U ovom tekstu analizira se izveštavanje dva dnevna lista, jednog srpskog (Politika) a drugog kosovsko-albanskog (Rilindja), u okviru istorijskog spora između dva naroda, Srba i Albanaca, i načina na koji su oni predstavljani na pragu ratova devedesetih godina dvadesetog veka i raspada socijalističke Jugoslavije. Članak je ograničen na pisanje Politike i prištinske Rilindje povodom „slučaja Keljmendi“ u septembru 1987. godine, tokom krize izazvane smrću pet vojnika u kasarni Jugoslovenske Narodne Armije u Paraćinu. Uzimajući u obzir veliki broj istorijskih argumenata o mirnom saživotu Albanaca i Srba na prostorima Balkana, iznosim tvrdnju da su novinarska navijačka izveštavanja, puna predrasuda, stereotipa pa čak i rasizma (Politika), kao i partijski dirigovano izveštavanje (Rilindja), neki od ključnih faktora u stvaranju negativnog raspoloženja prema „drugima“.

Dok je Politika, kako je poznato, „najstariji dnevni list na Balkanu“ koji izlazi od 1904. godine, prvi broj prištinske Rilindje je izašao 12. februara 1945. godine, kao „Organ zajedničkog nacionalnog oslobodilačkog fronta Kosmeta“. Rilindja je prvo objavljivana kao nedeljnik, da bi od 1958. godine počela da izlazi kao dnevni list. Na svojoj prvoj naslovnoj strani, Rilindja je najavila da će biti na strani „rata protiv šovinizma“, te da „nije kriv srpski narod, niti albanski narod, niti crnogorski narod, već oni koji su te narode porobili“. Kao takva, Rilindja je jasno bila deo sistema komunističke vlasti, te je svoje čitaoce informisala po diktatu partije i države, što je naročito u prvim godinama posle Drugog svetskog rata i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije bio slučaj sa svim novinama na teritoriji nove države.

Za vreme socijalističke Jugoslavije, pod vođstvom Josipa Broza Tita, novine su uglavnom pratile partijsku liniju, što je u većini slučajeva značilo da su odslikavale pozicije republičkih i pokrajinskih rukovodstava. Za vreme Titovog života, pozicije tih rukovodstava su uglavnom bile na istoj liniji i veoma retko u konfrontaciji, te je štampa u celoj Jugoslaviji imala sličan, ako ne i istovetan pogled na sva značajnija dešavanja u zemlji i van nje. No, posle smrti Josipa Broza, a naročito po dolasku Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji, stvari su se dramatično promenile. Rukovodstva većih republika, pre svih u Srbiji, počela su sve otvorenije da promovišu svoje politike, koje su se vremenom sve više i više konfrontirale. Dnevna štampa ne samo da je sledila ta nova pozicioniranja, već su je političari neretko koristili kako bi se lansirale nove teze, koje su za vreme Titovog života bile smatrane za socijalističku jeres.

U takvim okolnostima, u Srbiji su novine kakva je Politika dobile veoma važnu ulogu u buđenju novog talasa srpskog nacionalizma i usponu na vlast Slobodana Miloševića, te organizovanju takozvane „antibiroktratske revolucije“, koja je promovisana parolom o „Srbiji iz tri dela koja će ponovo biti cela“. Lokalna vlast na Kosovu, posle demonstracija 1981. godine i smene pokrajinskih vođa, primorana da dokazuje lojalnost jugoslovenskoj federaciji, bila je u defanzivi, a sa njome i Rilindja – izveštavanje se uglavnom ograničavalo na objavljivanje zvaničnih partijskih izjava i šturih izveštaja državne novinske agencije Tanjug.

U mnogo čemu je prelomna bila 1987. godina. To je vreme kad nasrtaji Miloševića na kosovske organe samouprave postaju sve otvoreniji, a vremenom i sve brutalniji. Nekom vrstom početka ove faze se može smatrati Miloševićev odlazak u Kosovo Polje, 24. aprila 1987. godine, gde se sastao sa predstavnicima kosovskih Srba, koji su protestovali protiv pokrajinskih struktura vlasti. U Kosovu Polju je Milošević izrekao i famoznu rečenicu: „Niko ne sme da vas bije“, koja je sa jedne strane označila početak uspostavljanja potpune srpske vlasti na Kosovu, a sa druge strane Miloševićev dolazak na vlast u Srbiji. Ili, kako to Sonja Biserko objašnjava, „njegov prvi odlazak na Kosovo aprila 1987. otkrio mu je snagu nacionalizma“: „Posle govora u Kosovu Polju (april 1987.) shvatio je i značaj medija, jer ga je njegova rečenica ’niko ne sme da vas bije’, srpskom narodu prikazala kao odlučnog vođu“.

