Beton br.141
Petak 15. maj 2015.
Piše: Saša Ćirić

SRBIJA NA RIHEBU

Odvikavanje od antifašizma

 


Ne petak trinaesti, već četvrtak četrnaesti (maj 2015. godine) biće zabeležen kao (još jedan) sramotni dan u savremenoj istoriji Srbije. Na ovaj dan Viši sud u Beogradu je rehabilitovao vođu četnika u Drugom svetskom ratu, Dražu Mihailovića. Sudskom presudom je postupak koji je pre devet godina pokrenuo Mihailovićev unuk, ex-gradonačelnik Beograda, okončan hepi endom po podnosioca zahteva za rehabilitaciju. Presuda Vrhovnog suda FNRJ iz 1946. se smatra ništavnom, Draža Mihailović neosuđivanim licem, njegova građanska prava i nacionalna čast neokrnjenim, imovina neoduzeta, te dostupna potraživanju njegovih naslednika.


Naše istorijsko klatno od 1990-ih uporno ide u drugu stranu, ne samo nasuprot vrednosnom sistemu zajedničke jugoslovenske i socijalističke države, već i nasuprot vrednostima koje su etablirane u procesu stvaranja Evropske Unije. U temelju i jednih i drugih je antifašizam.


draza

Đeneral pred mikrofonom: Džaba vam sve, za 70 godina biću neosuđen čovek


Ferplej je srce rehabilitacije


Jezikom novinskih agencija: „Obrazlažući odluku o ukidanju presude iz 1946. godine, sudija Višeg suda u Beogradu, Aleksandar Trešnjev, je rekao  da je Sud odlučivao isključivo o toma da li je Dragoljub Mihailović imao fer i pravično suđenje, a ne o činjenici da li je bio ratni zločinac“.


Dakle, vođa četnika i general Jugoslovenske vojske u otadžbini, Draža Mihailović je rehabilitovan na osnovu presude Višeg suda da 1946. nije imao „fer i pravično suđenje“, a ne na osnovu toga što nije bio odgovoran za kolaboraciju sa nacističkim okupatorima zemlje, kao i za izvršavanje masovnih ratnih zločina jedinica pod njegovom komandom. Pitanjem četničke kolaboracije i činjenja ratnih zločina, Viši sud u Beogradu se 2015. nije bavio, za razliku od Vrhovnog suda FNRJ iz 1946., vinovnika nefer i nepravičnog suđenja.


Jezikom novinskog članka: „Predlagači zahteva tvrde da Mihailoviću nije bilo omogućeno pravo na odbranu i da nije video svog advokata do početka suđenja. On nije imao pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje. Nakon dva dana od izricanja sporne presude, Mihailović je streljan u Beogradu.“


Dakle, još jednom, vođa četnika je rehabilitovan jer je sadašnji sud našao da je poratni sud prekršio pravnu proceduru i uskratio osnovna prava Draži Mihailoviću kao optuženiku. Kako onda treba razumeti pravi smisao rehabilitacije Draže Mihailovića? Da se Mihailović ima smatrati neosuđenim jer nije imao fer suđenje, ali ne i nevinim po pitanju kolaboracije i zločina, jer se Viši sud time nije bavio.


visi-sud-u-beogradu-rehabilitovao-drazu-mihailovica_1431599479

Crne straže za mračnu prošlost


United colors of new chetniks


Da li će iko u Srbiji na ovaj način razumeti donetu presudu o rehabilitaciji? Razume se da neće. Sudska presuda koja se temelji na tumačenju pravne procedure suđenja Draži Mihailoviću, predstavlja dimnu zavesu za krijumčarenje nove istorijske istine o Draži Mihajloviću kao nekvislingu i četnicima kao drugom antifašističkom pokretu u Drugom svetskom ratu. Sudeći po prvim reakcija na sudsku presudu javnih advokata i političkih naslednika ravnogorske ideologije, ova presuda ima značaj: ispravljanja nepravde nanete požrtvovanom srpskom rodoljubu, uspostavljanja celovite istorijske istine i uvoda u nacionalno pomirenje.


