Poslednji balkanski neprijatelji
Devalvacija političkog kapitala aprilskog sporazuma o principima normalizacije odnosa Beograda i Prištine mogla bi uskoro pretvoriti ovaj najvažniji ulog postdemokratskih vlasti u Srbiji u običnu bezvrednu hartiju. Već je jasno da dokument potpisan u Briselu kao dokaz vrle, nove kosovske politike ima zanemarivo malo uticaja na suštinske promene a poslednji i najozbiljniji udarac na vrednost političkih garancija o evropeizaciji odnosa sa nepriznatom ali nezavisnom državom, zadali su lokalni izbori na Kosovu, dovršeni početkom decembra opštim proglašenjem pobede svih zainteresovanih strana.
Predizborna drama praćena izlivima neskrivene mržnje prema Albancima ali i nasiljem među srpskim konkurentima u prvom krugu izbora, okončana je pobedničkim cirkusom na brzinu sklepane, takozvane zajedničke liste svih Srba Kosova. Od obećanja izmene svesti i političkih namera ostale su samo bombastične fraze i glupav ishod višenedeljne uzrujansoti oko još jednih „istorijskih“ izbora. Prilike neobično jasno odražava slika beogradskog kandidata koji je, slaveći svoju kosmičku pobedu u severnoj Mitrovici, najavio sebe i svoju listu kao najveću branu Tačiju te da Kosovo pored njega živog nikada neće dobiti stolicu u Ujedinjenim nacijama. Fantazam prikladno kompenzuje presmešne podatke sa biračkih mesta: od oko 28.000 registrovanih glasača u ovoj opštini, na izbore je izašlo jedva četiri hiljade. Sa druge strane Ibra odigrale su se, međutim, neke krupne promene koje ni srpski predstavnici ni Beograd nisu uspeli da registruju, zaneti manufakturom istorijskih događaja.
Sudeći prema podacima kosovske izborne komisije, stopa izlaznosti među Srbima rasla je u skladu sa udaljenošću od matice; zajednice u južnim enklavama, u znatnoj meri integrisane u kosovski sistem, za potrebe izborne kampanje proglašene su „Tačijevim Srbima“, izložene ucenama i neskrivenom pritisku da se ponovo izoluju od Prištine i priključe jedinstvenom nacionalnom frontu, odnosno budućoj zajedinici srpskih opština.
Primenu klauzule isposlovane u Briselu koja kosovskim Srbima navodno obećava nešto „više od autonomije“ a manje od podele, pojedini kosovski analitičari prate sa zebnjom, strahujući od scenarija entitetske nefunkcionalnosti Bosne i Hercegovine. Izborna lista formirana na etničkom umesto političkom principu i silom nametnuta lokalnim Srbima, osvojila je lokalnu vlast u većini srpskih opština na Kosovu.
Zajednica još nije formirana – nedostaju joj statut, institucije, pa čak i granice jurisdikcije; još nisu definisani ni mehanizmi „specijalnih odnosa“ sa maticom, ali je već sada izvesno da će zajednica biti pod isključivom i direktnom kontrolom Beograda. Fingiranje demokratskih izbora bilo je nužno zbog Brisela.
Očekujući nagradu iz Evrope, Beograd već neko vreme tek s pola uveta učestvuje u daljem toku tehničkih razgovora sa Prištinom. Srbijanski mediji posvetili su daleko više pažnje pripremama za sastanke Evropskog saveta i Komiteta EU nego kosovskim izborima; na sastancima bi trebalo konačno da se odredi datum za održavanje prve međuvladine konferencije o Srbiji, što bi označilo i formalni početak pregovora o pridruživanju. Istovremeno, dobijanje datuma moglo bi značiti i kraj jedne ere posle koje snaga međunarodnog pritiska na uljuđivanje Srbije opasno jenjava.
