Beton br.107
Utorak 18. januar 2011.
Piše: Đerđ Serbhorvat

Srpski neokapitalistički ajvar u Budimpešti

Nema još ni godinu dana otkako je u Budimpešti otvorena ćevabdžinica. Nagrnuli smo tamo i mi, emigranti koji nostalgišemo za ukusima iz otadžbine. Odličan kvalitet garantuju srpski kuvari, jedan od njih stigao je direktno iz Leskovca. U početku sam mu još i ja pomagao prevodeći, jer su konobarice Mađarice. Kasnije sam imao priliku da primetim da kuvari i konobari (ima ih poprilično jer radnja radi non-stop) među sobom komuniciraju na engleskom, pokušavajući da tačnije razumeju jedni druge. Pored brojeva jedva da koriste desetak reči.
Razumem ja da je engleski lingua franca poslovnog sveta. Ali primetio sam da se kuvari ne menjaju, dok je u krugovima konobarica velika fluktuacija, a ipak se naši srpski sunarodnici ne trude da nauče ni nekoliko mađarskih reči. Tako uvek iznova počinje natucanje jezika sa mađarskim pomoćnicima, koji naravno ne razumeju reč engleskog. A nekada je prvi zadatak trgovaca, emigrantskih preduzetnika bio taj da nauče dati jezik, čak i kada se radilo o najzamršenijem dijalektu.
Međutim, srpski kuvari još uvek rade balkanskim tempom, istina vlasnik ćevabdžinice čiji se naziv vezuje za Montenegro, bolje se razume u to: nakon što je posao krenuo, ne samo što je proširio prostorije već je i cene podigao (otprilike duplo u odnosu na ćevabdžinicu sličnog ranga u Novom Sadu). Čak se i ajvar posebno naplaćuje – jedna kašičica je 50 forinti, to jest oko 20 dinara.
Dok podređeni pokušavaju da se sporazumeju, crnogorski preduzetnik se već ponaša onako kako to čini i promućurni Mađar: ukoliko posao ide, bolje je što pre skinuti kajmak, ko zna šta će tu još biti. Zbog toga što se Mađarska zaglavila između Istoka i Zapada, bez obzira na to što je već sedmu godinu član Evropske Unije. Pisci, intelektualci, političari, stručnjaci iz oblasti društvenih nauka, već vekovima se raspravljaju oko toga da li država više pripada Zapadu ili Istoku, ili je nekakav entitet koji stoji potpuno odvojen, koji ide nekim „trećim putem“, možda nekakva država-skela, koja upravo spaja te dve strane. Pitanje je koji sistem vrednosti je blizak njenoj „duši“? Da li je sposobna da kao punopravni član Evropske Unije zapadna pravila ne samo izdeklamuje, već da ih i ispoštuje, odnosno da li mađarski narod ipak zahteva vođu sa čvrstom rukom, sigurno upravljanje, staranje, i iako zahteva demokratiju i tržišnu ekonomiju, neka to ipak bude onako kako je u Rusiji, to jest na Istoku? Nije slučajno što sada svako malo predsednika vlade Viktora Orbana porede sa Putinom. (Mada u ovome nema mnogo smisla.)
Mađarska je preuzela šestomesečno rotirajuće predsedavanje Evropskom Unijom, dakle prikladno je da svako bude evropskiji čak i od Evropljana. Rečju, parola ne nedostaje, svako se zaklinje u evropske vrednosti. Istovremeno, primećujem da je sve jače neprijateljstvo prema Zapadu, odnosno jednoj njegovoj specijalnoj podvrsti. Mađari su između 1945. i 1990. psovali Ruse okupatore, Azijate, i baš je Orban bio taj koji je prvi zahtevao povlačenje sovjetske vojske 1989. Vlada se sada suprotstavlja MMF-u i drugim zapadnim finansijskim institucijama, može se reći da zahteva njihovo povlačenje. Neće njima niko ni iz Brisela ni iz Vašingtona ni bilo odakle govoriti šta da rade. Razrezali su specijalne poreze, primorali sve da se iz privatnih penzionih fondova vrate u državni penzioni sistem i tako dalje. Ima samo jedna začkoljica: mađarska ekonomija i finansijski sektor u osnovi zavise od nemačke ekonomije, a stanovništvo, odnosno jezgro glasača (koje je Orbanovom Fidesu omogućilo dvotrećinsku većinu) u naprasnoj uzrujanosti sada bi najviše volelo da se svako prljavo zapadno finansijsko ili drugo preduzeće tera iz zemlje, jer profit uvek nose sa sobom i ne brinu o narodu! Na šta liči to da jedan preduzetnik zadrži profit za sebe! Je l’ se sme to?
