Beton br.141
Petak 05. avgust 2016.
Piše: Aleksandar Novaković

PLJUNI I ZABORAVI, MOJA JUGOSLAVIJO


U svom tekstu objavljenom na sajtu Radija Slobodna Evropa a u rubrici Iz mog ugla (http://www.slobodnaevropa.org/a/srbljanovic-lov-na-sve-nas/27853536.html), dramska spisateljica Biljana Srbljanović je povodom godišnjice genocida u Srebrenici analizirala stavove domaćih političkih elita, desničarskih grupa, kao i reakcije medija povodom ovog događaja u poslednjih deset godina. Mnogim čitaocima palo je u oči da se među imenima desničarskog intelektualnog korpusa (Isidora Bjelica, Čedomir Antić), našao i novinar i glavni i odgovorni urednik Danasa Dragoljub – Draža Petrović, javnosti danas poznat kao oštar kritičar naprednjačke vlasti i rado čitan kako na sajtu N1, tako i u Nedeljniku.


Biljana Srbljanović je podsetila da su Isidora Bjelica i Petrović „optuživali aktiviste Inicijative mladih da su plaćenici, vređajući žrtve, a ovaj potonji bogami i preživele majke, povodom podsećanja na zločin.“ Kao primer je uzela Petrovićev tekst „Šou-biznis za pare“: „Nema posla kao što je šou-biznis. Malo je ipak bljutavo za biznis koristiti leševe. Humanitarci, koji su humani dok god ima nekog da calne lovu, okitili su Beograd bilbordima o Srebrenici [...] Kada prekosutra u Potočarima bude odavana počast srebreničkim žrtvama, skupiće se tamo i oni koji od ove tragedije prave i šou i biznis. Kao prvo, skupina zvana Majke Srebrenice. Žene koje svoju nesreću pretvaraju u zanimanje – profesionalne majke žrtava. Zar nije bol za najrođenijima intimna stvar? Jok. Od ovog bola treba neko da uzme veliku lovu [...] Pitam se – da li među majkama Srebrenice ima onih koje su sakrile svoje sinove da ne ginu za Alaha i Aliju Izetbegovića, kao što je uradilo pola beogradskih majki jer nisu dale da im sinovi ginu u jednom idiotskom ratu.“ ("Čekajući fajront", Glas javnosti, 8. jul 2005.)


82a

Srebrenica


DEZERTIRANJE ZA DESERT


U fokusu teksta Dragoljuba Petrovića nije obeležavanje tragedije koja se dogodila (nije poplava ili tornado, već planiran i organizovan zločin koji su izvršile vojne i paravojne formacije), već to da li će neko prodati majicu s natpisom 8372 ili dobiti novac za ovu ili onu nevladinu organizaciju. U fokusu ovog članka nije, samim tim, ni odgovornost rukovodstva Republike Srpske ili Miloševićevog režima za zločin, a ponajmanje odgovor desničarski nastrojene javnosti i naci-grupa koje su u ono vreme preškrabavale bilborde koji su pozivali na odgovornost i po beogradskim zidovima ispisivale: „Nož – Žica – Srebrenica“. Petrović oblikuje sledeći skaz: bilo je strašno, ne ponovilo se, ali, eto, žrtve nisu samo patile, već su i zaradile neku paru na tome. A, kad smo već kod te tragedije, ko vam je kriv što vaša deca, kao naša, nisu dezertirala na vreme?


Da raščlanimo skaz na sastavne delove. U Petrovićevom članku se spominje novac koji su Majke Srebrnice navodno obrnule. S obzirom da u pomenutom članku nisu izneseni konkretni argumenti o finansiranju Majki Srebrenice, čitaocu se ostavlja da zaključi da je reč o živoj istini koju ne treba dokazivati, jer je poznat stereotip da je svaka NVO puna para. Što se spomenutog dezertiranja tiče, da je bilo tako masovno kao što autor tvrdi, onda ne bi bilo ni dugih kolona tenkova koje su, posipane cvećem, išle na Vukovar. Što se učešća Bošnjaka u ratu tiče, postavlja se pitanje kako su mogli, napadnuti, opkoljeni, pod opsadom, da dezertiraju.


