Naizgled u pozadini tragičnih poplava koje su pogodile Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, odnele desetine života i nanele štetu koja se meri u milijardama evra, storija o medijskim zloupotrebama i cenzuri medija u Srbiji sve više izbija u prvi plan. Razlog za to leži u činjenici da, kako se Sava i druge razbesnele reke i rečice povlače u svoje stare tokove, javno mnjenje počinje da, sad kad je neposredna opasnost od poplava minula, polako preispituje sve ono što su državni zvaničnici izjavili i uradili poslednjih desetak dana. A  razloga za ozbiljnu rekapitulaciju medijske frtutme kojoj su u dobroj meri doprineli Vučić & Co. itekako ima.

Uprkos upozorenjima meteorologa dve sedmice pre poplava, u kojima je stajalo kakve će posledice teških majskih pljuskova biti po Srbiju, preventivne mere nisu preduzete. Da ironija bude veća, mesec dana pre nego što će poplava progutati Obrenovac, na lokalnim medijima ste mogli da vidite idiličnu sliku  grada koji će, u prolećnim i letnjim mesecima, imati mali porast vodostaja ali, ništa strašno, riba će se mrestiti, biće pecanja (https://www.youtube.com/watch?v=r2LNHMLwTng ). Srednjoevropske zemlje, pogotovo Austrija i Češka, su u to vreme trpele velike poplave i bilo je iluzorno reći da će vremenske nepogode sasvim zaobići Balkan. Štaviše, u Centralnoj i Zapadnoj Srbiji je, u vreme spomenute idilične reportaže, već bilo poplava. Mada, kako reče reporter TV MAG iz Obrenovca, priroda je nepredvidljiva. Teške kiše u aprilu i maju, ko bi to očekivao? Ova storija podseća na onu, mnogo bezazleniju, o beogradskom GSP-u koji je svake godine šokiran i potpuno paralisan snegom u decembru mesecu. I tako, do guše u optimizmu, dočekali smo 15. maj. Iako je već prethodnog dana stanje bilo predkritično (trebalo je samo pogledati kroz prozor i videti poplavljene beogradske ulice), tek je famoznog 15. maja visokotiražni list na naslovnu stranu stavio saopštenje da škole tog dana neće raditi, te da je kiša “potopila Srbiju” (strane 10, 11, 30 i 31).

Ostatak priče je dobro poznat: 15. maja je, popodne, proglašeno vanredno stanje, mediji pišu o prvim žrtvama poplave, opasnost se nadvija nad Šabac i Obrenovac. Gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, pozvao je 16. maja Obrenovčane da ne napuštaju svoje kuće, iako je voda probila nasip na četiri mesta i prodrla u centar grada (https://www.youtube.com/watch?v=8HPMvcK63JM#t=30). Svu krivicu će, iako je njegov udeo u tragediji koja je snašla grad neupitan, verovatno, od viših funkcionera, snositi samo Miroslav Čučković gradonačelnik Obrenovca, mladi “veteran” upravnih odbora i, how convenient, član URS. Ni Čučković ni Mali, inače, ne pomišljaju na ostavke.

Fotomontaža: Mrtvi albatrosi - "Vladin surf"

Premijer Aleksandar Vučić je preuzeo na sebe fokus medija preteći da se storija o poplavi stavi u drugi plan. U njegovom držanju i delanju su se mogle prepoznati dve teatarske persone:

a) Zabrinuti Otac Nacije, čovek koji, s dugim dramskim pauzama i teškim uzdasima, govori o nesreći koja je snašla narod. Zamišljeno da deluje brižno ali utešno, njegovo držanje je kod publikuma izazvalo suprotan efekat – ko god bi tih dana upalio televizor i pogledao Premijerovo lice pomislio bi da je situacija beznadežna i da će Srbija u budućnosti moći da zaradi neki dinar jedino ako se ponudi Kevinu Costneru da snimi drugi deo njegovog propalog filma Water World;

b) Vladimir Putin koji “preslišava” ruske tajkune i tera ih da potpišu sopstvenu kapitulaciju pred moćnim državnim aparatom i pritom sipa opaske a la “potpiši a onda mi vrati olovku (lopino!)”. Ovaj tretman je, u Vučićevom slučaju, nešto manje hladan. Premijer se ponaša manje kao Putin a više kao neki predsednik mesne zajednice, “Gazda Aca” koji poručuje članovima Vlade “nemoj da vas sanjam”. Kako drugačije protumačiti przničave reakcije na mobilni telefon koji zvoni u toku pres-konferencije i obraćanje “Dušanu”, “Lazi” i “Kori” u kojem stoji: “Nije naš narod blesav, niti oni spolja da daju pomoć, a da to bude zloupotrebljeno. Dobićemo veliku pomoć od mog prijatelja šeika Muhameda, veliki novac. Ne sme nijedan dinar negde da bude zloupotrebljen ili da čujem za neka privatna lica da u ime Vlade tobože uzimaju nešto.” (Kurir, 19.05, 2014)

