Sećate li se Odstupanja? One izložbe „visokog rizika“ posvećene savremenoj umetničkoj sceni Prištine, koja se nikada nije održala – zbog protesta koji je na dan otvaranja, 7. februara 2008, organizovan ispred Galerije „Kontekst“, nasilnog upada dve osobe u galeriju i cepanja dela „Licem u lice“, a onda i zvanične zabrane. A sećate li se imena jedanaestoro mladih umetnika čiji je rad trebalo da bude predstavljen? Znate li šta se sa njima i njihovom umetnošću od tada dešavalo?

Opustite se – u redu je ako se ne sećate i ne znate. Kako biste se i sećali od sve one halabuke koja je u medijima oko te izložbe napravljena. Tih dana, dežurni intelektualci su raspravljali o „incidentu“, branili i napadali, razapinjali i spasavali, potezali patriotizam i kosmopolitizam, „Prvu“ i „Drugu“ Srbiju, pravo na otcepljenje i teritorijalnu celovitost, nastavljajući simbolički rat koji su odavno započeli i podređujući sve, ne nužno svesno i ciljano, nadgornjavanju s intelektualcima-konkurentima i trci za boljom pozicijom u poretku diskursa, s nadom da će ona voditi i povoljnijoj poziciji u preraspodeli objektivne moći. O mladim autorima, koji ću ubrzo početi da žive i stvaraju u nezavisnoj Republici Kosovo, njihovoj umetnosti i viđenju kosovskog društva, malo šta smo mogli da saznamo. U arhivama štampanih medija danas možemo naleteti na imena dvojice učesnika ove izložbe – Drena Malićija, autora uništenog eksponata „Licem u lice“, i Albana Muje, koji je pažnju medija privukao performansom u Novom Sadu, tokom kojeg je pored postojećih ćiriličnih kačio table s nazivima ulica na latinici. Zajedno s Mujom, Driton Hajredini, Fitore Isufi – Koja, Lulzim Zeqiri, Artan Balaj i Flaka Haliti, obraćaju nam se iz nekih knjiga za koje je malo ko čuo, čak i među akademcima koji bi kao trebalo da su informisani.

Da budem jasna – ne mislim da je potrebno, niti poželjno da se priča o umetnosti a da se po strani ostave njene socioekonomska pozadina, politička agenda, ili uže i šire društvene implikacije. Naprotiv. Ipak pripadam školi mišljenja – burdijeovskoj – koja iza svake misli, svakog postupka prozreva grupne interese i gaji sumnjičavost prema delanju koje kao perjanicom maše bezinteresnošću, ili opštim interesom. Ovde je reč o tome da je izložba Odstupanje bila usisana u simbolički rat koji je imao neko davnašnje ishodište i da je postojećim političko-intelektualnim kampovima poslužila kao povod da nastave borbu za bolje pozicije u distribuciji dobiti – simboličke i/ili materijalne. I ne samo da zbog toga ništa nismo uspeli da saznamo o susedima i njihovoj umetnosti, već se nastavilo s proizvodnjom izanđalih konstrukata unutrašnjeg Drugog (tzv. Prva i tzv. Druga Srbija). Pitanje je koliko su ovi konstrukti imali veze s realnošću, odnosno objektivnim podelama društvenog sveta koje su svakako pretendovali da predstavljaju.

Tako je Teofil Pančić, polušaleći se, predlagao da se Srbija teritorijalno podeli na dva dela, a da referendumsko pitanje glasi: „Evropa, žena koje ima ili Kosovo, kolevka koje nema“ (Pančić, Vreme, [internet] 10/1/2008), implicirajući time da upravo Kosovo cepa Srbiju na dva dela, ali i da su dve, diskurzivno konstituisane Srbije dobrano utemeljene u stvarnosti.

Dušan Grlja smatra da su pojedini učesnici rasprava nakon Odstupanja – konkretno predstavnici „Radnika u kulturi“ koji su pokrenuli niz inicijativa kako bi osporili zatvaranje izložbe – upali u igru vlasti, i jednako kao ekstremne nacionalističke grupe doprineli reprodukovanju „funkcionalnih političkih dihotomija“, kojima se „dominantna politika“ služila za proizvodnju sukoba unutar biračkog tela i lakše upravljanje njime. Neka antropološka i sociološka istraživanja dominantnih narativa u javnom prostoru – Stef Jansen u svojoj knjizi Antinacionalizam: etnografija otpora u Zagrebu i Beogradu iz 2005. ili Tamara Petrović Trifunović i Ivana Spasić u tekstu „Patriotism and Cosmopolitanism in Intellectual Discourse: Peščanik and Nova Srpska Politička Misao“, objavljenom u časopisu Filozofija i društvo 2014. – bliže su osvetlila konstituciju i logiku funkcionisanja dva zaokružena diskurzivna identiteta – narodsku, patriotsku i tradicionalnu „Prvu Srbiju“ i građansku, kosmopolitsku i modernu „Drugu Srbiju“, pokazavši kako kroz antagonizam prihranjuju jedan drugog. U analizi štampe i periodike nakon 2000-te, dve pomenute autorke 2012. beleže pomaljanje više varijanti „Treće Srbije“, s tim što se svaka od tih varijanti izgrađuje u odnosu prema konstruktima „Prve“ i „Druge“ Srbije, pa se može reći da podela etno-nacionalno–kosmopolitsko ostaje dominantan organizujući princip polja javnog govora.

