Već dve godine radim i stvaram kao umetnik u Kulturnom centru Magacin sa središtem u Kraljevića Marka 4-8 u Beogradu. Dve godine svakodnevno prolazim pored parka kod bivše Autobuske stanice i gledam patnje raznih ljudi koji se nalaze u njemu. Iskreno mi je žao svih ti ljudi koji iz ovog ili onog razloga tu borave i čekaju prevoz za neku obećanu zemlju, zemlju koja će im pružiti bolji život ili samo život. Gledam kako ti ljudi se smenjuju. Gledam kako se i sam taj kraj smenjuje ili dezintegriše u nešto potpuno drugo i sumanuto. Dan mi počinje nadrealnim scenama tamoputih ljudi koji pokušavaju da se ugreju u parku ili sa pogledom na neku novu zgradu koju možda juče nisam primetio da je nastala ili nekim parkingom na kome je čini mi se juče bila neka zgrada.

U dolasku u KC Magacin poslednji na tom nadrealnom putu je hostel u kome odskora žive strani radnici koji rade u Beogradu na vodi. Odskora hi-fi hostel postaje radnička baraka gde radnici, rekao bih iz Turske, spavaju kada nisu na poslu izgradnje Beograda na vodi.

Ovog jutra, kako i svih drugih u proteklih par godina, prolazim kroz nadrealne scene i zatičem prizor tih istih radnika ili nekih drugih, ali sličnih. Svi izgledaju jednako mršavo, izmučeno teškim fizičkim radom i odsustvom od kuće ko zna koliko vremena. Oni stoje isto kao što smo i mi stajali kod Geozavoda, mi protiv gradnje Beograda na vodi. Oni koji rade na njegovoj izgradnji stoje i protestuju na nekoliko jezika, pa i srpskom, da im se isplate plate koje su teško zaradili. Na transparentima piše da nisu dobili tri plate. Njih je jedno dvadeset. Pored njih, dva policajca koji posmataraju protest. Ja prelazim ulicu i pravim fotografije. Dvoje radnika šire transparent za svojim zahtevima. Na transparentima, nazivi firmi za koje rade i informacija da nisu dobili tri plate. Transparenti su običan beli papir ispisan flomasterima. Jednostavno i tužno.

Obučeni su u svoje radne kombinezone. Došli su direktno sa gradilišta. Na kombinezonima imaju još prsluke drečavih boja, kao što su oni u auto-priboru za prvu pomoć. To je postao neki detalj koji obeležava sve te radnike u Beogradu na vodi.

Ljudi na tom skupu - radnici - nekako izgledaju ponosno tragično. Koji su njihovi snovi ili putevi koji su ih doveli u u neku nedođiju da zidaju vavilonsku kulu u sred grada na obali dveju reka koje su svedoci raznih istorijskih dešavanja?

Među njima nekoliko visokih muškaraca na kojima je odeća iz koje vrišti novac. Nekako bi mi bilo skoro normalno da sam tu video parkirane džipove ili neke crne limuzine od 6 metara. Mašu nešto rukama među tim tamnoputim i niskim radnicima koji kao da na leđima još imaju džakove cementa koje verovatno nose po neboderima. Mašu nešto rukama, verovatno obećavaju „Biće, samo što nije“, samo da se sklone pre nego dođe neka televizija. Žali bože, kome oni da se obrate za pomoć ili kome da pišu, kome da prijave protest?

Nisam se više zadržavao na toj sceni. Pitali su me posle što nisam pričao sa nekim od njih. Ali šta da ih pitam ili im kažem - da ih razumem i podržavam?

Objavio sam fotografije na Fejsbuku, eto toliko sam mogao za njih da uradim, s nadom da će biti bolje, važno je da se pokrene!!!

Jovan Jović je vizuelni umetnik koji živi i radi u Beogradu.