Zasad se nagađa da bi datum bio zgodan „božićni“ poklon Srbiji, doduše po katoličkom kalendaru, a uočen je prazan termin i pred početak novogodišnjih praznika. Nezvaničnim kanalima, međutim, već stižu poruke da bi famozni datum u stvari bio bap idealan početak naredne godine. Kalendarske kalkulacije nisu izazvale čak ni uobičajenu jadikovku u Nemanjinoj 11 jer je administracija posustalog evroentuzijazma ozbiljno zauzeta predizbornom kampanjom za vanredne izbore koji još nisu ni raspisani.
Uz ime prvog potpredsednika vlade koji se s pravom prepoznaje kao ključna ličnost u prinudi Beograda da sedne za dijaloški astal u Briselu, ostao je pričvršćen atribut najmoćnijeg, dodeljen u submisivnoj euforiji zbog obećane borbe protiv korupcije koja, kao ni konačno rešenje kosovskog pitanja, još uvek nije donela željeni efekat preobražaja. Priče o snaženju institucija i izgradnji pravnog okvira za evropsku Srbiju zaglavile su se u besomučnom preganjanju sa sve jadnijom opozicijom i potpunom odsustvu smislene unutrašnje politike. Vicepremijerski atribut danas zvuči kao otužni pleonazam u zemlji u kojoj se kao vrhunska politička ambicija ispostavlja težnja lidera da popravlja toalete (vidi anegdotu sa Pašićem i wc šoljom ruskog konzula), odnosno da grabi političku moć sve dok ne ostane usamljena figura koja je prinuđena da odlučuje o svemu.
Agresivnim nastupima beogradskih službenika kosovski izbori pretvoreni su u opštu tuču za pozicije koje teško da će imati neku naročitu političku težinu na Kosovu ili pred međunarodnom zajednicom, ali će nesumnjivo služiti Beogradu da posredno kontroliše bar deo izgubljene teritorije. Vuk Jeremić danas je možda već pomalo zaboravljeni klovn prethodnih vlasti, ali su spoljnopolitičke ambicije Beograda ostale iste – koristiti Kosovo kao povratnu spregu u igri ucena i iznuda sa Briselom i Vašingtonom, uz Moskvu i Peking kao moćnim adutima kojima se zauzvrat podanički praštaju kolonijalni ispadi u ime „očuvanja Kosova“.
Ishod izbora izmamio je kisele osmehe oba premijera koji su, svako za svoju publiku, proglasili nesumnjivu pobedu. „Ovo je pobeda svih, pobeda države Kosovo u procesu konsolidacije i državotvornosti, ali i razvoja i jačanja demokratije“, ocenio je Hašim Tači. Ni njegov beogradski kolega nije štedeo na emocijama: „Srpska lista koju je vlada podržala je postigla dobre rezultate i time je, pokazano da građani na Kosovu i Metohiji imaju poverenje u vladu Srbije“, tvrdio je Dačić. Srbijanska vlada proglasila je ostvarenje „zamišljenog“ sna da se uspostavi legalan, legitiman, oblik organizovanja srpskih opština na Kosovu. Pronađen je i adekvatan statistički ugao iz kog se slaba izlaznost Srba sa severa može prikazati kao trijumf: „Srpska lista osvojila je možda najviše gradonačelničkih mesta od svih partija na Kosovu koje su učestovale u lokalnim izborima“, rekao je premijer.
Bilo kako bilo, svet je ljubazno čestitao građanima Kosova na demokratskim izborima i poželeo im bolju budućnost. Kad je reč o većinskom stanovništvu, preliminarne analize uglavnom se slažu da su izbornu volju opredelila obećanja o pravičnijoj distribuciji moći i borbi protiv korupcije.
Ne čudi, budući da su Srbija i Kosovo, svejedno da li se posmatraju kao delimično ili sasvim odvojeni državni entiteti, vodeći na nedavno objavljenoj listi zemalja sa najvećim procentom korupcije u percepciji sopstvenih građana. Doduše, Srbija se pomakla za tri poena a Kosovo za jedan u odnosu na prošlogodišnji izveštaj organizacije Transparency international, ali ovo će pitanje dominirati bez sumnje i budućim parlamentarnim izborima koji su na Kosovu na redu sledeće jeseni dok se Srbija uveliko sprema za vanredne.