Uništeni rad Drena Malićija (www.seecult.org)

Jedna studija svakodnevnog govora iz 2012. otkrila je primat posve drugačije dihotomije. Naime, Ivana Spasić i ja smo, u potrazi za obrascima simboličkih borbi na nivou svakodnevnog života, kroz fokusgrupne intervjue ustanovile da su političke, kao i klasnoslojne distinkcije iščezle, ustupivši mesto moralizatorskim diskursima i podeli na moralno ispravne (neko neartikulisano „mi“, mi „obični smrtnici“) i one koji to nisu (amoralni, prevrtljivi, korumpirani političari, ali i instant bogataši i estradne zvezde). To je bio razlog da se zapitam da li su diskursi o srpsko-albanskoj kulturnoj saradnji, nastali za ovih sedam godina, koliko je prošlo od Odstupanja, i dalje dominantno obeleženi strukturom polja javnog govora i istorijom pređašnjih simboličkih odmeravanja, te stoga osuđeni da reprodukuju logiku i instrumente patriotskog i kosmopolitskog, tj. prvosrbijanskog i drugosrbijanskog diskursa, kao i konzervisanu, ne baš kompleksnu sliku Kosova. Ispostavilo se, kao što ćemo ubrzo videti, da je javni prostor u međuvremenu generisao neke nove i drugačije diskurzivne formacije, koje na marginama i u međuprostoru koji odeljuje Prvu, Drugu i Treću Srbiju stvaraju novi jezik sličnosti i razlika, otkrivaju nove klasifikacijske principe, pronalaze nove osnove za povezivanje i saradnju, čekajući povod ili povoljan trenutak da narastu i nadjačaju diskurse-rivale. Analizom su bili obuhvaćeni nedeljnici NIN i Vreme, dnevni listovi Danas i Politika, kulturni podlistak Danasa – Beton, internet portali Nova srpska politička misao i e-novine, i sajt nekadašnje radio emisije „Peščanik“.

Something old, something new, something borrowed, something blue

Da li zbog provokativnosti same izložbe, incidenta s njenog otvaranja ili napetosti proizvedene očekivanjem da Kosovo svaki čas proglasi nezavisnost, Odstupanje je pokrenulo oštro sučeljavanje patriota i kosmopolita. Na obe strane korišćena je teška, mada za ovdašnje simboličke prilike standardna diskurzivna artiljerija. Prvi su druge prozivali zbog podrške teroristima i njihovim slaviteljima-umetnicima – „ma kako neko pravdao te fotografije pozivanjem na pop-art, one ostaju to što jesu […] fotografije Adema Jašarija, teroriste iz Drenice (Grbić, NSPM, [internet] 6/2/2008); kultur-rasizma – „pojedinci iz tzv. ’građanskih’ i tzv. ’umetničkih’ krugova“ su verovatno „isti oni ’urbani’ ljudi koji zagovaraju stav da je pravo starosedeoca gradova veće od prava došljaka, odnosno, da su došljaci ti koji treba da se prilagođavaju gradu, a ne obrnuto“ (Grbić, NSPM, [internet] 6/2/2008); oživljavanja političkih praksi i ideološkog govora, ispoljenog u „zaboravljenim postulatima – idejna orijentacija, društveno angažovanje umetnosti, ideološko reagovanje u datom društvenom trenutku“, koji pripadaju prošlim, „olovnim vremenima“ (Vučinić, NSPM, [internet] 29/5/2008); te zbog nedoslednost i odsustva podrške, procenjuje se, sličnim umetničkim poduhvatima na „srpskoj strani“, kakav je na primer bila izložba Vladimira Šćepanovića „na kojoj je ovaj umetnik prikazao nekoliko autoritarnih likova koje globalni svet danas vidi kao pretnju demokratiji, a među njima i Ratka Mladića i Radovana Karadžića?“ (Perić, NIN, [internet] 15/5/2008). U suparničkom taboru je konstatovano da je „ispod kamenja ovih nedelja izmilelo sve što se u sopstvenom smradu gnojilo godinama“ i da se „Srbija raspojasano prepustila slatkim strastima fašizma“ (Luković, Peščanik, [internet] 13/2/2008), kao i da je reč o ograničenim ljudima koji su „još jednom demonstrirali svoju poslovičnu nesposobnost da razumeju i svare bilo koju iole kompleksniju poruku“, pa i ironiju koju je savremena umetnost usvojila kao svoj zvaničan jezik (Arsenijević, Politika, 21/2/2008). Opredeljivanje za srpsko-albansku kulturnu saradnju ili protiv nje, organizovano oko strategija diskreditovanja neistomišljenika, nekako je uspelo da zaseni samu izložbu i njene učesnike. Okidač je tako mogla da bude i neka sporna politička izjava, fudbalska utakmica… stare bitke bi se nastavile, uz verovatno sličnu argumentacijsku logiku i iste adresate. Pozitivna strana diskursa simboličkih borbi vezana je za činjenicu da je, u ovom slučaju, unutrašnji neprijatelj proizveden u primarnog Drugog, dok spoljni figurira kao povod.

