Sajt Peščanika nas je neznano zašto, ima tome neko vreme, uskratio za prenošenje blagodeti javnog mišljenja poznatog pisca i kolumniste Muharema Bazdulja, ali zato liberal-ekonomski brigadiri Lakićević-Brkić na stranicama istog portala neštedimice prorokuju sigurnu propast Ciprasa, Varufakisa i drugih šarlatanskih Sirizinih drugova. Može biti da je krenula i perestrojka na jedinom našem antirežimskom portalu od ugleda, čim su se otvorili za interne javne debate. Poslednji primer PR novinarstva Tanje Simić Berclaz a protiv samog kolumniste Peščanika Saše Ilića kao da to potvrđuje. U iščekivanju da kolega Bazdulj, za Vreme, Politiku ili ko zna koji profi medij, još jednom raskrinka ovo leglo drugosrbijanske intelektualne truleži i peska kao opijuma za narod, nama preostaje da sa voajerske strane još malo pljucnemo po sistemu koji je umesto da prevozi ljude počeo da ih hapsi i privodi u policijsku stanicu, uz komentatorsko sasluženje BUS PLUS zaštitnice reda i naprednog poretka.

Razume se, teško da bi bilo ko iscedio žutu banku kao konsalting menadžer a da ne zna da spinuje. Privođenje putnice bez karte na liniji 73 GSP-a i podnošenje krivične prijave protiv lica koje je kriomice snimilo kada su kršni momci komunalne policije metali lisice na ruke ove putnice uistinu je novina koju nam je upriličilo naprednjačko upravljanje Beogradom. Elem, suština priče nije u tome treba li ili ne treba plaćati kartu, tj. očitavati je prilikom ulaska u vozilo, već da li su civilizacijski dopustive mere stavljanja lisica putnicima bez karte. Drugim rečima, da li je hapšenje legitiman način demotivacije švercovanja u prevozu ili je reč tek o brutalnoj primeni sile i iživljavanju nad putnicima koji su, gle čuda, najčešće ženskog pola. Svako ko je usluge gradskog prevoznika koristio više od dva puta, mogao je da uoči da kontrolori uglavnom izbegavaju mušku populaciju između 20 i 50, posebice ako su malčice korpulentniji. Tako da se teško oteti utisku da i u GSP-u vlada jedna biološka racionalnost, viđena recimo u seriji „Opstanak“: napada se, pardon, legitimiše se i privodi se samo onaj ko je slabiji.

Pitanje napada na kontrolore i komunalne policajce je posebno pitanje i nemoguće ga je odvojiti od drugih manifestacija nasilja: na tzv. sportskim priredbama, političkim mitinzima, u noćnim klubovima i kafanama, na ulici, povremeno u školskim dvorištima, pa i u porodici. Ipak, privođenje i hapšenje putnika bez karata neće smanjiti, već će, naprotiv, samo povećati stepen nasilja u društvu.

Naporedo sa komunalnom policijom sa isukanim lisicama, od 1. februara nas obradovalo ničim objašnjeno ili opravdano povećanje cene karata sa 73 na 89 dinara. Beograđani koji su prošlog vikenda javno protestovali ispred Gradske skupštine opravdano su pitali na osnovu čega je ta cena povećana, zašto 16 a ne 9 ili 17 dinara. Ili ništa, tj. zašto je uopšte morala da bude povećana cena pojedinačnih karata? Lako je uočiti da je povećanje cena još jedna represivna mera gradskih vlasti koja treba da kolebljivce i vikend-putnike, samim tim i potencijalne švercere, motiviše da pređu na mesečne karte i personalizovane kartice. Ujedno, po ko zna koji put, i gradske vlasti i sindikat GSP-a su pojačali pritisak na javna preduzeća da svojim radnicima uplaćuju mesečne karte a ne da im taj novac, kad stignu, uplaćuju na račun. Eto još jednog ataka demokratski orijentisanih a šaroliko sastavljenih gradskih vlasti na ta famozna ljudska prava: zašto bi radnik javnog preduzeća imao da se opterećuje time kako će potrošiti novac uplaćen za gradski prevoz, hoće li uplatiti kad mu se vozi ili, najbolje, neka uplati odmah za ceo mesec, pa ne mora da se vozi uopšte. O tome je već odlučio mali operativni bog Beograda, Goran Vesić, demokrata u srcu sa Vučićevim stentom na srcu.

Elem, kad podvučemo crtu: lisice za švercere, 20% više cene za pojedinačne vožnje, konstantan pritisak na javna preduzeća – represija duši prija. Zamislite da hapšenja urode plodom, putnici se utrtare, kao i javna preduzeća, nasilnici protiv kontrolora počnu da voze bajs ili rolere. I šta ćemo dobiti? Sirotinju raju koja švajcarce plaćati ne može, ali će se štrecati na svaki zvek lisica komunalnih policajaca. Tako se podižu slobodni ljudi, ako posrnu sa vezanim rukama na leđima, tako se obrazuju budući građani i građanke Evropske Unije – da slušaju uniformu, uniforma je mila ma sa kojom značkom bila, da slušaju i plaćaju.

Srbija do Preševa a demokratija do psihoterapeuta. Ili do pobune.