Činjenica da je, napokon, održana jedna Parada u Srbiji bez razbijenih glava (onih nekoliko viđenijih stradale su, držim, iz razloga koji nemaju veze sa Prajdom) mogla bi da nas navede na dalekosežan zaključak da se Srbija izmenila i postala tolerantnija. U mom okruženju, međutim, ne primećujem nikakav boljitak; danima sam okružen istim homofobnim komentarima koje slušam već godinama, istim zgražavanjem sredine, optužbama da su sve to bolesnici koje treba počistiti sa ulica, a po mogućstvu i sa lica zemlje (Srbije). Zato, u ime svih nas koji su pre neki dan bili na Gej paradi, evo zbirnog i jezgrovitog odgovora mojim kolegama sa posla, komšijama, familiji i svima onima koji ne mogu da shvate zašto sam ja, strejter, muž i otac, seljački sin i provincijalac, učestvovao u Paradi ponosa.

Deo sam generacije koja se formirala na protestima protiv izborne krađe 1996/1997 godine. Stotine hiljada građana u to doba su učestovale u protestnim šetnjama, a još nekoliko miliona ljudi u Srbiji ih je podržavalo. Sećate li se kordona u „Kolarčevoj“, kada je cela Srbija ustala da natera režim da prestane da uskraćuje građanima njihovo pravo da šetaju gradom? Mislim da bi bilo moguće matematički dokazati da je najveći broj današnjih građana Srbije ili lično bio u „Kolarčevoj“, ili podržavao one koji su uporno istrajavali u ostvarenju svog prava da mirno prošetaju beogradskim ulicama. Ne želim da verujem da, danas, gotovo dve decenije nakon „Kolarčeve“, isti ti građani imaju nešto protiv Prajda. Odbijam da prihvatim da se njihov politički i vrednosni stav svodi na loš vic – „komunizam je kad imam da jedem. Samo ti? Samo ja.“ Nismo se borili za to da samo neki od nas imaju pravo da šetaju Beogradom, nego da u ovoj zemlji mogu mirno da šetaju svi oni koji ne pozivaju na nasilje i ne šire mržnju.

Parada ponosa, Beograd 2014

A to pravo na šetnju, mislim, i nije baš neki naročit zahtev. Ne treba da pravimo velike reforme sistema, da smenjujemo vladare, da ukidamo upravne odbore, da smanjujemo penzije, da otpuštamo lekare. Ništa od toga. Samo da omogućimo svima koji žele da mirno i nenasilno šetaju gradom da to i učine. Da li će nam EU kao razredni starešina zbog toga dati plus ili minus, da li će štiklirati neku kućicu u nekom sporazumu mene uopšte ne interesuje. Svejedno mi je da li nas zbog šetnje sada Evropa voli malo više a Rusija malo manje. Ja samo želim da živim u državi u kojoj mirni ljudi mogu mirno da šetaju.

To, čak, nema veze ni sa tim ko su ti koji šetaju. Već godinama slušam isto pitanje – „šta bre hoće ti pederi“? Priznajem da ne znam, a nisam video ni razlog da nekoga od njih na Paradi pitam za objašnjenje. Evo, danas su gradom šetali studenti koje, priznajem, volim, a pre neki dan su se skupljali advokati koje, opet, i ne mirišem nešto naročito. Ali to što mi se studenti sviđaju više od advokata, ne daje jednima više a drugima manje prava na šetnju.

Otišao sam, dakle, na Paradu zato što smatram da se ovaj problem i te kako tiče ne samo LGBT zajednice, nego naše zajednice u celini. Ako dozvolimo da u Beogradu progone ljude zbog njihove seksualne orijentacije, nismo ništa bolji od onih društava u kojima horde krstare ulicama i hapse ljude zato što se ljube na ulici, prebijaju žene zato što su neprikladno obučene i tako dalje. Postoji u Evropi jedna ideologija koja se na sličan način obračunavala sa homoseksualcima – nacisti su počeli sa zabranom homoseksualnih organizacija već 1933. godine, a završili sa koncentracionim logorima i genocidom. Kad jednima uskratite elementarna prava i počnete da ih nasilno iskorenjujete, ko zna ko je sledeći i gde je svemu tome kraj. Ako pustite siledžije da se staraju o moralu i bezbednosti, niko više nije bezbedan.

Homoseksualci u nacističkom logoru obeleženi ružičastim trouglom

Stav da miroljubivi ljudi ne smeju biti prebijani po ulicama, držim, deli većina građana Srbije. Ako je tako, na sledeću Paradu treba da dođe čitava Srbija, od predsednika države do predsednika mesne zajednice. Svi oni koji su protiv ekstremizma. Da pokažemo, jednom za svagda, militaristima, ultranacionalistima, paravojnim navijačkim grupama i sličnima koji nemaju ni dva posto podrške u biračkom telu, da ova zemlja ne pripada njima. Da ne određuju vođe huligana ko u ovoj zemlji sme a ko ne sme da se kreće po ulici. Da ovde ne odlučuju zakoni ulice, nego zakoni države Srbije. Da podržimo one kojima se preti batinama i smrću, jer je naša dužnost da pokažemo da smo, uvek i bezuslovno, protiv onih koji bi da prebijaju ljude i lome grad. To je najbolje obezbeđenje, bolje od kordona policije, od oklopljene i do zuba naoružane žandarmerije. Građani, njih stotine hiljada, svesni da na Paradu ponosa dolaze da bi zaštitili isto ono što su, nekada, štitili u „Kolarčevoj“ – pravo svih nas da mirno šetamo gradskim ulicama. I pravo da svako živi i pusti drugog da živi kako misli da treba.