Nešto više od četiri meseca kasnije, 3. septembra 1987. godine, zvanična vest je šokirala Jugoslaviju. U kasarni Jugoslovenske narodne armije „Branko Krsmanović“, u Paraćinu, kosovski Albanac, Aziz Keljmendi, iz automatske puške rafalom je usmrtio četiri vojnika, i ranio još šestoricu. Prema saopštenju JNA, Keljmendi je potom izvršio samoubistvo. Već naelektrisana politička situacija u Jugoslaviji time je dodatno opterećena. Onda su beogradski mediji dodali ulje na vatru: nepuna 24 sata od tragičnog događaja u Paraćinu, na naslovnoj strani Politika objavljuje da „ubica Keljemendi, po svemu sudeći, nije sam povukao obarač“, te da „masakr u Paraćinu ukazuje još jednom, na tragičan način, da je kontrarevolucija na Kosovu jugoslovenski problem“.

I, dok je Politika od 4. septembra 1987. godine celu svoju naslovnu stranu posvetila ubistvu u paraćinskoj kasarni, Rilindja je više značaja davala predstojećoj poseti Beogradu tadašnjeg predsednika Češkoslovačke, Gustava Husaka, planovima kosovskog Izvršnog veća o izgradnji mosta na jezeru Gazivoda u opštini Zubin-Potok, izveštaju sa sednice Saveznog izvršnog veća o razvoju banaka i vestima o sastanku udruženja boraca NOB-a Peći. Tanjugov izveštaj iz Paraćina je objavljen tek na dnu naslovne strane, pored vesti o diskusiji u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija oko rata između Irana i Iraka:

Na šestoj strani je iznad Tanjugovog komentara „Pucnji u Jugoslaviju“, objavljen i komentar Rilindje pod naslovom „Svirepost i neprijateljstvo“, koji je istog dana prenela i Politika.

Rilindja je, prateći reagovanje kosovskih pokrajinskih vlasti, vesti iz Paraćina i zbivanja koja su sledila isprva pratila pasivno, uglavnom se oslanjajući na Tanjugove izveštaje i komentare, pa je objavljivala Tanjugove verzije vesti oko „Paraćinskog slučaja“ čak i iz mesta gde je imala svoje stalne dopisnike, uključujući gradove na Kosovu. Tako je, na primer, Rilindja objavila Tanjugovu vest iz Prizrena o tome da je ubica iz Paraćina, Aziz Keljmendi, bio „poznati nacionalista“.

Sa druge strane, isto kao što je Beograd iskoristio demonstracije 1981. godine na Kosovu za „otvaranje srpskog nacionalnog pitanja i za pokretanje srpske nacionalističke euforije“ (Biserko), tako je „Paraćinski slučaj“ iskorišćen za pokretanje nove antialbanske kampanje. Ili, kako to objašnjava Džuli Mertus u svojoj knjizi o Kosovu:

Iako niko nije optužen za pomoć Keljmendiju i nikakvi dokazi nisu objavljeni koji bi dali indicije o zaveri, Politika je odmah pretpostavila da Keljmendi nije delovao sam: „Bezumni hici Keljmendija, koji obarač, po svemu sudeći, nije vukao sam, neće i ne može pokolebati poverenje u našu armiju…“ Fraza „kukavički i iz potaje“ je upotrebljena u ovom i drugim člancima kako bi se opisao način na koji je Keljmendi delovao, podsećajući na osobine koje srpski folklor pripisuje Albancima.

Štaviše, u Tanjugovom komentaru „Keljmendi pucao u Jugoslaviju“, objavljenom u Politici, Keljmendijev zločin se direktno povezuje sa dešavanjima na Kosovu, jer „hici ubice Keljmendija… unose u već dramatičnu situaciju oko Kosova mnogo više drame, čak i bez obzira na to koliko je ovaj zločin u Paraćinu bio deo nekog scenarija za destabilizaciju našeg društva“ i da „tom jugoslovenskom dimenzijom zločina, jučerašnji masakr u Paraćinu ukazuje još jednom na tragičan način, da je kontrarevolucija na Kosovu jugoslovenski problem“.

