Beton br.8
Utorak 12. decembar 2006.
Piše: Miloš Živanović

Partnerstvo za Tjenanmen

Paralelni svetovi

Eto, ubrzo po usvajanju letećeg ustava dogodila se i sledeća hitna i bizarna stvar. Hitri ustavotvorci sprijateljili su se za mir. Ponosita mala trupa, ona što na paradi salutira optuženom za najveća zlodela posle Drugog svetskog rata, ona koja je, konačno se čulo to što se odavno znalo, tog optuženog i čuvala, sada je na korak od NATO. Ah, ah, kakva sreća! Disciplina neće biti veća! NATO i Srbija, kohabitacija najmilija. Podrazumeva se da su novi oficiri sišli sa srpske planete Mars (ili Snikers), prožeti su ljubavlju (kako i premijer reče u govoru o novim kućama), ali prema Zapadu, i nemaju nikakve veze s oficirima po zlu poznatim, ili po kupovini satelita (mora biti da postoji neka koračnica, Srpski sateliti stražare u orbiti). Zbog čega li Alijansa nije pristala na Milutinovićev predlog u Rambujeu i još onda nas primila za punopravnog člana? Pa Paraćin je dokazao da imamo najviše eksploziva u regionu. Šteta samo što ne smemo da ga prodajemo Gruziji, da se Putin ne naljuti i otruje nam i javni servis i tajnu službu nekim radioaktivnim shitom. Civilizovano-privilegovani deo planete tvrdoglavo ne odustaje od nagrađivanja „garanta stabilnosti“. (Ili, kako se po Srbijici može čuti: Glasaću za tebe kad dođeš na vlast.) Takav odnos prema divljim zemljama bez osnovnih prerogativa moderne državnosti najbizarniji je, i najbolniji, manir aktuelnog svetskog arstva - tolerisanje retardiranog rođaka iz daleke provincije. Retardirani rođa zadovoljno podrigucka na talasima šatro-državničkih uspeha i slave. A šta ćemo, rođače, s dva mladića ubijena na straži ispred objekta posebne namene? Titova Gardijska brigada konačno je preformulisana u Gardu Vojske Srbije, uz svečanu predsedničku besedu o dobrobitima prijema u Partnerstvo za mir. (Sad smo bezbedniji pa će investitori da pohrle i biće para za sve, naročito za čudno finansirane srpske stranke - ...Freedom and Justice for all? Argumentacija kojoj se veruje koliko i onoj koju je finansijski mag dao povodom predloga zakona o životinjama: „Mnogi ljudi vole životinje, a one su nezaštićene“.) U Novoj Gardi izgleda više nema 2. gardijskog bataljona, jedinice kojoj su pripadali ubijeni regruti. Niko se nije setio mrtvih gardista na svečanosti u sedištu bivše Gardijske brigade. I mrtvi su samo bivši. Kako rekoše The Nevill Brothers, „They’ve got us hypnotized and hysterical“. Ili, kako reče Žarko Puhovski povodom evroatlantskih integracija, ostaje nam samo da citiramo braću Marks: „Ne želim da budem član kluba koji mene želi za člana“.

Uprkos Tjenanmenu, ili upravo zbog njega, ovdašnji popečitelji uvek su Kinu voleli više nego majku

Prema istom principu, u jednom trenutku Sjedinjene Države su odlučile da je sećanje na Tjenanmen postalo suvišno i otpočelo je približavanje. A dalje, dalje je sudba... Kina je dobila status povlašćene nacije u trgovini; Microsoft ulazi u Kinu na velika vrata i pristaje na državnu cenzuru; Yahoo takođe; predsednik Kine dolazi u posetu i prvo se sastaje s Bilom Gejtsom, a onda s predsednikom SAD... Jedna divna simbioza korporacijskog biznisa i unikatnog ideološkog hibrida, deklarativno levičarskog, kapitalistički ambicioznog, u suštini totalitarnog (možda im je zbog toga neko 1999. dokačio ambasadu). Uprkos Tjenanmenu, ili upravo zbog njega, ovdašnji popečitelji uvek su Kinu voleli više nego majku (Putin je ipak mnogo nezgodan čovek za takvu ljubav). A Kinezi mora da su ganuti pošto su tako ljubazno zamolili da ne puštamo prokletu Letnju palatu. Uvaženi profesor-državnik požurio je da prenese kinesku molbu jer, zaboga, što da puštamo film koji sadrži dokumentarne snimke s Tjenanmena, baš sada kada nam ustav nalaže da vratimo Kosovo, a Kina ima pravo veta... To je jedan urnebesan bildungsroman, rableovski obojen, s podužim naslovom - Kako da se kao fašisoidni saborno-narodnjačko-konzervativni pozer i kavgadžija što nežnije i lepše uvučeš zapadnjačkim institucijama tako da one oćorave na jedno i po oko i proglase te za „garanta stabilnosti“. Kakva sramota! Zar je nemoguće postići konsenzus koliko nisko se sme ići? Jeste dobri Imanuel tako davno umro, ali bez neke varijacije kategoričkog imperativa zaista će tama progutati prokletu avliju. Film je, na sreću, ipak prikazan, ali sramotni žuti trag ostaje, da svedoči kako je u zemlji u kojoj se gotovo svakodnevno preispituju tekovine obaranja totalitarnog režima neko pokušao da zabrani film zbog snimaka s Tjenanmena.
Tako se strukture prožimahu u partnerstvu.

Za kaznu, predlažem sledeće: U narednih godinu dana Ministarstva kulture i inostranih poslova da finansiraju isključivo filmove koji se bave događajima na Tjenanmenu 1989, da se organizuje festival „Sećanje na žrtve s Tjenanmena“ i da se svi filmovi, Letnja palata kao prvi, prikazuju na video bimu ispred kineske ambasade, a može istovremeno i u Prištini.
Žao mi je što ne znam nijednu parolu na kineskom, ali može da posluži i ova s Jamajke: „Say it loud, I am black and I am proud“

Ja i dalje štrajkujem glađu

 

 

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.