Beton br.141
Sreda 20. novembar 2013.
Piše: Ivica Mladenović

Srbija u transformaciji iz socijalizma u kapitalizam

Dve decenije posle

 

 

Beaucoup plus royaliste que le roi

 

Ustavnim promenama iz 1989. i usvajanjem novog Ustava Srbije u septembru 1990. oficijelno je ukinut jednopartijski sistem s monopolskom ulogom SKJ, a restaurisan oblik političkog ustrojstva tzv. ''građanske višepartijske demokratije'', koja je u nešto drugačijoj formi egzistirala i u monarhističkoj Jugoslaviji. Od tada, socijalizam i Jugoslavija postaju deo nepoželjne prošlosti Balkana. Novo-tronizovani politički i burazerski kapitalizam imao je svoju jasno interesnu logiku u denunciranju svih supra-etničkih identiteta, ali i u persiflaži istinske demokratije. Nametanje identitetskih i simboličkih rascepa bilo je u funkciji što lakše eksproprijacije društvenog i javnog dobra stvaranog u prethodnom periodu. Rat ''protiv svih jugoslovenskih naroda'' bio je sredstvo u procesu stvaranja povoljnih uslova za konverziju različitih privilegija iz jednopartijske u ''višepartijksu'' diktaturu. Pa tako, i ''miloševićevski'' i ''demokratski'' period obeležava ista logika, koja se manifestuje kroz divergentne i naizgled negacijske političke simbole, ali sa jasnom socijalnom vertikalom.

 

Iako su promene iz 1990, ali i one iz oktobra 2000, dovele do relativnih pomaka u društvu, one nisu uspele da izmene koncept ''partijske diktature'' koji je duboko i strukturno usađen u političku kulturu naših prostora, a čiji je specifičan oblik ''jendopartijska diktatura''. Danas, umesto većeg broja frakcija koje su postojale u SKJ imamo ispražnjene oblike parlamentarizma, koji preko partijske države i tajkunske kontrole medija sprečavaju svaku nezavisnu političku artikulaciju. ''Mono-partijsko'' stanje zamenjeno je ''mono-ideološkim'', a SKJ brojnim političkim partijama, čije se razlike ispoljavaju u granicama aktuelno hegemonog neoliberalnog poretka. Može se reći da su sve stranke i pokreti u Srbiji postali ''beaucoup plus royaliste que le roi'' u odnosu na svoje pandane na Zapadu, prihvatajući liberalno– buržoasku skolastiku o kraju istorije i definitivnoj pobedi liberalnog kapitalizma. Štaviše, ako pogledamo stenograme s partijskih kongresa i satanaka Saveza komunista Srbije iz 1970– ih, uočićemo da su razlike među glavnim frakcijama tadašnjih birokratizovanih komunista bile (supstancijalno) mnogo značajnije nego ove današnje, između parlamentarnih političkih stranaka u Srbiji. Isto tako, u ''jednopartijskom'' socijalizmu za napredovanje u društvenoj strukturi primarnije je bilo obrazovanje od partijske knjižice, dok danas, partijski resurs ima najveći značaj za socijalnu mobilnost. Kada se provincijalnom shvatanju demokratije i savremenoga sveta doda pomenuto uporno korumpiranje društva preko partijske države i po partijskoj osnovi dodeljenih sinekura, postaje jasno da su politički delatnici, uz privredne, ključni akteri opstrukcije društvenog razvoja i glavni petrifikatori nedemokratske političke kulture.