Tokom celog septembra 1987. godine, „Masakr u Paraćinu“ i „Kosovski problem“ su bili glavne, povezane teme na naslovnim stranama Politike, sastancima državnih i političkih foruma cele Jugoslavije, i „spontanih“ okupljanja građana koji su protestima tražili da država interveniše na Kosovu. Svojim čitaocima Politika je svakodnevno donosila feljtone i komentare kojima su za celu situaciju na Kosovu uglavnom krivljeni ili kosovski rukovodioci Albanci ili Ustav iz 1974. godine kojim je Kosovo dobilo status Autonomne Pokraijne u sastavu Srbije, ali sa nezavisnom izvršnom vlašću u takoreći svim aspektima i direktnim predstavljanjem u najvišim organima Federacije.

Istovremeno, nasilne grupe demonstranata su širom Srbije kamenovale albanske radnje i kuće, lomeći prozore i uzvikujući antialbanske parole, ali je o takvim inicidentima, kako ističe Metus, izveštavano sa puno razumevanja:

Pažljiv jezik koji su koristili mediji bliski državi i partiji u opisivanju demonstracija protiv Albanaca veoma se razlikovao od onog koji se koristio da bi se opisala slična delovanja Albanca. Kada su Albanci protestovali ili pisali grafite, njihova dela su viđena kao otvaranje puta ubistvima; kada su se grupe Srba skupljale pred prodavnicama Albanaca uzvikujući parole i uništavajući im imovinu, njihova su dela bila samo „protest protiv gnusnog zločina“.

Kako to koncizno objašnjava Julie Mertus, u danima posle ubistava u Paraćinu, medijska izveštavanja su u celoj Jugoslaviji poprimala primetnu antialbansku tendenciju: „Dok se javnost pitala, ‘kakav čovek je mogao takvo šta uraditi’, novine su sugerisale: ‘albanski iredentista’“ (isto, 147).

Istovremeno je Rilindja pasivno pratila događaje, izveštavajući sa velikom dozom suzdržanosti koja je bila neminovna ne samo za Albance. Jer, posledice sa kojima su se suočavali oni koji bi se drznuli da kritikuju vlast u Beogradu, bile su drastične. Dobar primer je slučaj Dragiše Pavlovića, srpskog komunističkog političara koji je bio jedan od prvih koji se javno suprotstavio Miloševiću i rastućem nacionalizmu u Srbiji. Na sastanku Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda sa predstavnicima štampe, Pavlović je kritikovao način na koji se izveštava o dešavanjima na Kosovu, rekavši da „ukupno stanje na Kosovu stvara opasnu atmosferu u kojoj kao da se svaka izgovorena reč protiv srpskog nacionalizma doživljava kao popustljivost prema albanskom separatističkom nacionalizmu. U takvim okolnostima, sa upozoravajućim odlikama političke napetosti širih razmera, lako se gubi orijentacija, brkaju se opredeljenja, blede linije preko kojih se ne sme preći“. Protiv Pavlovića je odmah započeta kampanja, i za manje od dve nedelje on je smenjen sa funkcije u Beogradu. Način na koji se vlast Slobodana Miloševića obračunala sa Pavlovićem je primećen i na Kosovu, među pokrajinskim liderima, ali i među novinarima, koji su u ovom slučaju jasno videli da je konfrontacija sa Miloševićem i njegovom platformom neminovna.

Takvo što je evidentno prema kritičkim analizama i komentarima koji su se počeli objavljivati u Rilindji, čime je deo frustracije nastalom situacijom, u kojoj je autonomija Kosova bila direktno ugrožena, ipak počeo da izlazi na površinu, kao u pomenutom slučaju Pavlović, koji je na Kosovu praćen s povećanim interesovanjem pošto je razlog konfrontacije bilo upravo njegovo neslaganje sa srpskom politikom oko Kosova. Prema komentaru Rilindje, Pavlović je smenjen zato što „nije ostao na površnim konstatacijama o prisutnosti srpskog nacionalizma i primitivnim formama njegove manifestacije preko lomljenja stakla albanskih poslastičarnica, već je analizirao ideološku i političku platformu ovog nacionalizma. I, ne samo da je analizirao, već se i borio protiv ovakve platforme, polazeći od ubeđenja da samo čovek očišćen od ove društvene bolesti osamdesetih godina može biti od koristi sebi i svom okruženju“.

