U Beogradu je, po napisima Standarda od 22. januara, boravio Alister Kembel, spin doctor vlade Tonija Blera. Kembel je navodno održao predavanje službenicima Vučićeve vlade o tome kako da komuniciraju s javnošću. Ukoliko su ovi navodi tačni, postavlja se pitanje koliko je Kembel kao stari medijski mešetar kontroverzne biografije uticao u poslednjih nedelju dana na odnose između Vlade i medija. Da podsetimo, reč je o čoveku koji je, poznat po svojoj agresivnosti i otrovnom jeziku (bio je inspiracija za lik spin doctora Malkolm Takera, hodajućeg Turetovog sindroma i vođe Kaledonske mafije, ovekovečenog u  BBC hit seriji Thick Of It ), vršio enorman pritisak na medije. Kembel je ušao u Blerov štab kao novinar, nakon sumnjivog samoubistva Roberta Maksvela, vlasnika Daily Mirrora, s kojim je blisko sarađivao. Imao je zapaženu ulogu u štabu Blerove vlade za vreme sukoba na Kosovu. Kembela britanski mediji smatraju za jednog od glavnih krivaca za učešće Ujedinjenog Kraljevstva u ratu u Iraku. Omražen u svojoj zemlji zbog fabrikovanja nepostojećih obaveštajnih podataka o homicidnim namerama Huseinovog režima, odbačen od novih laburista, Kembel se okrenuo Centralnoj Aziji, Kosovu i Srbiji gde obučava pripadnike lokalnih vladajućih garnitura. Čemu ih uči, nije teško pretpostaviti.

U svetlu ovih saznanja, zanimljivo je skorašnje gostovanje Aleksandra Vučića na TV Pinku a u emisiji Jovane Janković Joksimović. Da podsetim: nakon pola sata Vučićeve priče o rezultatima Vlade, voditeljki je dosadilo da bude skretničarka i odlučila je da se pobuni zbog Premijerovog samopromovisanja. Usledio je Vučićev odgovor koji je, gle čuda, bio prozivka stranaka opozicije koje su se na državnoj televiziji izjašnjavale o skupovima SNS. Vučić je takvo korišćenje medijskog prostora od strane opozicije poredio sa najgorim totalitarnim periodima a opoziciju  prozvao za pokušaj zabrane okupljanja SNS (?!). Janković-Joksimovićka je pokušala da kaže (s obzirom da ju je Vučić grubo prekinuo, pretpostavljam da je to želela da kaže) da, samim tim što  Vučić komentariše medije na taj način, on stvara atmosferu medijske neslobode. Potom je Vučić počeo povišenim tonom, ali s dozom teatralne nemoći i indigniranosti, da se buni zbog toga što je, eto, zla novinarka stalno nezadovoljna njegovim odgovorima te ga, povrh svega, optužuje da vrši pritisak na medije.

Ovo glumljenje žrtve, u inače krajnje iskonstruisanom verbalnom sukobu, je ništa drugo do novo spinovanje političke situacije u zemlji. Imidž humanog premijera koji spašava decu iz mećave i lamentira nad poplavama, ali zna i da bude oštar, opomene i podvikne ako i kad treba (ukoliko neko zakasni na sednicu Vlade), zamenjen je plačevnim i žaobitnim tonom usamljenog čoveka koji se, uprkos tome što se ponaša kao da ima 80 a ne 40 i nešto, bori za budućnost zemlje. Ko zna šta bi sve uradio za opštu polzu da mu tamo neki novinari i opozicija (sitna i rascepkana) ne podmeću klipove u točkove.