 

protesti-u-Srbiji 

 

Zatvorena kapitalistička država i njene zablude

 

Početkom rata 1991. i sa definitivnim raspadom SFRJ, Srbija ulazi u prvu fazu politički orijentisanog kapitalizma. Pod njim ovde podrazumevam privredni sistem zasnovan na iskorišćavanju politički kreiranih monopola u specifičnom okruženju nacionalne tržišne privrede i kriminalizovane ekonomije, koji kreira uski krug privatno-vlasničke elite zajedno sa političkom elitom. Sociološka istraživanja profesora Mladena Lazića sa Filozofskog fakulteta u Beogradu pokazuju da čak dve trećine elitnih privatnih preduzetnika tokom 1990-ih potiče iz ranije komunističke nomenklature, dok se u drugim post-socijalističkim državama ovaj procenat kreće od jedne četvrtine do jedne trećine. Nacionalistička histerija je posednicima državnih aparata, omogućila nesmetanu konverziju ranijih monopolskih položaja stečenih u okviru socijalizma, a svaka mahinacija i zloupotreba je pravdana ''patriotskom'' borbom za najviše nacionalne interese. Na ovaj način, u kontekstu ''zatvorene kapitalističke države'' bivši političari i direktori društvenih preduzeća postaju vodeći privatni preduzetnici i ministri, a komunistički intelektualci konvertuju kulturni i socijalni kapital u politički, postajući vođe novih nacionalnih partija. U ovom periodu, počinje formiranje ''lumpen- buržoazije'' (Karl Kozik) kao nove vladajuće klase, koja u svoje preduzetništvo strukturno ugrađuje podvale, kriminalne veze sa podzemljem i neraskidive koruptivne veze sa politikom.

 

srpski-radnik

 

Kontekst lažne promene

 

Posle desetogodišnje destrukcije ekonomije, izgubljenih ratova, masovne pauperizacije i polarizacije društva, građanski i radnički pokret ruši stari kvazi-socijalistički režim. Ovu drugu fazu političkog kapitalizma karakteriše izlazak države iz samoizolacionističkog perioda i integracija u međunarodne političke i ekonomske organizacije kroz prihvatanje logike bezalternativnosti. Nova liberalna, tj. neokonzervativna pravovernost dovodi do provincijalne zamene starih, komunističkih, novim iracionalnostima. Neupitno prihvaćena neoliberalna ideologija i strategija tranzicije predstavljena je kao ekspresni put u zapadno-evropski model društva izobilja. Konvertitske preduzetničke i političke klase privatizaciju ''svega i svačega'' predstavljaju kao razumljiv cilj po sebi. Boljševička parola ''kadrovi rešavaju sve'' zamenjuje se novom ortodoksnošću u vidu dogme ''privatnici rešavaju sve''. Ovo dovršavanje procesa tajkunizacije privrede, politike i društva u Srbiji, predstavlja strategiju legitimacije miloševićevske verzije političkog kapitalizma u novom post-petooktobarskom kontekstu. Iako se dve prethodne decenije u velikoj meri razlikuju, u osnovi im je ista ekonomska filozofija proizvodnje i reprodukcije oligarhijskog privrednog sistema, podređenost svih segmenata društva najogoljenijem partijskom interesu i razaranje realnog sektora privrede. Pored političkih i privrednih, post-socijalistička tranzicija je imala i svoje društvene i kulturne reperkusije.

Socijalistička ekonomsko-socijalna formacija bila je pokušaj autoritarne modernizacije i kosmopolitizaicije Balkana, iako sputavana lokalnim konzervativnim i nedemokratskim kulturnim tradicijama, kao i boljševičkom političkom kulturom. Njeni najvažniji rezultati pored prelaska države iz perifernog u poluperiferni položaj na globalnom nivou su: industralizacija, urbanizacija, laicizacija, anti-nacionalizam, podizanje opšteg obrazovanja, otvorenija društvena struktura i veća vertikalna društvena pokretljivost, ekonomska produktivnost, ravnomernija raspodela društvenog bogatstva itd. – a sve pod uticajem internacionalističke i kosmopolitske uloge marksizma. Socijalizam je posle II svetskog rata obezbedio skoro pola veka mira i društvenog prosperiteta u SFRJ.