Jesen 1987. godine je vreme kada je kosovsko društvo bivalo gurano u otvorenu konfrontaciju sa Srbijom, koja će vremenom prerasti u krajnje neprijateljstvo. Štampa na obe strane je pratila „svoje“ vlade, što je krajem osamdesetih i devedesetih godina na srpskoj strani značilo nacionalnu agresivnost, a na kosovsko-albanskoj strani političku defanzivu.

Manje od dve godine kasnije, vlast Slobodana Miloševića je srušila Ustav iz 1974. godine a time i kosovsku autonomiju, efektivno okupirajući Kosovo, čime je konflikt ušao u dramatičniju fazu. Dok je na Kosovu bilo na snazi vanredno stanje, 28. marta 1989. godine u Beogradu su svečano proglašeni Amandmani na Ustav Socijalističke Republike Srbije, kojima je pokrajinama znatno ograničena autonomija tako što im je oduzeto pravo veta na ustavne promene u Srbiji i veoma sužena zakonodavna, upravna i sudska vlast. Istog dana, u masovnim albanskim demonstracijama na Kosovu poginula su 22 demonstranata i dva policajca. Naredne godine, 2. jula 1990, albanski poslanici kojima je zabranjen pristup u Skupštinu Kosova pročitali su Deklaraciju nezavisnosti kojom su Kosovo proglasili Republikom, članicom jugoslovenske federacije, čime su se javno suprotstavili Miloševićevoj vlasti. Posle proglašenja Republike, kosovska Skupština je proglasila i Ustav, 7. septembra 1990. godine, u Kačaniku, dok je u oktobru 1991. godine održan referendum na kojem su Kosovski Albanci glasali za potpunu nezavisnost.

Okružni sud u Prištini je, 5. avgusta 1990. godine, zabranio izlaženje Rilindje, dok su specijalne mere uvedene i na Radio Televiziji Priština. Ovakav razvoj događaja je kosovsko društvo gurnuo u ekstremnu podeljenost, sa Albancima koji su izgradili svoj paralelni sistem života, dok su Srbi ostali unutar sistema vlasti koji su uspostavili Milošević i beogradska vlada. Diskurs medija se tokom tog vremena pogoršavao. Politika je nastavila sa antialbanskim napisima, dok je umesto Rilindje na Kosovu izlazio Bujku, u kojem su radili skoro svi oni koji su ostali bez posla kad je Rilindja zatvorena. Bujku je ostao blizak albanskom rukovodstvu Kosova, koje od 1990/1991. godine prerasta u pokret, pod vođstvom Ibrahima Rugove i njegovog Demokratskog saveza Kosova. Bujku je na sebe preuzeo ulogu da promoviše stavove i poglede Albanskog političkog pokreta, na sličan način kako je Rilindja promovisala stavove i poglede Saveza komunista Kosova. Sa druge strane je ostala Politika, koja je nastavljala uređivačku politiku u službi srpske vlasti i Miloševićevog režima.

No, veoma brzo su se na tlu cele tadašnje Jugoslavije počeli pojavljivati novi mediji, te je uticaj Politike u Srbiji i Bujkua na Kosovu počeo da opada. I, mada je većina novih medija sledila sličnu uređivačku liniju, podržavajući nacionalističke pozicije i vlast, bilo je nezavisnih medija kritički nastrojenih prema novonastalim nacionalističkim trendovima, kao što je to u Srbiji bila Naša Borba, posle nje i Danas, a na Kosovu Koha Ditore. Ipak, i pored ovih dobrih primera, preovlađujući diskurs među medijima je bio konfrontacijski.

Ako je krajnji zaključak da je ovakvo pisanje novina evidentno pomoglo stvaranju većeg jaza između Albanaca i Srba, logično je da bi promocija drugačije forme novinarstva, bez predrasuda, stereotipa i politizovanog izveštavanja, novinarstva koje se zasniva na profesionalnim standardima i najboljim praksama, imalo veliku ulogu u premošćavanju tog jaza.