Vučićevo držanje, iako deluje pomalo nepovezano, agresivno i autoritarno, jeste namensko i politički (iz SNS vizure) opravdano. Naime, publikum, naročito onaj stariji (koji čini dobar deo biračkog tela) će, po Premijeru i njegovim saradnicima, reći: “Nama treba čvrsta ruka! Da podvikne, da se vidi ko je domaćin u ovoj kući!”. Ovakvo držanje će privući i glasove onih skeptičnijih koji će pomisliti da je naša Vlada, tobože, transparentna, energična, odgovorna. Kad je Kori Udovički zakasnila na prvu sednicu Vlade Vučić joj je saopštio ironično: "Izvini što kasniš". Eto, hvala Bogu, Vlada nije elitistička. Populistička, al ceni tačnost.

Posebna, teatarski snažna storija, je ona o uvlačenju medija u demokratsko odlučivanje Vlade kojeg, zapravo, i nema. “Transparentnost”  Vlade služi samo jednom – da pokaže ko je glavni. Dakle, Premijer. On je na terenu, bije bitke, vodi odbranu (kad već nije uspeo da, kao Miloševićev ministar informisanja, razbuca nezavisne medije, opoziciju i NATO špijune, nek barem sredi poplavu), on poručuje da Šabac ne sme pasti, pozira u svim mogućim modnim kombinacijama: od poslovne do crne i karirane, i u različitim ambijentima: on s članovima štabova za vanredne situacije, on kraj helikoptera, on u polupraznom amfibijskom vozilu sred Obrenovca (dok, u drugom planu, usamljeno dete čeka da ga neko spasi), on jezdi prema svom drugom Feketiću koji će mu doneti još veće političke poene. Premijer možda ne igra svoju ulogu za “Oskara” kao Alek Ginis, ali kao da je uspeo da obori Ginisov rekord i u pojavljivanju u medijima. U to vreme je Predsednik Nikolić, kažu mediji, bio van radara, na svom placu. Odmarao se čovek i pekao rakiju.

Vožd je stigao. Ili je to ipak Noje?

“Idilu” nacionalnog jedinstva, s desetinama hiljada poluorganizovanih dobrovoljaca po Šapcu, Obrenovcu i Beogradu, improvizovanim radnim akcijama na kojim nedostaju i pesak i džakovi i kaljače a Vojska Srbije moli za pomoć građana, jer nema dovoljno čizama i vodootpornih jakni (?!) je, pre ili kasnije, neko morao da poremeti. S jedne strane je udar došao od elektronskih glasila ekstremne desnice u kojim su se aritmetičkom progresijom uveličavale brojke tragično nastradalih. HAARP sistemi, međunarodna zajednica, NATO i Vučić, svi u opštoj zaveri, planirali su da poplavama, navodno, “pobiju srbski narod”. Činjenice o stradanjima naroda BiH (u oba entiteta), te poplavama u Hrvatskoj nisu mnogo uticale na rasuđivanje fašistoidnih medija i blogera.

Poplave su, kao i građanski rat uostalom, prilika da se obračuna, pod maskom “humanosti” i “patriotizma” sa “izdajnicima”. Idealan povod za to je desnica našla u tvitu dramske spisateljice Biljane Srbljanović u kojem stoji: ”Ja se izvinjavam što nisam saosećajna, ali imate još deset minuta da otplivate do galerije “Štab” na promociju romana Paradajz.” Iako ova poruka, u svojoj suštini, predstavlja neuspešan pokušaj duhovite opaske koja je, s razlogom, mnoge zabolela, podigla se užasavajuća halabuka linča. Pretnje smrću, silovanjem i sejanje monstruoznih kletvi hiljada blogera, tvitera, fejsbučara, nacoša, navijača, mantijaša i inih su pokazale sve samo ne pravednički gnev “narodnih masa”. Čekala se prilika da se, po ko zna koji put, kazni “izdajnica” i u roku od par dana Srbljanovićeva je postala „najomraženija ličnost u Srbiji“.

Ono što je, krajnje očekivano, došlo s desnice nije bilo samo krivljenje gejeva i evrovizijske pobednice Končite Vurst za potop koji je snašao Srbiju, već i poziv na linč i cenzuru. Naravno, nije bila reč samo o vanparlamentarnoj, ekstremnoj desnici već i populističkoj koja drži većinu u Parlamentu. Tako u Informeru stoji da je pakleni plan demokrata i tajkuna da Vučića “udave u poplavama” (https://twitter.com/djvucicevic/status/469572135112175617). Jasno je da zbog ovakvih pisanija niko neće biti kažnjen ali nikome nije jasno da li će, i koliko, ljudi stradati zbog iznošenja svog mišljenja. Tako je ministar unutrašnjih poslova, Nenad Stefanović, izjavio 19. maja za RTS da se: “deo ljudi upušta u neprimereno kritizerstvo”, ne objašnjavajući pritom šta je “primereno kritizerstvo”, ali je jasno indicirao da oni koji nisu bacali džakove s peskom na nasipe nemaju pravo da reaguju.