Dobro da neće da najure najveće fabrike, kompanije (kao na pr. Audi ili T-com,) strane banke, ili derikože naroda, globalne lance prodavnica – pa da sutradan otrežnjeni primete kako nema gde da se radi, nema gde da se kupi jeftin parizer (kao 1999. u Bačkoj, kada su u pojedinim selima pijane anti-NATO patriote polupale sve prozore na albanskim pekarama, pa se posle mamurni čudili kako nigde nema ‘leba). Posebno je smešno to što danas Rusiji najviše namiguje ekstremna desnica, koja je ranije uzroke svih nevolja videla u ruskom komunizmu.
Obožavanje nezavisnosti simpatično je do određenog stepena, ali nakon nekog vremena ovakva politička kultura ima svoju cenu i, pored drugih stvari, može prerasti u megalomaniju (vidi: Ištvan Bibo: Beda malih istočnoevropskih država). Odbijanje svega, kačenje sa svima, ima istorijsku tradiciju u Mađarskoj. Kuručka tradicija živi do danas: oni su bili (bivši) mađarski vojnici, pobunjenici i njihovi jataci, koji su se borili protiv Habzburga u 17. i 18. veku. Radije su se skrivali nego da pokušaju da se s bilo kime sporazumeju, radije su pustili da im protivnik sekirom razbije glavu nego da priznaju da je u pravu. I danas živi ova tvrdoglavost, koja je karakteristično povezana sa protestantskom (a ne katoličkom) tradicijom. (Ova verska podela ima značaja unutar mađarske konzervativno-desničarske političke elite, ali nije presudna.) Ali šta se u 21. veku može postići tim „kurucovanjem“? Pa, ne mnogo. Kuruci su svojevremeno pokušali da stupe u savez prvo sa Turcima a potom sa Francuzima (kao da su se graničili sa njima), a danas državni sekretar zadužen za kulturu – koji je inače bio izbeglica iz Transilvanje to jest Rumunije – traži poreklo i srodnike Mađara, dakle i buduće saveznike, negde u Kini.
Pohvalno je što su danas srpska i mađarska vlada u tako dobrim odnosima kakvi do sada nisu viđeni, kao i to da Mađarska čak snažno podržava priključivanje Hrvatske Evropskoj Uniji. Te dobre odnose opeva i hrvatska i srpska štampa. Nesumnjivo, zarad regionalne stabilnosti, to je odllična stvar. Konačno, ove narode ne povezuju kalašnjikovi. Korak napred je i to što je formirana srpsko-mađarska mešovita komisija istoričara koja će ispitati zločine počinjene u Vojvodini tokom 1944/45. I konačno može da se okonča rat brojkama oko toga koliko Mađara su pogubili partizani, odnosno lokalni Srbi, želeći da se osvete za Novosadsku raciju iz 1942.
Naglašavam, to je sve pozitivno. Ali s druge strane, isterivanje ovih pitanja na čistac nakon 65 godina još nije dovoljno Srbiji, jer ima još sličnih neraščišćenih pitanja, sve do slučaja hladnjača. I uzalud Mađarska obećava sve Srbiji (i Hrvatskoj), ne vredi to mnogo kod velikih moćnika Evropske Unije. Štaviše, ništa. A naročito sada, kada zbog zakona o medijima u Budimpeštu svakoga dana pristižu oštre kritike iz Berlina, Pariza, Brisela. Ukoliko Srbija zaista želi da se umiri, onda ne bi škodilo da se formira i jedna srpskonemačka komisija istoričara, koja bi ispitala šta se dogodilo 1944. sa vojvođanskim Nemcima, koje još uvek pritiska kolektivna krivica.
Blef je, dakle, u tome kako se i šta govori u Budimpešti, a da u Srbiji u to poveruju. A Berlin ume da nagradi gestove, ukoliko želi, a ima i moć da to učini. Onako kako bih i ja nagrađivao, to jest više išao u ćevabdžinicu, kada mi ne bi posebno naplaćivali ajvar, pošto misle da ovde i onako niko ne zna kakav je običaj u Srbiji.

 

Prevela s mađarskog Sandra Buljanović

betonbr107_armatura

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.