O pasivnoj agresivnosti kao novoj strategiji režima svedoči i nesrećno sklepana storija o rukovodstvu SNS koje drži sastanke zbog tobožnje opasnosti po bezbednost zemlje. Oni brinu, pribojavaju se, strahuju čak. Danima se najavljuje u medijima, koji su listom kontrolisani od vlasti, razrešenje sledeće misterije: ko ugrožava Srbiju? Pa, ko je to? Ubačene terorističke grupe? Susedne države? Pobeda SIRIZE u Grčkoj? Ništa od toga. Opasnost čuči u optužbama Fonda za humanitarno pravo. Ova vest, s jedne strane, nije uopšte nova. Još su za vreme Šutanovčevog ministrovanja iz Fonda za humanitarno pravo dolazile vesti o dokumentima koji dokazuju da je načelnik Generalštaba, Ljubiša Diković počinio za vreme rata 1999. godine zločine nad kosovskim Albancima. Po SNS-u, ove optužbe su deo kampanje protiv Vojske Srbije i dokaz da „jedan deo političke javnosti i političara pokušava da sruši sve ono što je u Srbiji dobro“. Vučić je „lično uveren da Diković nije nikakav ratni zločinac, ali da će institucije pokazati da li je to istina ili ne“ (?!). Ministar odbrane Bratislav Gašić je otišao korak dalje i ustvrdio da su optužbe protiv Dikovića ni manje ni više nego „orkestrirana kampanja protiv VS čiji je krajnji cilj Vučić“. Na spisku „državnih neprijatelja“ se, po Gašiću, tiskaju: Saša Janković, zastupnik građana (pogrešio je što se obratio javnosti iznoseći sumnje o prikupljanju podataka građana i incidentu na Paradi ponosa – tj. sukobu Andreje Vučića, premijerovog brata i njegovog obezbeđenja s pripadnicima žandarmerije), Rodoljub Šabić poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti, Nataša Kandić i transrodni (stara karta mržnje prema LGBT populaciji) major Helena! No, šta leži iza ovih optužbi? Vojska i Vojnobezbednosna agencija (VBA) pokušavaju, uz pomoć  Vučića i Gašića, da skrenu pažnju sa sopstvene kampanje protiv Saše Jankovića. Razlog? Janković je protestvovao zbog toga što VBA bez odluke suda, prikuplja podatke o sindikalnim liderima, političkim partijama i pojedinim sudijama.

Nimalo slučajno, baš u to vreme, usvojen je konačno Zojin zakon koji je pre par meseci grubo ignorisan od skupštinske većine. Potpredsednik  SNS Igor Mirović poručuje da se izvinjava zbog bujice uvreda iznesenih na račun Bojana Pajtića i podvlači, gle čuda, da je snaga njegove stranke u tome što je spremna da se izvini kad pogreši. Snaga? Pre nadmenost. Uloga koju je SNS  izabrao da glumi na prvi pogled liči na onu staru, iz radikalskih dana: mi smo ugroženi a država – to smo mi. Vokabular koji se koristi može, na prvi pogled, podsećati na zlatne dane Vučićevog mandata u Ministarstvu za informisanje. No, u pitanju je nešto mnogo perfidnije i, samim tim, čak i opasnije od gole represije i novčanog kažnjavanja nezavisnim medijima. One koje su nekad nazivali izdajnicima, sada napadaju blažim rečima ali s jednakom optužbom a iza poruke „štitićemo“  stoji „vladaćemo autoritarno i to mnogo duže nego što mislite“.

Građanima Srbije se putem spinovanja sugeriše da saosećaju s onima koji im, zapravo, nanose bol, što stvara vrstu inverznog Štokholmskog sindroma. Treba, dakle, shvatiti SNS i njegove koalicione partnere. Razumeti one koji su potpuno nevešti za bilo šta osim predizborne kampanje, rezanja plata, plačevne izjave, cenzuru i stvaranje atmosfere straha od Komunalne policije. Patriotska je dužnost saosećati sa svojim dželatom koji je istovremeno i patriota i Evropljanin, i prozapadno orijentisan i proruski nastrojen, i neutralan i demokratičan, i ništa od svega toga.

Verovati, slušati (naređenja), boriti se, kao što je govorio Musolini.