Takva istorijska istina, o paralelnom postojanju dva antifašistička pokreta na tlu okupirane Jugoslavije, praćena prećutkivanjem četničkih ratnih zločina i šovinističkom karakteru ravnogorske ideologije, ratnog programa i vojničkih operacija, već je uneta u udžbenike iz istorije, u obrazovne televizijske emisije i u popularnu TV seriju „Ravna gora“. Istorijska nepravda je delom ispravljena izjednačavanjem učesnika partizanskog i četničkog pokreta pred zakonom. Tako je i sudija Trešnjev pilatovski konstatovao da rehabilitacija Draže Mihailovića ne znači i rehabilitaciju „Ravnogorskog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini“, jer je to već učinjeno „brojnim zakonima koji se odnose na boračka pitanja“. Nakon ovoga se može očekivati ravnogorska ofanziva na kulturu sećanja, inflacija spomeničkih obeležja i rafali zahteva za promenu ulica i trgova širom Srbije.


Ostaje donekle nejasna ideja o nacionalnom pomirenju. Očito, u trijumfalističkoj radosti povodom rehabilitacije ujedinili su se bludni sinovi zavađene familije: građanin Aleksandar Karađorđević, kome mediji tepaju nepostojećom titulom prestolonaslednik; pisac i predsednik Se-pe-oa Vuk Drašković; haški sužanj na dopustu i predsednik radikala Vojislav Šešelj; predstavnici Obraza; pripadnici Ravnogorskog pokreta sa zaduženim crnim uniformama, zastavama i ostalim retro gedžetima; savetnik predsednika Srbije za pravna pitanja, bivši radikal i sadašnji naprednjak Oliver Antić i doajeni srpske političke i pravne misli Kosta Čavoški i Smilja Avramov (gde li su se sakrili dverjani).


Dakle, pravno vaskrsli ili rehabilitovani Čiča u snop je ujedinio ekstremnu desnicu, što se i očekivalo, jer ona i nema drugog posla sem da rije po bunjištu nacionalne istorije, muti vodu i izigrava drvenog advokata luzerima i fanaticima. Ali je monarhistički ujedinio i bivše kumove (postoji li bivše kumstvo?) Draškovića i Šešelja, jednog zakletog Evrounijata i NATOintegralistu i drugog odanog Rusiji, koja je na Crvenom trgu pre šest dana svečano obeležila 70 godina pobede nad fašizmom svoje sovjetske, boljševičke armije, uz ushićeno prisustvo počasnog četničkog vojvode i predsednika Srbije Tomislava Nikolića.


Nacionalno ujedinjenje obično pominju diktatori (Franko, Tuđman) uz ideje o mešanju kostiju i zajedničkim mauzolejima za oba pokreta u građanskom ratu. Ushićena srpska desnica je pominjala nacionalno ujedinjenje nad istinom, ali ne nad istinom o četničkoj kami i jami, već nad istinom o rehabilitaciji. A istina je, da se podsetimo: Čiča nije imao fer suđenje, zato ga smatramo neosuđenim četničkim poglavicom. A da se organizuje novo suđenje, sa izvođenjem dokaza o kolaboraciji i pozivanjem na dokumentovana svedočanstva i sećanja preživelih žrtava? Možda bi tada D. M. postao ne samo neosuđen, već i nevin vojskovođa i dokazani antifašista. Koliko desničara bi smelo da se kladi na takav ishod?


draza-cetnici-rehabilitacija-visi-sud-1328585176-53331

Od tribine do srca i obratno: aproprijacija mita


Ravna gora i srpska demokratija


Kako se tako duboko zapatio četnički virus u srbijanskom društvu, zaposevši politički i institucionalni mejn strim nekako baš naporedo sa poslepetooktobarskom restauracijom demokratije?


