ŠEHER-PAŽ
O Vučićevoj sarajevskoj promenadi
Iako je u Sarajevo došao kao premijer, a ne, recimo, kao turista ili navijač Crvene zvezde, mada se u prvim izjavama založio za „razvoj turizma i tercijarnog sektora“, Aleksandar Vučić očito nije došao da bi svojim prvim ino putovanjem napravio „istorijski iskorak“. U tefteru njegovih državničkih poseta na simbolički privilegovanom prvom mestu ostaće zabeleženo Sarajevo, što je pre posete bio indikativan i zagonetan izbor, koji je uz znatiželju mogao da probudi i nadu. Dakle, Sarajevo a ne Banja Luka i predsednik Veća ministara Bosne i Hercegovine, Vjekoslav Bevanda, a ne predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, neprikosnoveni politički intimus svih obnašaoca vlasti u Srbiji, od Tadića i Jeremića naovamo.
Reč je o važnosti regionalne saradnje, poentiraće prorežimski mediji, uz podsećanje da je ona jedan od pet prioriteta, istina na četvrtom mestu, koje je novi ministar ino dela i Prvi potpredsednik Vlade, Ivica Dačić nedavno promovisao. Od četiri stuba MIP je skočio na pet prioriteta: ravnoteža u odnosima sa velikim silama, članstvo u EU, „prihvatljivo rešenje za Kosovo i Metohiju kroz dijalog sa Prištinom“ i posle regionalne saradnje, „što povoljniji ekonomski odnosi u svetu“. Zanimljivo da je ravnoteža pretekla članstvo, ravnoteža koja se povodom građanskog rata u Ukrajini i ruskog komadanja ukrajinskog suvereniteta očitava kao servilno i kontradiktorno balansiranje na štetu vlastitog nacionalnog interesa, barem kako je do sada bio definisan prema KiM-u kao neotuđivom delu državne teritorije Srbije i ustavne preambule. Rusofilija u omami isparenja gasne ucene, razume se uz jasnu svest da je daleko sunce Unije, učinili su da nastavljač svetlih tradicija dvojice Vuka i jednog Mrkića pre proziva zemlje NATO bombardera za dvostruke aršine prema Kosovu onomad i Ukrajini sada, nego što gudi o međunarodnom pravu i svetinji teritorijalnog integriteta. Na stranu logički i politički bezobrazluk u argumentaciji: nismo još članica EU, ne moramo da sprovodimo zajedničku politiku EU prema Rusiji i uvodimo joj sankcije. Šta ćete onda u EU, ako vam je toliko strana i neprihvatljiva njena politika i vrednosti na kojima ona počiva?
Zagolicana nada glede Vučićevog izbora Sarajeva za svoju prvu oficijalnu destinaciju ticala se mogućnosti iniciranja novog odnosa Srbije prema Bosni i Hercegovini, odnosa koji će ne samo definitivno okrenuti leđa frustracionoj politici kompenzacije i teritorijalnog nadomestka: Republika Srpska u zamenu za (izgubljeno) Kosovo, nego neće biti rigidno samoograničen odredbama Dejtonskog sporazuma koji je od BiH načinio nefunkcionalnu, skupu, etnički dobrano čistu i besperspektivnu zemlju, koja poslednjih godina živi pod stalnom tenzijom referenduma o nezavisnosti RS i, daleko bilo, istočno-ukrajinskog scenarija. Izjava premijera Srbije da „poštuje teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, ali i Republiku Srpsku“, te da „niko ne može da uništi BiH i RS“, označava tek retorički i politički kontuinuitet sa prethodnim srpskim vladama, bilo Mirka Cvetkovića bilo Ivice Dačića. Paralelne i specijalne veze sa Republikom Srpskom će se nastaviti, Srbija će nastaviti da štiti RS „od uništenja“, procvetaće uzajamni turizam između Bosne i Srbije, privremene poteškoće izvoza Zaječarskog piva u BiH biće otklonjene (niko nije pomenuo uzvratni paritet u vidu uvoza Sarajevskog piva u Srbiju), a i Arapima su došapnute lepe reči da ne zaborave jednoverne, inoverne, Sejdića i Fincija u Bosni (šta bi falilo i jedno „Sarajevo na vodi“, taman da se upari Avazova kula).
