Beton br.166
Sreda 16. decembar 2015.
Pišu: Gazela Pudar Draško & Jelena Ćeriman

ŠKOLOM PROTIV NASILJA


Tekst je nastao u okviru projekta „Izgradnja partnerstva škole i porodice“, koji je finansijski podržala ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu
 

Pre nekoliko dana, u Beogradu je održana akcija protiv femicida, povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama. Iznet je alarmantan podatak da su u Srbiji, od početka godine do 1. decembra, u porodično-partnerskom kontekstu ubijene 33 žene. U isto vreme, samo nekoliko desetina metara dalje, odvijao se skup koji je tematizovao rodno inkluzivno obrazovanje i šta škola i porodica zajedničkim naporima mogu da učine da rodna ravnopravnost zaživi. Oba skupa, sa različitih strana, a suštinski s istim ciljem, tražila su priznavanje i prepoznavanje rodnih aspekata svakodnevnog života. U kakve osobe izrastaju naša deca, posebno dečaci i mladići, kada se novinski stupci pune pričama o nasilju nad ženama koje se neretko završi fatalno? Kako to vaspitavamo i obrazujemo decu kada više od dve trećine osnovaca kaže da je bilo izloženo nekom obliku rodno zasnovanog nasilja u školi? Odakle potreba među dečacima i mladićima da se na takav način odnose prema devojčicama i devojkama, a kasnije i ženama? Pre svega, odakle potiče odsustvo reakcije na ovu pojavu?


Specijalna izvestiteljka Ujedinjenih Nacija za praćenje nasilja prema ženama, njegovih uzroka i posledica, Dubravka Šimonović, skrenula je pažnju na odusustvo razvoja smislenih strategija za prevenciju nasilja nad ženama. Čini nam se da se vršnjačko nasilje, ali i druge vrste i oblici nasilja, kao i svaki oblik diskriminacije, mogu umanjiti i razrešiti upravo kroz obrazovne i vaspitne obrasce koji u sebi sadrže poznavanje i uvažavanje rodne tematike. Njihova vrednost se ogleda, na prvom mestu, u razumevanju normi, odnosa i obrazaca življenja u „rodno obojenom svetu“ i ograničenja koja takav okvir ima po mogućnosti razvoja i učenje svakog pojedinca. Stoga strategija za prevenciju nasilja prema ženama i devojčicama mora obuhvatiti ulaganje u vaspitanje i obrazovanje dece i mladih, ulaganje u njihovo razumevanje rodnih odnosa i usmeravanje školskih i drugih praksi. Razumevanje uslova u kojima sistem obrazovanja funkcioniše i utiče na reprodukovanje rodnih i svih drugih nejednakosti je potrebno da bismo shvatili odakle neosetljivosti na te nejednakosti među novim generacijama.


Moglo bi se tvrditi da je poželjno temi rodno inkluzivnog obrazovanja pristupiti „odozgo“, kroz definisane akte i obaveze koje iz njih proističu, za škole, nastavnike/ce i stručne saradnike/ce. Šimonović svakako ide tim putem, imajući u vidu svoj mandat i ulogu Ujedinjenih nacija. Ipak, samo njihovo postojanje nije garant da će doći do primene ili promene, naročito jer je implementacija usvojenih okvira i politika već dugo boljka našeg društva i države. Ne zalazeći ovde u pitanje koliko je tema rodne ravnopravnosti suštinski postala deo naših politika, jer i dalje postoji ogroman prostor za njihovo unapređenje, pitamo se gde je prostor za naše delovanje kao stručnjaka/kinja, nastavnog osoblja i roditelja u postojećem okviru? Da li je taj prostor potrebno nanovo izgraditi različitim intervencijama, akcijama i aktivnostima i odakle bi trebalo da dođu takve intervencije? Ili je moguće postojeće prostore podržati tako da prevaziđu okvire institucija u kojima su ponuđeni i uređeni i postanu osnova novih praksi? Da li  je delanje unutar sistema ono koje dugoročno i suštinski menja postojeće obrasce? Na koji način je moguće podstaći sebe i okruženje na korake ka eliminisanju diskriminacije i suštinsko približavanje i dekonstrukciju različitih rodnih identiteta, umesto njihovo večito odvajanje i suprotstavljanje obojeno inertnošću i fatalizmom, jer to tako mora?


Dinamika razmene iskustava među nastavnicima/cama i roditeljima u okviru seminara „Svi naši identiteti“, realizovanog sa 143 učesnika/ce, gde ta iskustva nisu procenjivana već pažljivo analizirana, omogućila su razgovor o naizgled nepomirljivim suprotnostima upravo sa onima koji učestvuju u socijalnoj izgradnji dece i mladih ljudi. Iako je ova tema „škakljiva“, iako se često među nastavnicima/cama i roditeljima čuje da je rodnost biološki određena (i u određenom odnosu prema polnosti) i time fiksirana, dometi otvaranja tema rodne ravnopravnosti u nastavnom procesu, razmatranja rodno osetljivih sadržaja ili, bolje rečeno, odsustva tih sadržaja u školskim programima, nisu zanemarivi. Naprotiv, stavovi roditelja i zaposlenih u školama, uz još uvek prisutne sadržaje u nastavnim materijalima koji reprodukuju patrijarhalnu matricu, ukazuju na potrebu za akcijama koje bi unapredile vaspitno-obrazovnu klimu. Takva klima bi išla u susret većoj demokratičnosti i inkluzivnosti različitih kategorija stanovništva u nastavnom procesu i uopšte u životu škole.


U prilog tome, nastavnici/ce su većinski spremni i radi da se stručno usavršavaju o rodnoj tematici. Istraživanje o rodno zasnovanom nasilju u okviru programa „Škola bez nasilja“ je pokazalo da 75% zaposlenih u osnovnim školama i 68% zaposlenih u srednjim školama iskazuje takvu spremnost. Stoga još više brine podatak da skoro da nema obuka i programa namenjenih nastavnom osoblju koji bi tematizovali upravo rodna pitanja i prakse u okviru škole i nastavnih planova i programa. O programima koji bi bili namenjeni roditeljima i da ne govorimo. Kao da su tačke presecanja i zajednički prostori promišljanja tema koje nas suštinski i egzistencijalno povezuju sve manje.


Ne čudi zato što se često pojavljuju šumovi u komunikaciji između aktera u obrazovno-vaspitnom procesu, te se ponekad stiče utisak da su prostori između nepremostivi i da svi primeri dobre prakse padaju u vodu, a zapravo svi zajedno vapimo za (ponovnim?) osvajanjem javnih, a intimnih prostora, kojima bismo se povezali sami sa sobom, a onda i sa drugima. Izgradnja škole u kojoj ima mesta za sve se postavlja kao nužan uslov razvoja društva slobodnih i solidarnih građana. Iako zvuči kao utopija, potrebno je imati je na umu kao ideal kome težimo, pa mu se možda i približimo.

   
Armatura arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.