Plebiscitarna podrška borbi protiv korupcije, oba društva dovodi u opasnu blizinu nove runde tranzicionih rešenja u kojima se mnoge demokratske procedure suspenduju u ime prečih poslova. U Srbiji je ovaj projekat zasad doveo do lančanog obaranja lokalnih vlasti, uključujući i sam glavni grad, kako bi se „situacija na terenu” uskladila sa republičkim odnosom snaga. Na Kosovu je, što je bilo i najveće izborno iznenađenje, vlast u Prištini posle 14 godina vladavine Demokratskog saveza Kosova osvojio mladi diplomac sa Harvarda, Špend Ahmeti iz Samoopredeljenja, pokreta koji je ne tako davno figurirao na margini političkog života mlade države tek kao skupina aktivista odviše ekstremnih ideja o državotvornoj budućnosti albanske nacije na Balkanu. Od sedam najvećih gradova Kosova, šest je osvojila opozicija, najavljujući uzbudljive događaje naredne godine. Demokratska partija Kosova aktuelnog premijera Hašima Tačija izgubila je Prizren i druga značajna uporišta.
Mogućnost da beogradsku delegaciju u Briselu uskoro dočeka sasvim promenjena postava iz Prištine postaje sve opipljivija, kao i činjenica da na politiku zvanične Srbije kosovska stvarnost i dalje slabo zanima. Poraz stranaka koje predvode bivše vođe gerilske borbe protiv srpske hegemonije ukazuje se kao indicija da su se na Kosovu priče o žrtvovanju za narod u međuvremenu dobrano izlizale, a da se ispod maske nacionalnog projekta ukazala dobra stara balkanska finta za zloupotrebu institucija i besramno lično bogaćenje. Ostaje da se vidi hoće li ih naslediti nove generacije populista koje će za inovirani ujediniteljski narativ iskoristiti potencijal borbe protiv korumpiranih političara i dovesti u opasnost evropsku perspektivu samog Kosova a time i već postignute rezultate u ionako mučnom natezanju sa Beogradom. Srbiju se to uostalom ništa ne tiče; kosovski Albanci idealan su predmet mržnje u javnom diskursu, svejedno je kroz koje se figure kanališe.
Uzbudljivo će naredne godine biti i u Srbiji, nema sumnje. Vanredni parlamentarni izbori su gotovo izvesni, najmoćniji među moćnima netom bi mogao postati još moćniji a institucije pravne države još slabije. Posle osvajanja datuma, procesi evro integracija sele se u beskrajno dosadnu rubriku pregovora o pravnim aspketima pojedinih poglavlja i odvijaće se po kancelarijama i lobijima bar još čitavu deceniju. Brisel bi time mogao da izgubi mehanizam efektnijeg pritiska na Beograd, prepuštajući odgovornost za politiku ne samo prema Kosovu, građanima Srbije. Što nije nužno najsrećniji ishod.
Uz NATO na poslednjoj brani obnavljanju kosovske krize, sa izvesnom sigurnošću se može reći da ozbiljan sukob više nije moguć, ali bi se sa podjednakom izvesnošću moglo proceniti da budućnost dva zakleta balkanska neprijatelja iz ovakvih pozicija nije nimalo svetla. Dalje siromašenje ekonomija, nesposobnost administracija da se nose sa korupcijom i kriminalom, teret masovnih zločina i ideologije srpske hegemonije i nimalo ohrabrujući procesi u centralnoj i istočnoj Evropi i odumiranje ideja o Starom kontinentu kao prostoru slobode i saradnje – čine perspektivu još sumornijom.
U Srbiji, međutim, uvek razloga za optimizam: sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine još uvek nije poslat Dobrici Ćosiću na reviziju.
Tekst je nastao u sklopu projekta „Ka razvijenoj demokratiji“, koji organizuje KPZ Beton uz podršku Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu i Fonda za otvoreno društvo. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Kraljevine Norveške ili Fonda za otvoreno društvo.