičkog značenja grčke reči krisis koja označava preokret u nekoj bici ili bolesti, videćemo da kriza nije proizvela ono što bi se od nje na teorijskom nivou očekivalo. Umesto preokreta, dobili smo kontinuitet. Na izborima 2012, kao i na ovim koji će eventualno biti raspisani u narednih nekoliko meseci, biračko telo se suočava sa lakanovskim principom prisilnog izbora, a koji označava fenomen nemogućnosti postizanja "čistog" konteksta koji prethodi odluci jer je svaki kontekst "uvek-već" retroaktivno konstituisan odlukom (tek kad odlučimo verovati, razlozi za verovanje postaju nam uverljivi) (1) Stoga prosečni birač nije imao/la izbora kada se radi o političkom kontekstu, ali jeste da izabere između gotovo identičnih otelotvorenja toga konteksta, tj. političkih partija. Sledi da problemi sa izborima kao takvim počinju već sa samim imenom, "izbori". Sve dalje što sledi dodatno utemeljuje lažnost procesa čije je i samo ime varka.

 

Kako se ovakvo stanje postiže, ponajbolje se možda može objasniti kroz dihotomiju subjektivno/objektivno nasilje. Dok je sa jedne strane subjektivno nasilje ono vidljivo i naizgled se vrši u uslovima reda i mira - nad onima koji predstavljaju čuvare tog "nenasilnog" poretka, objektivno nasilje dobro je zakamuflirano pojmovima kao što su "vladavina prava", "državni poredak" i slično. Objektivno nasilje manifestuje se, za one koji ga kao takvog čitaju, kao sistemsko nasilje. U takvoj nevidiljivoj formi, nasilje gubi svoj esencijalni, ontološki karakter u opažajnom diskursu i pojavljuje se kao nenasilje. Stoga, svaka reakcija na ovu vrstu sistemskog nasilja, smatra se iracionalnom, ekstremističkom i slično. Tako se na opažajnom nivou, subjektivno nasilje, kao reakcija na ono koje je sveprisutno, objektivno ali i nevidljivo, uzima kao jedino postojeće. Iz toga dalje sledi da bi se svaka opstrukcija izbornog procesa, koji je samo jedan od mehanizama i inherentan je sistemskom objektivnom nasilju, smatrala iracionalnom ili politički ekstremnom. Ako bi ta opstrukcija poprimila iole radikalnije obrise, uprkos tome što bi taj radikalizam bio reakcija na sistemsko nasilje, ona bi se naposletku proglasila nasiljem i ugrožavanjem mira, stabilnosti i državnog (nenasilnog) poretka. (2) Tako se osigurava nesmetano sprovođenje procesa čije ime ne odražava njegovu suštinu i Vice Versa.

 

BoridansDonkeyBW1

                            Dilema običnog birača u Buridanovom ključu

 

Uspemo li čak i da prepoznamo šta se krije iza kulisa izbora, vrlo lako upadamo u zamku onoga što se dogodilo na prethodnim izborima. Dakle svi oni koje je Boris Tadić razočarao, a koji ipak nisu išli dovoljno daleko (kao Vesna Pešić) da javno podrže Tomislava Nikolića, odlučili su se da podrže kampanju "belih listića". Neki od glavnih zastupnika ove struje 2012. godine bio je i Vlado Pavićević, sada potpredsednik Nove stranke, na čelu sa bivšim premijerom Zoranom Živkovićem. Pri analizi ovog fenomena, može nam pomoći hegelovska "negacija negacije", čiji je osnovni zadatak da objasni prelazak iz stanja A u stanje B. Prvi korak koji A napravi ka prelasku u B, jeste negacija samog sebe, odnosno negiranje sopstvene pozicije unutar nepromenjenog okvira, ili konteksta. To je ono što su beli listići pokušali na prošlim izborima - negirali su neke sastavne delove, bez drmanja simboličkih granica celine. Dalje, na putu ka promeni svog stanja, i A, kao i njegova negacija unutar istih simboličkih granica, bivaju iznova negirani kako bi se napravio diskontinuitet i sa A, i sa njegovim simboličkim okvirom. Tek tada, A prelazi u B. "Beli listići" na proteklim izborima nisu dakle napravili ovaj presudni korak, već su se upravo suprotno, posle prve negacije vratili na položaj istog onog subjekta, kog su u prethodnom izbornom procesu negirali. Tako ćemo se na sledećim izborima, umesto narednog koraka u negaciji subjekta A, susresti sa povratkom na početnu tačku.

 

Ako bude izbora, a bogami kako tvrde mnogi politički analitičari biće biće i to uskoro, šta nam je onda činiti? Da glasamo na izborima koji nisu izbori? Ili da glasamo iako znamo da izbori nisu izbori, jer je bolje da pobedi ovaj nego onaj? Možda, to ostaje u igri. Sa druge strane, Valter Benjamin je u pravu kada kaže da je revolucija ponavljanje koje ostvaruje skrivene mogućnosti prošlosti. Ne kažem da su "beli listići" 2012. godine imali iole drugačiju perspektivu, imajući u vidu ko je tom pokretu pripadao. Možda ipak vredi pomisliti na to kako bi politički vrh odreagovao, ako bi izlaznost bila, na primer 20%. Sam čin neglasanja na izborima koji nisu izbori, ne bi možda obezbedio momentalni diskontinuitet, ali bi svakako uzdrmao temelje sistema. Pošto znamo da nasilje nije odraz moći, već slabosti, možda bi takav splet okolnosti doveo do toga da objektivno (sistemsko) nasilje postane vidljivo, pa mu kao takvom možda bude lakše i legitimnije odgovoriti? Možda bi ono što bi usledilo bio nagoveštaj dovršetka duple negacije. Možda. A ako pak zažalite zbog toga što ste utrošili dragoceno vreme na čitanje ovih redova, bar ste saznali šta radi ateista za Božić.

 

 

 

(1) vidi: Žižek, Slavoj, The ticklish subject, 1999, Verso
(2) više o subjektivnom/objektivnom nasilju vidi: ŽižekViolence, 2008, Picador

 
 
 
Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.