Makedonska politička situacija nije nikad bila složenija, mada paradoksalno sve veći broj ljudi, ili barem oni koji su uvek bili spremni reći da vladavina Nikole Gruevskog i njegove VMRO-DPMNE nema kraja, sad već vide svetlo na kraju tunela. Čak su spremni da parafraziraju onaj veliki otporaški slogan – gotov je. Zamršenost političke situacije i masovna pojava nade se isključivo odnosi na unutrašnji ambijent. Nažalost, čini se da su odnosi sa Grčkom, a i sa ostalim susedima, zabetonirani kao Gordijev čvor koji još uvek čeka nenacionalističkog Aleksandra da ga otpetlja. Premijer Gruevski je pre par dana telefonom razgovarao sa novim grčkim premijerom Ciprasom, ali levičar Aleksis nije imao da kaže ništa novo i različitije od Samarasa i da malo izbavi svog nacionalističkog kolegu iz unutrašnjeg blata. Grčka čvrsto stoji na formuli „erga omnes“: jedno složeno ime sa geografskom odrednicom – Severna ili Gornja Makedonija, na primer – za sveukupnu upotrebu.

Trios fantastikus: premijer Gruevski, Sašo Mijalkov (šef tajne službe) i Gordana Jankulovska (MUP)

Cipras ima toliko prečeg posla da je poslao jasnu poruku da mu rešavanje spora sa susedom, u kojem je Grčka u superiornijoj diplomatskoj poziciji, nije prioritet. Još su grčki i bugarski izaslanici u evroparlamentu u starom dobrom „dobrosusedskom“ maniru zatrpali izveštaj o Makedoniji sa nekoliko stotina negativnih amandmana. Pritom su svi izveštaji Europske Unije veoma nepovoljni po Vladu u odnosu na sve ključne kategorije: vladavina prava, demokratski odnosi, reforme, građanska prava i slobode. Zapadni zid aktualna vlast nije mogla kompenzovati velikim preokretom prema evro-azijskim integracijama. Ozbiljna ruska politička potpora je izostala, a jurenje ekonomskih tajkuna Tadžikistana, Indije i Kine nije dalo neki plod. Desio se tek kineski ulaz u dobro razvijenu prekarnu laku tekstilnu industriju: dat je kredit od pola milijardi evra za gradnju autoputeva pod uslovom da se pola potroši na kineske podizvođače i da se mala kolonija kineskih radnika naseli tik uz novu trasu.

Da bi se tako skučen Nikola Gruevski održao, morao je još malo da ojača tri stuba svoje vladavine: da još više poveća represiju, da produži da potkupljuje birače i da i dalje pere novac preko grandomanskog nacionalističkog projekta „Skopje 2014“, i to u veoma nepovoljnoj situaciji kad je ponestalo novca jer je proćerdao sve povoljne i nepovoljne kredite od EU, MMF-a, privatih banaka i Kine. Dakle potkupljivanje birača, uglavnom penzionera i administracije, odvijalo se za sve veći sitniš – besplatni prevoz u utorak i petak, besplatne banje, povećanje penzije i plate za nekoliko stotina denara (7-9 eura). „Skopje 2014“ je produžilo da se gradi i pored već provaljene fasadne prevare, ugradnje stiropornih kulisa umesto pravog mermera, i velikog međunarodnog odijuma i podsmeha projektu.

Da bi povećao represiju premijer je doneo notorni zakon o visokom obrazovanju koji do krajnjih granica ugrožava autonomiju univerziteta. Nju je već ranije uspešno napao a profesori je nisu mogli odbraniti. Sada je uvođenjem eksternog ispita hteo da ponizi i studente, optužujući ih između redova za lenjost, provincijalnost u referencama i kupovinu ispita i diploma. E, tu je zapelo.

Onda je hteo da malo zakrpi prazne budžete penzionog i zdravstvenog fonda time što će da poveća porez na honorare, a time da još više prekarizuje nepokornu elitu intelektualaca, profesora i novinara koja životari od stranih grantova. I još je u grotesknom procesu poslao na robiju novinara koji je istraživao sumnjivu smrt kultnog makedonskog urednika.

Tu se otvorila Pandorina kutija nekoliko sitnih frontova studenata, honoraraca, novinara, još i protivnika graditeljskog projekta „Skopje 2014“. U protest se ubacilo i nekoliko aktivista, grupa, novih sindikata i nevladinih organizacija koji su počeli da u praksi sprovode teorijske pojmove o samoorganizaciji, horizontalnog odlučivanja, neotrovnog a ubojitog govora i udruživanja po svim osnovama, nepartijskoj, nenacionalističkoj i integrativnoj.

Ti mladi, nekompromitovani ljudi, nepodložni prljavoj propagandi, svojim govorima, protestnim pismima, medijskim izjavama i debatnim programima su rasplakali mater aktuelnoj vlasti, držeći partijsku opoziciju van svojih aktivnosti. Ako su političari, kao kontroverzni Ljube Boškovski, koji se jedini u predizbornoj kampanji drznuo da vladaru u senci, šefu tajne službe, Saši Mijalkovu, kaže „letećeš Saša“, ili opozicioni medijski magnat Velija Ramkovski, završavali u zatvoru podvrgnuti raznim tehnikama savremene torture, sad se bez straha oglasilo desetak mladih ljudi dobijajući instantnu slavu jedne la belle de jour.

