Beton br.44
Utorak 29. april 2008.
Piše: Bojan Tončić

Pozivar je srce Srbije

ili mrtvački muštuluk

Nismo znali da su sela spaljena / Nismo znali
da je srušen most / Reka blista ispod čizama 
/ Čista voda, malo krvava / Idemo
 
(Milan Mladenović, EKV)

Evo nam ponovo profesionalnih rezervista na ulicama sa zahtevom da im se isplati jednokratna pomoć do datuma izbora, što bi valjda značilo da će to umeti da cene na biralištima. Dezerteri kojima je na ovom mestu posvećena dužna pažnja nisu protestovali, recimo zbog toga što su godinama bili nedostojni nasledstva, a dnevnice, preciznije noćnice, za zalaganje, strah i odvojeni život nisu zatražili ni pozivari, ta nezaobilazna karika balkanskih ratova devedesetih godina prošlog veka.
U to doba, kada nam je, ćosićevski rečeno, strepnja bila dublja od nade, pozivar-amater se udobno smestio u naše živote i taj se soj ljudi definitivno profilisao kao personifikacija nove realnosti, glasnik smrti koju je srbijanska ratna mašinerija promovisala u patriotizam.
Bio je on i ranije tu, pored nas, nekakav tihi sused, činovnik, mašinbravar, nastavnik, obično ali ne i nužno oslobođen vojske, rečju čovek od poverenja, sa dobrim vezama kojima se da isposlovati takav status. Običan čovek koji je tek ponekad viknuo na ženu ili decu; uvek se ljubazno javljao, ničim se nije isticao. Znalo se, međutim, da njega ne treba ljutiti, jer ko zna čemu će valjati. Bolje je pozvati ga na kafu i saslušati njegove nebuloze o tome da, eto, stvaramo četiri države i da je situacija izuzetno složena, jer su ih juče zvali na razgovor i rekli im da budu spremni. Sve se to dešava dok diljem Srbije struji drhtaj „otkucali pozive“, a sa ekrana Vučelićeve televizije pljušte zadivljujući procenti odziva i podsećanje na zakonske posledice za neodazivanje.
Pozivara, dakle, po liniji subordinacije, poziva nadpozivar i on se prihvata posla s punom ozbiljnošću i odgovornošću, ali i latentnim strahom od lošeg učinka i kerova; nije ga stid da, višestruko motivisan, usred noći budi pošten svet i trenira strogoću. Motivi su jednostavni, a prvi je „bolje on nego ja“. Tu je i nesputani poriv za demonstracijom male vlasti koja je, knjige kažu, vazda bila najopasnija. Te sreće: „Nemoj komšinice, kako nije tu, juče sam ga video na basketu“; „Bolje potpišite, nego da dolazi vojna policija“; ali i mogućnost da se nekom u vidu službene beleške („Nije na toj adresi“) pruži šansa, što ima svoju cenu. Ocenu „naročito se ističe“ zavredeli su mnogi. U arhivi jedne organizacije za zaštitu ljudskih prava našao se i slučaj A. Đ, studenta Fakulteta likovnih umetnosti, kome je presuđeno sedam i po godina zatvora, a jedini dokaz protiv njega bila je konstatacija pozivara na poleđini poziva „Ne otvara vrata, ali se iz stana čuju glasovi“. Epilog je bilo dvogodišnje skrivanje po podrumima do amnestije. Mnogi nisu bili te sreće, u Srbiji je 1999. bilo dvostruko više optuženih za izbegavanje vojne obaveze nego mesta u zatvorima.
Tako tihi sused postaje realizator volje suverena, ali i lokalni autoritarni gospodar života
i smrti koji ima mogućnost da ispolji vlastitu frustriranost, mržnju, netrpeljivost prema kosijanerima, pankerima, uglednim ljudima različitih provenijencija, biciklistima („Daće Bog da se ne vrate“) koje zapravo nije mogao da smisli, jer su lepši, pametniji, uspešniji, normalniji. Činjenica da su neki netipični pripadnici ovog soja s predumišljajem imali slab učinak i na svoj način, rekao bi Pekić, jeli smrt („Gubi se, noćas ne idem sam“), tek potvrđuje da je sraman postotak građana Srbije koji su palili sveće, razvlačili crni flor, zvonili i molili se protiv rata, istinski patili zbog Vukovara, Sarajeva, Srebrenice i drugih toponima najstrašnijeg stradanja u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Onima koji nisu pristajali na ubijanje preostali su snalažljivost i ženski svet: „Reč je o tanušnom sloju žena koje su se u isto tako tanušnom srednjem sloju uspele formirati kao emancipovane i nezaslepljene individue, i koje su svoje potomstvo vaspitale tako da se u novonastaloj situaciji ponaša po jasno utvrđenom obrascu. Govorimo o majkama, tetkama, ujnama i taštama dezertera i pacifista, o generaciji koja je neslobodu izbora svoje mladosti umela da investirau slobodni izbor naredne“ (Ratni Kandid, Svetlana Slapšak, Radio B92, Beograd 1997).

Posle pozivara dolazi pristajanje ili pobuna, na kakvu su se odlučili mnogi koji su već obukli uniformu. Ali i dilema kakvu je tragično okončao Miroslav Milenković (1951) koji se 20. septembra 1991. ubio na stočnoj pijaci u Šidu, između dva stroja rezervista, onih koji su bili rešeni da krenu put Vukovara i onih koji su ostavili oružje. „Tamo gde može da se bira samo između optužbe za kukavičku izdaju i pohvale za junačko ubijanje, nema mesta za čoveka. To je smisao Miroslavljeve žrtve“, zapisao je pred Predsedništvom Srbije, pod svećama upaljenim za sve žrtve rata Ivan Čolović (Grobnica za Miroslava Milenkovića, knjiga epitafa, grupa nevladinih organizacija, Beograd, 2002). Između Milenkovića i smrti osmišljene negde daleko iznad njih bio je pozivar. Iako samo spona, bio je i ostao važan, jer ga se niko nije odrekao i neće. Pozivari nisu društvena grupa, neskloni su samoorganizovanju, ne traže dnevnice iako su delili pozive i u vreme vazdušnih uzbuna. Smatraju valjda da su namireni večitim statusom važnog čoveka. Po logici Srbije danas, trebalo bi ipak da se i oni okoriste, za svojevrsni mrtvački muštuluk, jer da nije bilo njih, ne bi bilo ni dnevnica, te bi valjalo da se nekako ugrade, kao kad dobitnik na „bingu“ časti prodavačicu kod koje je kupio tiket.
Možda im nije pravo što više nemaju onoliku vlast, jer ovaj prigovor savesti sreću kvari, ali oni su i dalje srbijanska konstanta, srce Srbije, takorekuć. Niko ne može da tvrdi, naprotiv, da će njihova misija biti zauvek okončana. Ako i ne bude poziva za front, imamo novu varijantu: paljenje baraka na carini. Uvek je tu neugasla potreba za oživljavanje sprege sa srodnim dušama, a to su nastojnici, predsednici kućnih saveta, penzionisani referenti za ONO i DSZ koji valjda i danas duže neupotrebljive gas-maske, njihovi ispisnici iz haustora koji uvek imaju sravnjen ulaz i izlaz i, iako nagluvi, pedantno beleže svaki orgazam u zgradi. Ili ga knjiže kao takav, pogotovu ako je reč o nekakvoj vanbračnoj vezi. Pa ako ih se sete za Dan bezbednosti...

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.