Podrška izložbi

Diskurs direktne simboličke konfrontacije nastavio je svoj život, s tim što nijedno kasnije kulturno dešavanje nije pokrenulo dramu ravnu onoj s početka 2008. Osim toga, pridružili su mu se drugi diskursi. Diskurs angažovane umetnosti se razvio oko argumenta da umetnost može i treba da menja društvo nabolje, te da je ta njena uloga upisana u istoriju i strukturu umetničkog polja. A šta ta uloga tačno podrazumeva? Bilo da je proizvedena na albanskoj ili srpskoj strani, ili je nastala združenim snagama, društveno angažovana umetnost: provocira i postavlja nezgodna pitanja – „Uništena slika je kosovskom društvu smelo postavljala pitanja: Da li je Adem Jašari pop-zvezda? Zar nemamo nekog benignijeg za tu ulogu? Da li neko iz njega cedi nekakvu korist?“ (Živanović, Beton, [internet] 19/2/2008); dekonstruiše dominantne kulturne obrasce; omogućuje upoznavanje i razumevanje Drugog, dok se istovremeno bori protiv ksenofobije, nacionalizma, retrogradnih ideja u vlastitom društvu – „[V]erujem da je Jeton Neziraj svojim otvorenim angažmanom i senzibilisanjem prištinske sredine za Druge napravio pomak koji talas nove političke radikalizacije neće moći sasvim da poništi“ (Ilić, e-novine, 20/8/2011); brani načelo autonomije – „Predstava [„Let iznad pozorišta Kosova“] zdravorazumski, etički i estetički vredno demistifikuje uticaj politike na umetnost i diže glas protiv ekstremnih političkih ideja, ostrašćenih opcija koje su suštinski ponižavajuće i degradirajuće“ (Tasić, Politika, 14/12/2012); kritikuje korumpirane političare, ratne i posleratne profitere – „Neziraj se grohotom smeje potkupljivosti, brutalnosti, nedoučenosti, neznanju... vođa nacionalne revolucije i države u osnivanju, Kosova, i to baš kada se to dešava“ (Cvetković, Beton, [internet] 18/12/2012). Za razliku od prethodnog diskursa, u ovome je markiranje neprijatelja repni deo strategije koja se sastoji od uzurpacije same pozicije angažovane umetnosti i prisvajanja legitimnosti te pozicije, čija je izgradnja započeta nekad davno i negde drugde.

Diskurs koji umetnost stavlja ispred i iznad svega, potcrtava univerzalnost jezika umetnosti i njenu moć da prelazi i briše ovozemaljske granice. Značaj lokalne dnevnopolitičke problematike u njemu je znatno manji no u diskursu angažovane umetnosti. Iako prisutne, ideje političnosti i društvene angažovanosti su razobličene i odmaknute od konvencionalnih značenja. Naime, delo je „političko“ ukoliko se „bavi onim što se gledaoca i njegovog života – uvek i svugde suočenog s tri velike teme: sa smrću, ljubavlju i vlašću, tim ili nekim drugim redosledom – veoma duboko tiče“ (Pančić, Vreme, [internet] 28/4/2011). Angažovanje se ne posmatra kroz kritiku, izlazak u javnost i pokušaje da se utiče na društvena kretanja, već se shvata defanzivno. Preovlađuje stav da umetnost, time što postoji, i samo dotle dok zadržava autonomiju u odnosu na spoljne uticaje, čini svet boljim – „Niti je Atelje 212 nadležan i vlastan da priznaje nezavisnost Kosova, niti je prištinsko pozorište nadležno da priznaje da ’Kosovo je srce Srbije’. Jedino što oni i mogu i umeju jeste da prave i izvode pozorišne predstave, odlične, loše ili osrednje, i to za ljude koje to zanima – a takvih ima u Beogradu, u Prištini, u Milvokiju, u Alma-Ati, sasvim svejedno. Otkad je teatra na svetu, histrionske družine gostuju tamo gde ih zovu (ili se čak pozovu same, why not?!), svečano ne mareći za trivijalne podele od ovoga sveta...“ (Pančić, isto). U tom smislu, diskurzivne strategije su sve redom podređene odbrani autonomije, te „čistog“ stvaralačkog čina, s kojima, smatra se, dolaze kosmopolitska otvorenost i načelna podrška politici saradnje.