Donacija francuskih jakobinaca Vladi Republike Srbije ugroženoj od bezočnih komentatora i tviteraša

U toj situaciji ništa nije nemoguće pa i to da vlast krene da “skida” nepoželjne članke i objave iz medija i, čak, društvenih mreža. Razlog? Širenje panike. Podsetiću: krajem devedesetih su Šešeljevi jurišnici krstarili Beogradom i popisivali vlasnike satelitskih antena. Jednom rečju, “prozapadnjačke izdajnike” koji prate CNN, BBC, RAI i sl.  Danas, u eri interneta, ova cenzorska rabota zahteva više truda. Tako su uspeli da, nakratko, učine “nevidljivim” članak Nenada Milosavljevića: “Državo, ne bismo te više zadržavali” (http://www.drugastrana.net/svakodnevica/drzavo-ne-bismo-te-vise-zadrzavali/), što se pokazalo kao najbolja moguća reklama jer je članak preuzet od brojnih sajtova, blogova i podeljen na društvenim mrežama. Suština napada na ovaj članak nije toliko u razobličavanju Vučićeve čvrstorukaške tendencije i opsesije kultom ličnosti (videsmo to i pre njega), koliko u optužbama vezanim za pristrasnost na partijskoj osnovi, tj. uskraćivanje adekvatne pomoći i medijske pažnje opštinama u kojima je na vlasti opozicija, te činjenici da su svi građani jednaki, ali da su lojalni birači jednakiji od drugih.

Naravno, ništa ne može da zaustavi širenje slobodnih informacija na internetu. Ništa osim straha onih koji ih preuzimaju. Takođe je, sa Blicovog bloga, “skinut” tekst Dragana Todorovića “Ja, AV, podnosim ostavku” (http://www.libreto.rs/2014/05/ja-av-podnosim-ostavku/) koji se brzo “skućio” na drugom sajtu i predstavlja, u suštini, hladan presek Premijerove dosadašnje karijere. U Vučićevom delovanju, veruje autor pisanija, nalaze se opravdani razlozi za ostavku. Ugašen je i sajt  www.teleprompter.rs, najverovatnije, kako izjavio je glavni i odgovorni urednik sajta Danilo Redžepović, zbog članka “APEL: Vučić da prestane sa patetikom i samosažaljenjem”. Ukidanju su prethodile preteće i vulgarne poruke  čitalaca. Blic je objavio da je 23. maja beogradska policija privela je tri osobe zbog navodnog “širenja panike” preko društvenih mreža tako što su na FB nalozima i Tviteru pisale o “stotinama i hiljadama leševa koji plutaju Obrenovcem” i na taj način među građane unosile paniku. Daliborka Delibašić , novinarka iz Obrenovca, zaposlena na Radiju S, je u intervjuu na televiziji B-92 izjavila da su joj rekli “da pazi šta priča”. Da bi “zaštitila sebe i svoju porodicu”, rekla je da će pripaziti, ali da se nada da će se jednog dana saznati “zašto Obrenovca više nema”. (http://www.youtube.com/watch?v=Pe7EOrNz3WE#t=38).

I Oskar za najboljeg PM dublera ide... (Fotomontaža: Mrtvi albatrosi - "Mala bara puna jednog krokodila")

Kao što je 1999. godine za vreme NATO bombardovanja određivano ko je patriota a ko nije, danas se, u sudaru s poplavom, gleda ko je “režimlijski human” a ko nije, tj. ko preispituje postupke nove vlasti a ko ne. Oni koji su neposlušni neće biti lišeni života, ali se neprijatnosti vezane za svakodnevno preživljavanje, narušenu privatnost ili pritisak moćnika, podrazumevaju. S “radara” javnosti će nestati “kritizeri” i ustupiti mesto onima koji su spremni na apsolutnu poslušnost koja je njihov jedini kvalitet.

Međutim, vlasti ne računaju na dve po njih neugodne činjenice:

1) Prevelika medijska eksponiranost Vučića dovodi do zasićenja javnosti i izaziva pre odbojnost nego simpatije;

2) Poplave su, više nego bilo koji problem do sada, razgolitile fatalne slabosti jedne loše organizovane, nestručne, piramidalno konstruisane vlasti i navele građane da, kroz diskusiju na društvenim mrežama i drugde, preispituju svoje stavove i dovedu u pitanje opravdanost daljeg Vučićevog ostanka na vlasti.

Nastaviće se...