Beton br.93
Utorak 06. april 2010.
Piše: Saša Ćirić

Srebrenico, sramoto moja

Katarza na srpski način

Kako su skupštinski hroničari sumirali, posle trinaestočasovne žučne rasprave Narodna skupština Republike Srbije usvojila je Deklaraciju kojom „najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine“. Agencijska vest veli da je za Deklaraciju glasalo 127 narodnih poslanika vladajuće većine, da je protiv bio 21 a da 1 poslanik nije glasao. Protiv ovog teksta Deklaracije bili su poslanici narodnjaka (DSS i NS). Poslanici SNS, SRS i LDP nisu učestvovali u glasanju, svako iz svojih razloga: LDP zato što je zahtevao oštriji i eksplicitniji tekst Deklaracije u kome bi bio pomenut genocid, naprednjaci jer nije usvojen njihov predlog Deklaracije kojom se osuđuju svi zločini sa isticanjem onog u Srebrenici. Radikali su imali svoj anahrono-blasfemičan tekst Deklaracije o osudi turskog genocida nad Jermenima (1915-1923), tvrdeći da su u ratovima 90-ih pripadnici srpskog naroda bili najveće žrtve te da njima pripada primat subjekta osude. I u vladajućoj koaliciji nisu sve partije sa istom motivacijom glasale za predloženi tekst Deklaracije. Jedinstvena Srbija je svoju podršku uslovila donošenjem druge Deklaracije u kojoj će se osuditi zločini počinjeni prema Srbima u istom periodu, što je ideja koju je lansirala SPS, iako su njeni predstavnici u raspravi repetirali zaključak da se svest građana Srbije promenila, da sada znaju mnogo više o zločinima koje je počinila srpska strana i da je ova Deklaracija „hrabar čin i ruka pomirenja“.
Maratonska opereta donošenja tzv. Deklaracije o Srebrenici ima nekoliko relevantnih slojeva. Pre svega, parlamentarna rasprava pokazala se još jednom kao ogledalo moralnog brloga u kome su srpska politika i srpsko društvo duboko zaglavljeni. Ni danas, deceniju i po kasnije od genocida koji su počinile vojne snage bosanskih Srba pod komandom generala Radislava Krstića i Ratka Mladića, u Srbiji ne postoji konsenzus o tome šta se u Srebrenici dogodilo, odnosno ne postoji elementarno ljudsko dostojanstvo da se počinjeni masovni zločin nazove prav(n)im imenom genocida. Retorika nacionalističke opozicije predstavljala je kontradiktoran miks poricanja zločina, njegove relativizacije i opravdavanja, prikrivanja pod izgovorom da žrtve ne treba deliti i izdvajati žrtve samo jedne strane, vrednosne ekvilibristike (svi su činili zločine prema svima, dakle – svi su jednako krivi za njih) i stavljanja skupštinske osude zločina u kontekst trenutnih međudržavnih odnosa Srbije i zemalja u regionu.
Zajednička osnova protivnika Deklaracije, pripadali oni amoralnim pragmaticima ili skupštinskoj desnici koja baštini ideologiju teritorijalne ekspanzije Srbije, jeste da je Deklaracija faktički neutemeljena, moralno partikularna, politički štetna, da slabi pozicije Republike Srpske a srpski narod izlaženacionalnoj blamaži. Sa druge strane, retorika vladajuće koalicije utemeljena je u humanističkoj etici, ali je ta etika dezavuisana kompromisnim formulacijama koje otvaraju vrata sumnji u posvećenost donosioca „ciljevima obezbeđenja stalnog mira i stabilnosti na prostoru Zapadnog Balkana, kao i daljem unapređenju prijateljskih odnosa među državama bivše Jugoslavije“, kako stoji u tekstu Deklaracije. Zločin nije nazvan genocidom već su se sastavljači Deklaracije pozvali na presudu Međunarodnog suda pravde kojim je zločin okarakterisan kao genocid. Ta providna kamuflaža očito je bila ustupak Demokratske stranke koalicionim partnerima, jednako kao i najava donošenja Deklaracije o osudi zločina prema Srbima. Tzv. druga Deklaracija treba da smanji odijum nacionalista u vlastitim redovima, ali time će suštinski biti obezvređeni moralni argumenti isticani kao temelj potrebe da se osudi masovan i etnički motivisan srebrenički zločin.

Foto: FoNet

Paradoksalno, ono što je zajedničko svim stranama, jeste osećanje sramote, s tim što se donosioci Deklaracije stide što je srebrenički zločin počinjen „u naše nacionalno ime“ a protivnici zato što Deklaracija navodno baca ljagu na to isto ime i na nacionalni ponos. Duboka podeljenost među poslanicima, izrečene teške reči koje vređaju pijetet žrtava i osećanja njihovih porodica, tesna većina kojom je Deklaracija izglasana u sitne sate, bujica odvratnih komentara koja je zapljusnula web-portale domaćih medija, naprosto demantuje normativni optimizam koji širi izjava predsednika Srbije Borisa Tadića da su „Skupština Srbije i srpski narod pokazali da se distanciraju od tog monstruoznog zločina i da ne stoje iza njega“. Da je to tako, Ratka Mladića bi domaće službe bezbednosti davno locirale i transportovale u Hag a podrška „srpskom heroju“ svela bi se na marginalne incidente sa krivično procesuiranim akterima. Odgovornost srpske vlasti i državnih institucija jeste u tome što su omogućili bujanje šovinističkih i neonacističkih pokreta, tribina, publicističkog i medijskog treša koji je godinama služio kao logistički softver konzerviranja ksenofobije, autoviktimizacije i laži o ratovima 90-ih. Opet, sa druge strane, imajući u vidu sav jal zatočnika „etike“ nacionalnog interesa, što u Srbiji što u Republici Srpskoj, bilo bi kratkovido ne podržati makar i ovakvu Deklaraciju kao prvi korak na putu konačnog raskida sa Miloševićevom zločinačkom politikom 90-ih i povratka istini i humanosti u javnom životu. U tom smeru idu i prve reakcije visokih evropskih zvaničnika koji pozdravljaju Deklaraciju kao „važan korak za Srbiju u suočavanju sa svojom bliskom prošlošću“, te kao „ključ pomirenja za ceo region“.
Ima ozbiljnih glasova upozorenja koji motivaciju da se donese Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici vide kao deo diplomatskog pragmatizma Srbije. Treba istovremeno ubiti dve muve: osudom zločina i izvinjenjem porodicama žrtava pokazati da je Srbija spremna da se nosi sa presudom Međunarodnog suda po kojoj je osuđena za nečinjenje u sprečavanju genocida, te ujedno poboljšati svoj status pred istim sudom u sporu oko pitanja kosovske nezavisnosti.
Kako bilo, kao što je i Srebrenica zločin-simbol, simbol većinske krivice srpske ratne politike 90-ih, tako je i ova bledunjava Deklaracija osude zločina u Srebrenici jedan simbol. Simbol da se srpsko društvo poražavajuće koprca u naporu da iskorači iz nasleđenog i samoskrivljenog greha, ali da u tom iskoraku uvek stane na pola puta. Političke promene su vidljive, volimo da verujemo da su nepovratne, ali niko živ ne zna koliko je kancer trajne moralne oštećenosti prodro u biće građana Srbije i koliko je Deklaracija o Srebrenici zapravo jedna dirigovana gluma i čisto samozavaravanje.

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.