Jedan od radova na izložbi "Odstupanje"

Poslednji od četiri diskursa je diskurs kojim se daje podrška rehabilitaciji svakodnevice kroz umetnost. Smatra se da dokumentaristički, ili pristup koji samo pronalazi nadahnuće u „stvarnom životu“, može jedini da približi dva naroda. Ništa bolje ne zbližava od zajedničke muke. Ovaj diskurs odražava duboko nezadovoljstvo slikom Kosova koju su generisali ovdašnji mediji, kao i simboličkim borbama koje su tome doprinele isporučujući samo stavove i optužbe namesto uvida utemeljenih na činjenicama ili neposrednom iskustvu. „U Srbiji je malo poznato kako žive i Srbi, a kamoli Albanci na Kosovu. Selektivno informisanje i prikazivanje kosovske svakodnevice slično je načinu na koji se prikazivao Maljićijev rad poslednjih dana. Mediji ’prosrpski orijentisani’ odsecali su Elvisa, a ’proevropski’ Jašarija iz konteksta rada koji se zove ’Licem u lice’ i celina je samo kada se ova dvojica gledaju“ (Perić, NIN, [internet] 31/1/2008).

Stavljanje u prvi plan problema s kojima se ljudi u Srbiji i na Kosovu svakodnevno susreću ima za cilj da pokaže da oni imaju dosta toga sličnog, da su svi podjednako žrtve loših politika, ako ništa drugo – „Gostovanje beogradske predstave [Izopačeni, izvedena u Oda teatru u Prištini] bio je događaj koji je pokazao da postoje zajedničke teme izvan predrasuda i daleko od pregovaračkih stolova“ (Stanković, NIN, [internet] 3071/2014). Ovakvim umetničkim postupkom ostvaruje se neposrednost, bliskost koju bi drugačije bilo teško postići. Upravo zbog toga, umetnosti se u ovom diskursu dodeljuje istaknuto mesto – dok politika povlači granice i razdvaja, ona je tu da povlači paralele i spaja. Uz takav stav, artikulišu se novi rivaliteti – „običan“ narod, ili društvo versus političari, i stvarnost versus politička konstrukcija stvarnosti – „Kombinirajući emocije netrpeljivosti i mržnje sa suvremenom potrošačkom diktaturom Patriotic hypermarket na scenu uvodi sasvim radikalan kazališni jezik: on reže tamo gdje najviše boli bacajući političkim elitama i nacionalistima gorku dozu realnosti u lice“ (Obradović, e-novine, [internet] 9/11/2011). Premda je politička elita proizvedena u Drugog, politika kao takva se ne odbacuje. Čak se umetnost vidi kao komplement politike – „[M]islim da se predstava izdiže iznad onoga što je politička svakodnevica.

Da ne kažem politička trivijalnost i da sasvim sigurno ima važan univerzalni kontekst, a to je da kada svedete te priče sa velikih globalnih makrotema ili kada ih prebacite iz diskursa ličnih karata, saobraćajnih i registarskih tablica... i počnete da govorite o tome kako ljudi žive egzistencijalno, šta te ljude muči, onda shvatite da je nužno uz politički dijalog što više otvarati novi umetnički diskurs, koji će se baviti ljudima koji su najviše zapostavljeni i zanemareni po pitanju ove velike teme“ (Mustafić, u: Trebješanin, Politika, 20/7/2011).

Deo izložbe, pre otvaranja

I dok su prva tri diskursa prilično opterećena samolegitimacijom, koja se kreće u okvirima koji su postavljeni ranije (u prethodnim simboličkim okršajima – prvi diskurs), i negde drugde (konstituisanje umetničkog polja kao autonomne sfere, ideja angažovane umetnosti – drugi i treći), poslednji diskurs kojim se podržava otvaranje umetnosti ka stvarnom životu i proživljenim iskustvima, uključuje mnogo „nepoznatih“ da bi se moglo reći da bilo kome i bilo čemu „drži stranu“. On samo polaže neizmernu nadu u to da će te slike i priče koje umetnost otkida iz života i prerađene ih nudi nekoj anonimnoj publici, uspeti da približe ljude s dve strane granice. Da li će ovaj diskurs održati dijalog sa stvarnošću, ili će metakritičke pretenzije dokinuti taj izvor napajanja? Kakvim će se konkretnim sadržajima ispuniti i da li će skrenuti na neku/nečiju stranu? Pa, videćemo...