Beton br.34
Utorak 11. decembar 2007.
Piše: Zoran Janić

Reči bez stvari

O semantičkoj hiperinflaciji

Svedoci smo da je u poslednje dve decenije, tokom onog perioda kada je Srbija uporno generisala ratove i pothranjivala anahroni koncept nacionalne države, stvorena takva politička atmosfera u kojoj se tendenciozno negiraju ne samo istorijske činjenice, nego i obične činjenice iz svakodnevnog života; semantička inflacija što se proširila iz sfere političkog govora zahvatila je i običan govor, i pretvorila ga u medijum potvrđivanja neke vrste društveno poželjne paranoje. Poriče se sve, pa i ono najočiglednije. Medijska laž, još bolje medijski orkestrirani lavež, u kojem i danas odzvanjaju dobro uvežbani tonovi ratnog huškanja, služi dezorijentaciji običnih građana i naručenom falsifikovanju sadašnjosti i prošlosti. Falsifikuje se sve, od biografija, diploma, šengenskih viza do već utvrđenih istorijskih istina. Čak su i najobičnije reči izgubile svoj pravi sadržaj ili se koriste suprotno od svog denotativnog značenja; tako je i najnoviji napad na porodicu novinara Dejana Anastasijevića i njega samog, postavljanjem bombi pod prozor njegove spavaće sobe, u službenim saopštenjima vlasti nazvan „pokušajem zastrašivanja“, da bi ondašnji ministar kulture otišao čak i korak dalje, posavetovavši napadnutog novinara da se preseli sa porodicom u neki bezbedniji deo grada ili da izabere neku drugu, manje opasnu profesiju.
Ta vavilonska zbrka pojmova, ta semantička hiperinflacija koja vlada jezikom i našim životima već poodavno ima za cilj da prikrije još nešto: da živimo u prekamufliranoj zločinačkoj državi koja se nije odrekla svoje prošlosti, ni svojih zločinaca, isto kao što nije spremna da se odrekne svog osvetničkog istorijskog zaveta, kao ni usluga dobro uhodanih tajnih službi čiji su glavni neprijatelji njeni sopstveni neposlušni građani; da dosijei još nisu otvoreni, da državni službenici, novinari i propagandisti nisu lustrirani, da vojska nije reformisana ni stavljena pod civilnu kontrolu, da policijske i vojne akademije nisu očišćene od ratnih egzekutora, da je sudstvo plaćeni ili ucenjeni štićenik izvršne vlasti. Sve te anomalije nose jasan pečat sistematičnosti, pojavljuju se zakonomerno i zahtevaju resurse kakvima može da raspolaže jedino država. Živimo, dakle, u državi gde je zlo u pravom smislu reči institucionalizovano. Podsetimo se još jednom: na semantičkom crnom tržištu reči su gubile vrednost u direktnoj srazmeri sa padom standarda jezika. I padom vrednosti ljudskog života. I standarda smrti. Srbija je vodila četiri rata u svojoj nedavnoj prošlosti (i sva četiri izgubila). Zadatak semantičke inflacije je da od pogleda ljudi sakrije jednu očevidnu činjenicu – da je velika većina ljudi u svakoj društvenoj zajednici uvek protiv rata, i da je rat eksces i izuzetak, nikako i pravilo, te da društvo koje je vodilo tolike ratove zaredom teško da bi se moglo nazvati zdravim ili normalnim.
„Levica i desnica“, „republika i monarhija“, „državotvorno i pravoslavno“, „fašizam i sloboda“ – semantička hiperinflacija teži da unifikuje razlike i pomiri nepomirljivo, da fetišizira pojmove u nekakvom okamenjenom obliku, iako je njihov sadržaj nepovratno izmenjen; ono što se naziva levicom odavno je postalo ekstremnom desnicom, centar zapravo i ne postoji, a popularne pseudoistorijske rasprave o četnicima i partizanima, svecima i suverenima, zločinima iz Drugog svetskog rata i još dublje kroz istoriju naovamo, ionako služe samo za zamajavanje prostog puka, dok njihova povišena emotivna dinamika daje osnovu stvaranju labilnog javnog mnjenja, nekakvog neodređenog agregatnog stanja, podložnog manipulaciji i paranoji. Istumbavši u glavama ljudi sve poznate orijentire, semantička hiperinflacija kruži javnim diskursom kao neka pustošeća sila, stvarajući sveopštu zbrku s ciljem da se potre razlika između krivice i odgovornosti, između uzroka i posledice, između osvajača i napadnutog, između dželata i žrtve.
Šta možemo činiti u ovakvim okolnostima? Ne mnogo, nažalost. Moramo se pomiriti s činjenicom da smo u manjini, kao i uvek kad neka nacija zastrani na svom istorijskom putu i kad odbrana osnovnih civilizacijskih tekovina postane goruće pitanje one svesne manjine; projekat „Velike Srbije“ propao je upravo stoga što je bio anahron i anticivilizacijski, i zbog toga je Srbija zasluženo stavljena u Hagu na stub srama kao jedina evropska država kojoj je posle Drugog svetskog rata pred najvišim forumom svetske porodice naroda suđeno zbog genocida. Moramo se pomiriti s tim da je naše polje delovanja znatno suženo. Pojedinci i institucije koji bi morali biti na našoj strani kao generatori promena, tzv. inteligencija ili klasa obrazovanih, univerzitetski i srednjoškolski profesori, umetnici, pisci, javni radnici, svi oni što diktiraju intelektualnu klimu nacije, uglavnom saučesnički ćute.
„Strahovitoj upornosti zločina na ovom svetu jedino što možemo protivstaviti jeste ništa manja upornost naših svedočanstava“, rezignirano u jednom svom pismu veli Kami. U Jevanđelju po Mateju, pak, kaže se: „Neka vaš govor bude da, da, ne, ne; sve što je više od ovoga oda zla je“. Ako već živimo u društvu koje decenijama organski (čitaj: planski) gaji zlo u svojim nedrima i uskraćuje slobodu građanima kao pojedincima, držeći ih, pod presijom ili otvorenom represijom, kao podaničku amorfnu masu jednako u stanju nekakve kontrolisane poluslobode (a vlastodršci dobro znaju da je takvo stanje najidealnije za prizivanje tiranije), onda bi profanu mudrost literature valjalo dopuniti i gore navedenom biblijskom maksimom, što nas uči jedino ispravnom etičkom stavu da u odsudnim vremenima valja birati između dobra i zla, po principu ili-ili. U sprezi toga dvoga možda se krije i imperativ našeg delovanja: istinoljubivost i moralnost, istinom prožeta moralnost. Pravda i sloboda u svakom društvu najtešnje su povezane; borba za slobodu pojedinca je uvek i borba za pravednije društvo. Ali ne i obrnuto: borba za bolje društvo u ime klase, naroda ili religije redovno vodi ka istrebljenju i totalitarizmu.

Paula Muhr: Tata

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.