Na pitanje novinara: koji je pravi Vučić – nacionalista iz 1990-ih ili onaj od juče koji je izjavio da ništa ne može da uništi BiH, pravi, tj. sadašnji Vučić je odgovorio, hm, pa gnomski i poučitelno, mada zaobilazno. Poručio je da ne želi da se bavi bilo čijom, razume se ni svojom, političkom prošlošću, uz reči: „Neki ljudi jednostavno ne razumeju šta se u međuvremenu dogodilo. Kao što se u Srbiji nije razumelo šta se dogodilo posle pada Berlinskog zida, tako i ovde neki ljudi nisu razumeli šta se dogodilo i žao mi je zbog toga“ (tužna tačka). Hajmo redom – razumevanje ljudi u Srbiji značenja pada Berlinskog zida, koji je pao, da podsetimo, 1989. godine. Kada je aktuelni premijer razumeo da je zid pao? Na stranu sad šta znači pad Berlinskog zida, ako pođemo od svlačenja radikalskog dresa, reklo bi se da je Vučić to razumeo 2008. godine, u oktobru mesecu, kada je osnovana Srpska napredna stranka, koja je od demokrata preuzela program EU integracija, zaboravivši Veliku Srbiju i njene grobovima ispisane granice. Dakle, odličnom studentu prava je trebalo 19 godina da politički shvati značenje pada Berlinskog zida.
U stvari, ajmo da mu malo budemo drveni advokati – ko kaže da nije shvatio tu epohalnu promenu koja je označila krah komunizma i predstavljala uvod u raspad SSSR-a? SFRJ se tada bez ideološke pritke našla pred izazovom višestruke transformacije. Radikali, kojima je prišao i mladi Vučić, zagovarali su unitarnu Veliku Srbiju, sejali mržnju i huškali na rat, osnivali paravojne formacije i slali ih na ratište. Neki ljudi nisu razumeli da je 2008., svlačeći sa sebe maskirni svlak militantnog nacionaliste, političkog pomagača i glorifikatora ratnih zločinaca Mladića i Karadžića, Vučić ujedno odbacio sva prethodna „politički nekorektna“ uverenja, istina ne osudivši ih ni jedan jedini put, niti se izvinivši zbog svojih „zabluda“, koje uvek najlepše pevaju. Šta onda znači kad bivši četnik samozvanac iz 90-ih dođe u grad koji je pod opsadom srpskih topova i snajpera izdržao više od hiljadu dana i podneo oko 14.000 žrtava i izjavi da mu je žao zbog toga što „ovde neki ljudi nisu razumeli šta se dogodilo“, razume se nisu razumeli šta se dogodilo u duši mladog političara, new born evro-entuzijaste i projektanta „bolnih, ali neophodnih reformi“? Znači da je premijer Srbije džaba odabrao Sarajevo za mesto svoje prve regionalne vizite, mada ne znači da je džaba dolazio, niti da je beskorisno pojačati protok turista i domaćeg piva između dve zemlje. Posebno je korisno što će makar malo najediti banjalučkog satrapa, koji će se pre ili kasnije preseliti na ropotarnicu izgubljenog vremena.
Nije važno da li je Vučić svestan propuštene šanse za nov i delotvoran početak u odnosima dve zemlje koji mora počivati na izvinjenju predstavnika vlasti u Srbiji za ratne zločine počinjene od 1992-95 u BiH, ili za to jednostavno nije sposoban. Ova propuštena šansa je važan marker šta se i koliko od Vučića može očekivati u tzv. regionalnoj saradnji. Odnosno, kako vele skeptici, ovo može biti potvrda da temeljnim ignorisanjem zločinačkih 90-ih, Vučić teži da srpsko društvo uvede u orbanovsko-putinovski raj(h) permanentne predizborne groznice i reformske mobilizacije. Ali, ako je to moguće, ili se dobrano dešava u Srbiji, u Sarajevu je to jeftin trik i patetična karikatura.