Usred tog građanskog besnila kad je svako svakome dolazio na proteste kao na kućnu slavu, a fenomenalne fotke i klipovi su pomoću novih tehnologija, pa čak i dronova, obilazile svet, u igru se ubacila i dugogodišnja, prebijena ali ipak unutrašnje konsolidovana, opozicija na čelu sa socijaldemokratima, „detoniravši“ prvu od najavljenu seriju „bombi“ preko kojih žele da posrame premijera i nateraju ga na ostavku. Ta serija, tempirana po scenariju „Crnog Labuda“ Darena Aronovskog je u ladici „Proleće“ iznela dokaze o prisluškivanju preko 26.000 građana, pripadnike cele društvene elite. Prosto, nije bilo političara, novinara, kolumnista, biznismena koji nisu bili prisluškivani. Veliko uho nije poštedelo čak ni članove Akademije, Rijaseta i Svetog Sinoda. Na listi su se našli i koalicioni partneri iz albanskih partija, pa čak i prvi saradnici Premijera, Ministarka policije i Ministar finansija, koji su govorkali između sebe o političkim skandalima koji su potresali javnost. Opozicioni lider, Zoran Zaev, koji ima sav materijal u svojim rukama a obećao je da će u javnost tek izneti i više i bolnije, rekao je da praktično samo telefoni dvojice ljudi, Premijera Gruevskog i njegovog rođaka Mijalkova, šefa tajne službe, nisu bili prisluškivani.

Prva „zvučna“ bomba je Premijera dohvatila više nego što je njegova propaganda tvrdila. On je pokušao da preduhitri lidera opozicije, okrivivši ga za ucenu i puč, na nušićevski način - „plava riba, kljukana dinastija“. Ali izgleda da mu zapad nije dozvolio da uhapsi Zaeva. U potrazi za širim političkim manevrom, znajući da bitku ne može da bije na dva fronta, Premijer je u nekoliko dana udovoljio sve zahteve građanskog sektora: odložio Zakon o visokom obrazovanju, smanjio poreski zahvat na honorare, pustio na uslovnu slobodu zatvorenog novinara i udovoljio sindikalnim zahtevima.

Protest studenata u Skoplju

Ideološki profilisan i praktično sad već dobro organizovan građanski sektor je osetio da su ulozi porasli. I da zabrektalu aktivističku mašinu neće umiriti pitanje poreskog procenta i mešetarenje stepenom autonomije. Aktivisti osećaju da se u Makedoniji opet budi želja o tzv. trećem političkom subjektu, nasuprot nacionalističke i socijaldemokratske opcije. U proteklih dvadesetak godina centrističke partije nisu uspele da ga oforme, lomeći se o Scile i Haribde binarnog modela. Taj optativni politički subjekt sada ima šanse da se formira u okvirima radikalne levičarske paradigme i ponovi uspehe susedske Sirize, španskog Podemosa i sličnih slovenačkih i hrvatskih pokreta.

Na tom talasu studenti su okupirali skopske fakultete, iskoristivši i druge dosad neviđene forme otpora i aktivizma, a honorarci i novinari su rekli da će nastaviti proteste bez obzira na sitne ustupke. Makedonija je godinama bila nemoćna pred „hibridnim režimom“ Gruevskog. Ko god da je nešto pokušavao, nije uspevao. Vlast je svakoga gađala torpedom. Promenili su sijaset zakona da bi promenili sistem Ustavnog suda. Izmislili lustraciju da bi denuncirali par svojih kritičara. Namestili nezakonsku predizbornu donaciju da bi utamničili svog rivala. Kako se cinično izrazio pokojni Nikola Mladenov, već pomenuti kultni urednik, koji je poginuo u čudnim saobraćajnim okolnostima: „svi su imali utisak da rađaju medveda jer su imali zečje srce“. Sad se situacija izgleda promenila. Svima je lako da budu hrabri. Svi su odvažni. Niko ne greši u javnim nastupima. Osim bivšeg premijera Ljupča Georgievskog, posrnulog mentora sadašnjeg premijera, koji je ubacio dopunski haos oblepivši Skoplje bilbordima „Stop srpskoj asimilaciji makedonskog naroda“, aludirajući na sveprisutni turbofolk po diskotekama i na (provladinim) nacionalnim televizijama. Greši samo vlast. Njoj ništa ne polazi od ruke. Nemoćni Premijer se klonio javnosti nekoliko dana.

Prva reakcija glavnog spinera VMRO-DPMNE, mladog poslanika Ilija Dimovskog, na uspeh građanskih akcija je bila preteća: „Videćete vi šta znači narod kad ga mi izvedemo”. U tom smislu po Makedoniji se već kotrlja tzv. Građanski pokret za odbranu Makedonije. Tu su ujedinjeni glumci, muzičari, pisci, šoumeni, istoričari i ostali radnici nacionalističkog mita, koji su se navukli na dnevno-politički spin da opozicioni lider uz pomoć stranih službi uništava otadžbinu.