Peva: Dušan Pržulj

Nesvakidašnji politički čin Dejana Stojadinovića vratio je simboliku pesnice u srpski medijski prostor i pozvao nas da se zamislimo nad ovim starim simbolom svih potlačenih i obespravljenih. U centru Beograda je zapucao Velju Ilića na očigled njegovih političkih saradnika i prijatelja i na jedan neverovatno vešt način udario po političkom obrazu Velje Ilića i pesnicom-u-akciji posvedočio da ovaj moćni politički simbol i dalje nastavlja da živi svoj medijski život. Odvojimo se ovde od brutalnosti ovog čina, od stajanja na stranu ovoga ili onoga političkog subjekta, zaustavimo se na samoj pesnici i pokušajmo da shvatimo ozbiljnost ovog čina, čije sve posledice možda ni sam akter nije mogao da nasluti. Naravno ovaj nas čin podseća na skoro izvedeni napad na Berluskonija, vešt i medijski genijalan ne samo kao uspeo napad već i kao medijski uspešan, jer ne samo što je medijski bombastičan već je i veliki medijski šamar jednom medijskom magnatu.
Pesnica je skoro potpuno nestala iz srpskog medijskog prostora nakon Otpora i njegove uspešne medijsko-političke prakse. Otporaška pesnica nije imala značenje pesnice kao u slučaju napada Dejana Stojadinovića, već je svedočila simbolički i pozivala na jedinstvo jednog naroda protiv iracionalne političke prakse tiranina. Tim simbolom ukrašeno je pola Srbije, čak je u jednom trenutku bio popularniji od mnogih drugih simbola prisutnih godinama u srpskoj javnosti. Pesnica sama po sebi je u stvari jedan forma-simbol, koji su koristili i levi i desni radikalni politički pokreti. To je simbol ujedinjene borbe, simbol političkog jedinstva bez obzira na politički sadržaj. Pesnica je javno dobro svake političke borbe koja samopouzdano stupa na scenu. Simboli se naravno aktiviraju po potrebi i koriste sa razlogom u političkoj borbi i bivaju često i zaboravljeni zbog slabe upotrebe. To se desilo i sa pesnicom, koja se samo sporadično pojavljivala u javnosti, sve dok nije 5. februara zapucala lice jednog od vodećih srpskih političara. Nasilje izazvano u centru Beograda na predizbornoj kampanji Nove Srbije svedoči o tome da se korišćenjem pesnice na ovakav način nasilje može udvojiti i izazvati svojevrsni višak nasilja, višak kojem se ne može uzvratiti pesnicom, pa ni pesnicama. Ovo je medijsko zapucavanje, koje vešto konteksualno izvedeno sa svom tom prisutnom političkom scenografijom jeste neodbranjivo i može se slobodno nazvati jednim političko-medijskim nokautom. Pesnica u slučaju Ilić-Stojadinović otvara novu fazu u političkom životu srpske pesnice kao veoma bitnog političkog simbola. Efekti ovog čina su višestruki. Neko će na ovo gledati i kao na proizvod novog političkog humora, ali i kao na sredstvo kolektiva koji stoji iza ove pesnice. Pesnica je započela novi život samo zato što je posvedočila da izaziva medijsku štetu i podstiče na raznorazna tumačenja.
Ali ovo je atak i na same medije koji žele sve da upakuju u svoje strogo konstruisane agende. Pesnica koja udara u lice jednog političara udara i u samo oko kamere zato što se svojom ponovo rođenom medijskom moći nameće oku kamere i skreća pogled sa lica Velje Ilića i nasilno ga usmerava ka sebi. To svedoči da je pesnica zadobila novu medijsku moć i da ostaje i dalje javno dobro kojim će raspolagati neki novi politički subjekti i grupe, medijski pesnicom osvežene srpske političke scene.

