Između dve rečenice i između dva srpska ustava smeštena je istorija Kosova u poslednjih dvadeset godina. Prvu rečenicu izgovorio je nekada broj jedan srpskih komunista Slobodan Milošević i njome je poručio da niko ne sme da bije srpski narod na Kosovu. Ovaj revnosni aparatčik promenio je ustav SR Srbije i izvršio pravno nasilje u tada važećoj SFRJ, da bi nam pokazao da Srbija zna gde su joj granice na jugu i severu i da je rešila da brani svoje teritorije. Drugu rečenicu, o tome da se Srbi rađaju i umiru sa Kosovom u sebi, izrekao je aktuelni premijer Vojislav Koštunica, deklarativni antikomunista, obrazlažući nužnost stavljanja Kosova u novi ustav Srbije. Kao nekada Miloševića, i Koštunicu je podržala čitava skupština. Kao nekada jednopartijska i ova višestranačka reagovala je složno, saborno reklo bi se. Posledice prvog čina od pre 18 godina živimo još uvek. Ne samo što su tukli srpski narod na Kosovu, i sa zemlje i sa neba, što su ga obogatili osiromašenim uranijumom, nego su ga i u ogromnom broju raselili, pa su nekadašnji stanovnici Kosova interno raseljena lica u ostatku Srbije. Prva rečenica koja, istini za volju hoće da kaže da briga za narod postoji, označavala je politiku mača, svađe, sile, velike manipulacije i opšte pljačke. Lažni mit o centru srpske duhovnosti, i onda kada Srba tamo više nije bilo, svesno je zloupotrebljavan da bi se pravdali katastrofalni politički potezi i da bi se amnestirala kratkovidost elita. Istorija je onakva kakvu izaberemo, rekao je neko, a pitanje je za Srbiju zašto je ona poraz izabrala za model artikulisanja svoje „samobitnosti“. Dok su popovi i pesnici oplakivali gorku sudbinu i stradanje srpskog naroda, Milošević je progasio pobedu i produžio ostanak na vlasti. Matrica po kojoj Srbi nikada ne gube ratove učvršćena je zajedno sa prećutnom saglasnošću o tome da poraz kao opcija ne postoji.
Danas situacija naizgled nije ista. Srbija formalno ne preti nikome, njena vlada govori o načinima rešavanja kriza mirnim putem. Međunarodna uprava na Kosovu i lokalna albanska administracija nisu uspeli da naprave nešto što bi do kraja moglo da bude održiv sistem, nisu mnogo uradili na integraciji stanovništva, nisu sprečili etnički motivisano nasilje, nisu uspeli da spreče rušenje brojnih manastira Srpske pravoslavne crkve. Stvarnost ih neprestano demantuje. Kosovsko društvo nije slobodno, daleko je od nekog uređenja koje bi i nealbancima moglo da da neka prava.
Stvarnost demantuje i tvorce novog srpskog ustava. Kosovo je deo Srbije na neki irealni način, žele da nam kažu ovi moderni zakonotvorci. Jednom na mitu formirana svest teško se nosi sa činjenicama. Kao argumenti u debatu uvode se izmišljene stvari. Vrhunac kreativnosti, intervencije literature u pravnu materiju, ostaje zapisan u preambuli ustava gde se kaže da se taj „najviši pravni akt“ upravo rađa iz činjenice da je Kosovo Srbija. Ako se ustav donosi imajući u vidu da je Kosovo zauvek deo države Srbije, a ono to nije već osmu godinu, onda oni koji tako vide stvari i ne doživljavaju Srbiju kao realni društveni entitet nego kao neku vrstu čardaka između neba i zemlje.
Iz ovoga sledi najstrašnija veza između onog i ovog režima koja se tiče nesposobnosti da se u jednom trenutku uradi nešto što bi imalo značaj za celu zajednicu. Ustav se „donosi“ da bi se na vlasti ostalo još neko vreme. Vade se mačevi iz korica i vitla se mitovima iznad glava građana Srbije da bi se ispunili ciljevi kratkoročni i jalovi. Mobilizacija je opet frekventna reč u javnom govoru Srbije, samo što sada, 15 godina kasnije, demonstracija ovakve političke prakse ne dobacuje dalje od trivijalnog. Nemogućnost da se Srbiji dozvoli da izađe iz mitskih obrazaca shvatanja sveta, života i ostalog, a čije je delovanje skupo platila pokazuje da bez temeljne promene „kulturnog modela“ neće biti pomaka. Dokle god budemo slušali o „krvi i tlu“, „rasnoj, genetskog posebnosti“, „urođenim osećajima“, kao osnovama našeg postojanja kao zajednice, priključenje nekom normalnom civilizacijskom krugu neće biti moguće.
Srpska veličina u budućnosti ovaplotiće se ne u zadržavanju teritorija nego u sposobnosti povećanja sopstvenih mogućnosti za život sa drugim nacijama. Iako na Kosovu, u Hrvatskoj i BIH nema puno otvorenih kapija, nema utabanih puteva za dijalog i „razumevanje“, Srbija će morati da otvori nova vrata i da na nivou regiona pokaže koliko je jaka da razume potrebe drugih. U tu svrhu od male će pomoći biti pozivanje na „biblijske obrasce“ koliko na zdrav razum i sve ono što uz njega ide.
Ako želi da vrati Kosovo, Srbija će od sebe napraviti tako dobru sredinu da će joj Kosovo samo doći.