Ah, teško pitanje. Teško ne stoga što je teško dokonati istinu, nego što je teško priznati vlastite zablude (opozicione, demokratske), koje su najlepše pevale.


Izuzimajući marginu antimiloševićeve opozicije (GSS, LSV, SDU), Ravna gora je bila zlatna ideološka moneta vodećih opozicionih stranaka 90-ih, monarhističkih (SPO, DSS) i oportunističkih (DS). Nije bilo opozicionog majčinog sina da 90-ih brani partizane i nasleđe jugoslovenskog socijalizma, nadnacionalnu ideju jugoslovenstva, klasnu i radničku solidarnost ili internacionalizam, sem onog neovizantijskog i pravoslavnog. Milošević je imao monopol i držao tapiju na nasleđe partizanskog antifašizma, republikanizma i socijalističke internacionale, SUBNOR mu je u tome zdušno tercirao a tzv. demokratska opozicija se svega toga rado i olako odricala, izjednačavajući ovo nasleđe sa mrskim totalitarizmom. Naporedo sa kritikom Miloševićeve ratne autokratije, odbačena je fasadna ideologija njegove stranke a na njeno mesto razvijana ili, u slučaju Demokratske stranke, prećutno prihvaćena ideologija građanskog revizionizma.


Konfuzija u glavama funkcionera i članova Demokratske stranke trajala je sve vreme, traje i danas: jesu li stranka desnog, levog centra ili izrazite levice, jesu li republikanci ili monarhisti, kako gledaju na partizane a kako na četnike, kako gledaju na Jugoslaviju a kako na srpske nacionalne interese, kako na Srbiju: kao na državu građana ili državu srpskog naroda, kako na patrijarhalnu tradiciju a kako na imperativ modernizacije društva koji je u prvi plan stavio prava manjina: nacionalnih, verskih, rodnih i seksualnih, kako gledaju na radnička prava a kako na privatizaciju, strane investicije i reforme sa otpuštanjem viškova zaposlenih, kako na pravnu a kako na partijsku državu, posebno kada je njihova stranka bila na vlasti i upravljala državnim brodom... Reflekse te konfuzije, kao i razmere raskoraka između proklamovanih stavova i stvarnog ponašanja, mogli smo da pratimo od 5. oktobra 2000. godine, od nasleđeno haotičnog Đinđićevog doba, preko malignog Koštuničinog do kompromiserskog Tadićevog vremena, koje je utrlo put naprednjačkoj samovladi. U tom periodu je revizionističko seme posejano a Demokratska stranka zauzela jedan kolebljiv i prikriveno nacionalistički kurs, koji je predstavljao plodno tle za obrazovno-ideološke aktivnosti tetošene crkve, huliganskih kriminalaca, instruisanih tabloida i uličnih ekstremističkih pokreta: od nacističkih (Krv i čast, Nacionalni stroj i sl.), nasilno-šovinističkih (Obraz, Naši, 1389...) do umiveno korporativnih (Dveri, Treća Srbija).


eu-klozet

Evropa nema alternativu! Kada je teško - nacionalno pomirenje!


Današnje doba naprednjaka doba je ideološke žetve ili kontrolisane epidemije ravnogorskog virusa koji postaje ravnopravni paralelni sistem i proizvodi bastarde tipa: i Tito i Draža, i EU i Ravna gora, i nacionalizam i modernizam, i autoritarizam i ekonomski progres.


Čiča Draža je sa bicepsa onog košarkaša posthumno ušao u anale Višeg suda kao žrtva komunističke nepravde. Šta je sledeći korak? Vučić kao Orban, Milan Nedić i Dimitrije Ljotić kao novi mrtvaci na klupi za rehabilitaciju, Srbija kao kolonija sumnjivog kapitala, šizofrenija i paranoja kao zdrav razum, autizam kao svetsko iskustvo, apatija umesto pobune?


Kao da je to nešto strašno. Kao da već ne živimo u takvoj zemlji.

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.