Peva: Szerbhorváth György

Bilo je nepravedno što je Nemačka morala da plati danak posle I svetskog rata, jer je to doticalo i manjine koje su živele na njenoj teritoriji. Bilo je nepravedno što je morala da plaća i posle II svetskog rata. Pa i to što je zbog Holokausta morala da obeštećuje Jevreje, jer je to doticalo i džep malobrojnih Jevreja koji su ostali na njenoj teritoriji! Ili bar tako treba da misli Tibor Várady, ako je konsekventan u svojoj logici koju već godinama prati.
Poslednji put je 23. januara u dnevnom listu Magyar Szó izložio da se Srbija ne sme kazniti, tj. da je Hrvatska uzalud tuži, jer bi eventualna kazna pogodila i vojvođanske Mađare. A iz toga sledi da srpska država – makar se u njeno ime i činili zločini – nikad ne može biti pozvana na odgovornost, jer na njenoj teritoriji žive manjine (i deca, dodaću ja). A prateći ovaj „način razmišljanja“ stižemo do toga da na kraju krajeva svaka država može od sad nekažnjeno da čini svireposti, koje god hoće, jer ne znamo ni za jednu državu na svetu koja nema manjine – i ne samo etničke ili verske manjine, nego na primer i manjinu neistomišljenika, ili manjinu bespomoćne dece i staraca.
Nemojmo se čuditi što profesor prava svetskog glasa, koga su nazivali i sivom eminencijom Saveza vojvođanskih Mađara, tako razmišlja. S jedne strane, pravniku je u materijalnom interesu da se svaki proces oduži koliko god može (nisam našao javne podatke o tome koliko stručnjaci srpke države dobijaju da je brane u Hagu i drugde). S druge strane, Tibor Várady je uvek razmišljao pragmatično. Zanima ga, navodno, istina, ali pravičnost – teško. Bio je pragmatičan i kada je postao ministar pravde u Panićevoj vladi, koja je na kraju služila samo kao Miloševićeva marioneta, ali pragmatičnost je pokazao već u vreme socijalizma. Treba samo pročitati njegove spise objavljene za vreme jednopartijskog režima: Várady nikad nema problem sa režimom ako je on pravno u redu, kompaktan, za njega je svaki režim dobar, dok unutar režima treba lavirati i činiti kompromise. Dovoditi u pitanje pravičnost i moralnost nekog režima, to nije zadatak pravnika. To je posao filozofa, intelektualaca, jednog potpuno nepotrebnog sloja.
Nemam prava da dovodim u pitanje Váradyjevu stručnost. Ali malo je sumnjivo da mu je za vreme socijalizma valjao socijalizam. Još 1988, kada je režim već uveliko pucao, on je rešenje video u ozbiljnom poimanju samoupravljanja (tj. socijalizma koji je trasirao Tito). Potom se, u dresu UJDI-a, našao u parlamentu, a zatim i u ministarskoj fotelji (šta se tačno desilo s njim tada, pa i 1992, saznaćemo kad se budu otvorile arhive; svakako ne za naših života). Tada još nisu kamenovali one Mađare koji se nisu kandidovali u partiji sa mađarskim prefiksom – a gle, otkad Várady ne zastupa srpsku partiju, to je sve više moguće. Pogotovo što se nakon nekoliko godina on sam pojavio na strani Józsefa Kasze, kao stručnjak SVM-a. Zatim je u Hagu zastupao nacionalističku vladu Koštunice – pardon, srpsku državu - takođe sa ciljem da se izbegne kažnjavanje Srbije, štaviše, da se ne bi proglasila odgovornom, jer bi u tom slučaju bili kažnjeni i vojvođanski Mađari, dok bi bosanski Srbi dobro prošli. Posle Koštunice, usledilo je zastupanje Tadićeve Srbije, koja je, je li, generalno nevina kao jagnje. Várady se, izgleda, kao ministar pravde 1992. nije sreo sa činjenicom da je ne tako davno, jugoslovenska država držala hrvatske građane kao taoce na nekoliko kilometara od njegovog voljenog Zrenjanina, u štalama, i bolelo ju je dupe za međunarodno pravo.
Ali ove proste činjenice mogu se tumačiti i ovako i onako. Profesionalnost, profesionalnost pre svega (a profesionalac nikad ne radi za džabe, zato je profesionalac). A pravičnost? Ili bar moralna nadoknada? To nije u vidokrugu jednog profesionalca.
Nemojmo se onda čuditi da se ista ta srpska država nikada neće izviniti što je koristila vojvođanske Mađare kao topovsko meso, vodeći ih na hrvatski front sa neupotrebljivim oružjem. Srpska država se neće izviniti porodici mog druga iz razreda (a kamoli plaćati odštetu), koji je pao kod Dubrovnika 11. juna 1992. Tri dana kasnije, Várady je postao ministar i pretpostavljam da nije razmišljao o tome da li srpska (jugoslovenska) država snosi ikakvu odgovornosti za ovu besmislenu smrt vojnika, ili ne daj bože, da li treba da se izvini, da pruži materijanu pomoć.
Vojvođanski Mađari su deo srpske države, i na šta bi to ličilo da jedan vojvođanski Mađar preuzme odgovornost za smrt jednog vojvođanskog Mađara.