 

Međutim, nepodeljena vlast i od strane komunista reprodukovana i osnaživana predkomunistička tradicija izrazite dominacije države nad slabim i atomizovanim društvom, omogućila je da se u kratkom roku, masovno i sa neobično velikim uspehom, iz vrha komunističkih oligarhija reakcionarni zaokret prema tradicionalističkim obrascima proširi i na društvo u celini. Opšta ruinizacija političkog i društvenog života za posledicu je imala anomiju društvene organizacije i proizvodnju krize društvene solidarnosti, a vrlo je snažan i proces repatrijarhalizacije društva i provincijalizacija nauke. Za razliku od situcije u kulturi u SFRJ i tadašnje povezanosti sa svetom (primer časopisa ''Praksis'' i Korčulanske letnje škole). Dok je danas srpsko društvo jedno od najzatvorenijih društava u Evropi, po pitanju međugeneracijske i unutargeneracijske društvene pokretljivosti. Ne samo da je teško da dete radnika napreduje u društvenoj strukturi u odnosu na svoje roditelje, nego i da jedna ista osoba napreduje u svom preduzeću, ili, opštije, tokom svog radnog veka. Jugoslovesnko društvo je po ovom kriteriju 1960-ih godina delilo prvo mesto sa švedskim. Takođe, sa uvođenjem radikalnih neoliberalnih mera na univerzitete u poslednjih par godina, vrata viskog školstva su u potpunosti zatvorena deci seljaka i radnika. Dok je u realsocijalizmu, kolektivno-vlasnička klasa zauzimajući rukovodeće političke i privredne funkcije, imala samo privremeni karakter. Sa odlaskom sa tih funkcija, svoje mesto u toj klasi prepuštali su novim ''kadrovima'' koji su dolazili iz srednjih, ili, ređe, radničkih slojeva. Dakle, post-socijalistička transfromacija je u potpunosti restaurirala predmodernu konzerviranost društvene strukture u ''krvi i poreklu''.

 

3030032944e4da21bf29c3444180706_640x360

 

Desna teleologija

 

Levu ortodoksiju neupitne sveopšte etatizacije, zamenila je desna teleologija privatizacije svega postojećeg kao uslov nad svim uslovima. U izmenjenom kontekstu koji je ustoličio profit i naciju kao vrhovne kriterije, postalo je normalizovano lamentiranje nad oduzetom i nacionalizovanom imovinom od strane komunista nakon Drugog svetskog rata, dok retko ko postavlja pitanje legitimnosti privatizacija i eksproprijacije društvene imovine i kapitala od radnika koji su ih godinama unazad stvarali. Politička elita je postala ''rob trenutka'' (Fridrih Niče) u kojem je ''biti veći neoliberal od izvornih neoliberala'' stvar prestiža. Privatizacija svega onoga što se može prodati, postala je cilj za sebe, bez obzira na razorne društvene efekte. Pa ispada da je jedina zapravo smišljena strategija totalno urušavanje radničkih prava, privrede i realnog sektora, tj. stvaranje egzistencijalne zavisnosti od međunarodnih finasijskih institucija i priliva stranog kapitala. Naravno, hegemonija partijske države nad ostalim institucijama društva ostaje i dalje aktuelna, s tim što u novim okolnostima imamo (više)stranačku podelu javnih službi i rukovodećih položaja u širem smislu.  A nepostojanje relevantnih socijalno-političkih snaga, koji bi bili agensi kvalitativno drugačijih društvenih promena, glavni je razlog nedostatka ozbiljne i artikulisane alternative. Ovo je vreme velikih transformacijskih nadanja, ali kako će se stvari dalje odvijati i gde će se zaustaviti, tek ćemo videti. Čini se da smo još uvek daleko od svake izvesnosti u tom pogledu.

 

 

Tekst je nastao u sklopu projekta „Ka razvijenoj demokratiji“, koji organizuje KPZ Beton uz podršku Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu i Fonda za otvoreno društvo. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Kraljevine Norveške ili Fonda za otvoreno društvo.

Tekst je skraćen i prilagođen potrebama redakcije.

Integralna verzija teksta biće objavljena u zborniku tekstova sa tribina Betona.

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.