Zaboravljeni su pritom hiljade raseljenih, etničko čišćenje oblasti Istočne Bosne, rušenje i paljevina verskih objekata i domova. Sve to bledi u senci kolumne o tzv. ratno-profiterskom biznisu žrtava rata, objavljene u desničarskom glasilu. Dakle, strani koja je stradala se dozvoljava da pati, ali samo pod uslovom ako to čini u tišini, gotovo neprimetno. I neka joj na pamet ne pada da traži odgovornost od nas. Petrović završava svoje pisanije rečima: „Nek’ im plate svi mazohisti koji se osećaju krivim, a nisu. Ja, vala, neću da im platim.“ ("Čekajući fajront", Glas javnosti, 8. jul 2005.)


Ovde je, očigledno, reč o večitom bauku ratne reparacije kojim nacionalisti plaše građanstvo. Srbija nije nijednom presudom osuđena ni obavezana da plati ratnu odštetu. Ali, ako neko, bilo ko, prizna da je Srebrenici bio genocid – eto nama Strašnog Suda, i po državni budžet i po novčanike nevinih građana Srbije.


e5f8113bd270842f77d214106720dc8e

Gibanica za Ginisa


JOGURT-GIBANIČARSKA POLITIKA SEĆANJA


Čemu podsećanje na davni tekst? Na kraju krajeva, ljudi s vremenom menjaju stavove. To bi bilo tačno kad bi Petrović napisao, kao što nije, da mu je žao zbog onog što je napisao pre 11 leta, da bi taj tekst danas drugačije formulisao i slično. No, Petrović  je taj isti tekst, s manjim modifikacijama, i „s drugim povodima“, kako piše Biljana Srbljanović, objavio u Danasu 2012. godine, u Nedeljniku 2013. godine, i ove godine na portalu regionalne televizije N1. Zadržana je razdraganost ur-teksta, ali su dopisani i neki eskapističko-gurmanski momenti: „Nož, žlica, jogurt-gibanica... dajte ljudi malo veselije teme... ajmo se radovati malo životu...“ (Danas, 11. juli 2016.)


Dakle, treba lepo zaboraviti neke neprijatne stvari, koje ionako pripadaju davnoj prošlosti s kojom nemamo ništa i nastaviti sa svojim životima. Beše ona Deklaracija o Srebrenici 2010. godine (osuda zločina bez pominjanja reči genocid, ali uz pozivanje na presudu Haškog suda), a sad svako na svoj gibaničarski zadatak (baška jogurt).


U Nedeljniku od 21. jula 2016. godine izašao je Dražin odgovor pod naslovom „Kako sam počeo da prepisujem od klasika“. Ako je neko očekivao da će tu biti i jedne jedine reči u vezi s poentom članka koji je objavio u Glasu javnosti – prevario se. Umesto toga, čitaoci Nedeljnika su dobili nonsensnu priču u kojoj autor ide ad hominem nazivajući Biljanu Srbljanović „besposlenom dramaturškinjom“, koja „zbog dvosmislenosti trećeg sloga Instagrama izbegava Instagram, rekao mi je neki njen ortak Šone.“ Ovaj pseudoduhoviti odgovor je klasičan primer strategije poznate kao „dršte lopova“ – dirneš li me genocidom, uzvratiću ti vagicom za tačno merenje. Petrović se ne brani od toga da je oklevetao žrtve, već od toga da je prepisivao od samog sebe i isti tekst naplatio više puta. On usiljeno razvija kalambur od tri strane i u maniru Krste Cicvarića, oca srpskog „žutila“, izbegava da odgovori na glavno pitanje, okrećući sve na sprdnju.


naslovna-08112015-1446941230-780071

Sve se može kad se hoće


PUT POKAJNIKA


Danas se zaboravlja da je Petrović dugo vremena bio izvan tzv. građanskog bloka.  Radio je u desničarskom Glasu javnosti (od 1999. do 2006 godine) i tabloidu Kurir (od 2006. do 2009. godine). Otkad je, 2009. godine, počeo da radi u Danasu, Petrović je doživeo preobražaj u novinara kojeg ceni tzv. građanska opozicija. Čitan i nagrađivan od strane te iste NVO, plaćeničke, a delom i mazohističke, Srbije, Draža Petrović je izbio u prvi plan svojim satiričnim kolumnama. Sve to bi bilo iole prihvatljivo da je kod Petrovića došlo do transformacije. Međutim, njegov spinerski, tabloidni odgovor na tekst Biljane Srbljanović, pokazao je da je put iz Glasa i Kurira do Danasa bio običan sportski transfer i da je on i dalje onaj isti Draža koji je napisao „Šou biznis za pare“. Po čemu neodoljivo liči na svoju omiljenu metu – Super Aleka.

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.