Beton br.124
Utorak 19. jun 2012.
Piše: Tomislav Marković

Okupacija i kamenovanje mozga

Kusturičine nevolje sa građevinskim materijalom

Emir Kusturica, feudalac, spahija i kabadahija ovdašnji, poznat kao graditelj novih spomenika nekulture i kiča, krenuo je u atak na nelojalnu konkurenciju - stare spomenike kulture, pogotovo one koji ga podsećaju na vremena mrske okupacije, kada je srpski narod robovao raznim zavojevačima. Prvo na udaru našlo se austro-ugarsko utvrđenje Petrinja iznad Trebinja, koje je imalo tu nesreću da je sagrađeno od kamena za koji je Kusturičino nedremano oko procenilo da bi se savršeno uklopio u njegov višegradski Kamengrad u nastajanju. Ali, da bi Kamengrad nastao, prvo nešto mora da nestane, takva je logika Emirove paraumne klackalice. Građani Trebinja pokazali su nesvakidašnju inicijativu i usprotivili se bahatom arhitekti ničega, a pokazalo se i da Kusturica ne poseduje nikakav dokument kojim bi opravdao otimačinu kamena, pa je akcija „uzmi kamen i bježi“ neslavno propala. Kusturica, nenaviknut na kamenje spoticanja u obliku nekakvih građana koji se ne povinuju bespogovorno njegovoj begovskoj volji, bio je vidno potresen, rastresen i pretresen: „ I bez raspadnute kule posao ćemo uraditi, potražićemo materijal za Andrićgrad na drugom mestu. Ostaje jedino gorčina zbog Trebinja i nekima neizmerno drage kule okupatora, koja nas podseća na dva miliona mrtvih sunarodnika“. Što bi rekli Emirovi živi sunarodnici, ko kamen gubi, ima pravo da se ljuti.
Kusturičin vapaj iz dubine napaćene i uskraćene neimarske duše nije ostao neuslišen. Za razliku od običnog sebarskog sveta, koji često nema razumevanja za Emirove kreativne nemire (videti Beton broj 55), srpske velmože i vlastela uvek su spremni da priskoče u pomoć svom omiljenom antiglobalisti i trošadžiji budžetskog novca. Zabrinuti za duševno stanje svog pulena, strahujući da najveći graditelj među rediteljima ne padne u depresiju i počne nad sobom da sprovodi represiju, srpski vlastelini su počeli da se utrkuju u ponudama koje bi rešile nestašicu kamenja na Emirovom gradilištu. Prvi se javio gradonačelnik Beograda Dragan Đilas:
„Dragi Nemanja, teško mi je pala nepravda koju su ti naneli Trebinjci. Takvo odsustvo sluha za tvoje, blago rečeno, genijalne ideje zaista je nečuveno i predstavlja pravu sramotu za celokupno srpstvo i čekićstvo. Nemoj da te tvrdo nerazumevanje kojim su te kamenovali u Hercegovini pokoleba i navede da poklekneš u svojoj urbanističkoj borbi za slobodu. I ne ljuti se previše na te nesrećnike kojima je više stalo do gomile starog kamenja nego do tvoje neimarske vizije i istorijske revizije. Kad bi građani znali šta je za njih dobro, ne bismo im bili potrebni mi da ih izvedemo iz mraka neznanja na pravi put, ili bar na obilaznicu. Veruj mi, dragi moj, niko te ne razume tako dobro kao ja. I sam sam bio žrtva površnosti i nerazumevanja kad sam iskorenjivao platane na Bulevaru kralja Aleksandra. A moj naum bio je vrlo sličan tvom, vidi se da smo na istim talasnim dužinama urbanizma. Platane su zasadili Nemci između 1920. i 1930. godine, navodno na ime ratne odštete, ali očigledno je da se radilo o ubačenim elementima, o fašističkoj prethodnici koja je došla da pripremi teren za okupaciju, koja nas je ubrzo snašla. Nisam dozvolio da me zavede nevin izgled tog pretvornog drveća, već sam motornom testerom sasekao u korenu poslednje ostatke okupatorske vojske u mom privatnom gradu. Smrt zelenom fašizmu, sloboda betonu! Ovom prilikom želim da te obavestim da imam rešenje i za tvoj problem. Već godinama mi se ne mili da prođem blizu Kalemegdana (čak sam se iščlanio i iz gradske biblioteke), bežim od centra k’o đavo od krsta, jer me Beogradska tvrđava podseća na okupaciju, i to dvostruku – austrijsku i osmanlijsku. To moje slobodarsko srce više ne može da podnese. Kao što ti je poznato, Kalemegdan je veliko nalazište kamena i to baš onakvog kakav je tebi potreban – drevnog a upotrebljivog. Dođi, ruši, tovari i nosi. Usput ćeš i meni učiniti uslugu, jer ćeš mi vratiti slobodu kretanja gradom, a i oslobodićeš mi prostor za tržne centre, poslovne objekte, stambene zgrade i omiljena mi parking mesta. Bez rušenja nema stvaranja, to je moje osnovno životno geslo.“
Svetli primer gospodara glavnog grada odmah su počele da slede i velmože iz sporednih gradova. Tako je Novi Sad Kusturici ponudio Petrovaradinsku tvrđavu, Zaječar – gamzigradsko kamenje, Golubac – tvrđavu na ulazu u Đerdapsku klisuru, Inđija – rimokatoličku crkvu svete Petke, Novi Bečej – dvorac Karačoni... Milorad Dodik je hteo da sruši nekoliko džamija u Republici Srpskoj, ali se onda setio da su sve već porušene. Najzanimljiviji predlog stigao je iz Niša koji je ožalošćenom dunđeru ponudio Ćele kulu. Ova građevina ima malu prednost u odnosu na ostale relikte prohujalih vremena kad su se Srbi zlopatili pod okupatorskim čizmama i opancima, jer osim kamena ima i uzidane lobanje koje se savršeno uklapaju u graditeljski koncept Emira Kusturice i njegovog patrona Milorada Dodika. Doduše, od prvobitne 952 mrtvačke glave danas je preteklo samo 59. Ako je to graditelju malo, dodatni građevinski materijal može da potraži u Batajnici, u jezeru Perućac, u Dunavu kod Kladova i na još nekim za sada nepoznatim lokacijama, koje bi mogao lako da dokuči ako se raspita kod nekih svojih poznanika iz najbližeg Miloševićevog okruženja. O Republici Srpskoj da i ne govorimo, tamo se nalazištima građevinskog materijala bogatog kalcijumom ni broj ne zna. Niti želi da se zna.
Kusturičine građevinske muke su lako rešive, kamenje će mu već pasti sa Dodikovog neba. Kad čovek voli da zida nakaradne nastambe, bliskost sa lokalnim pašama ume da pomogne, svejedno zvali se oni Slobodan ili Milorad, a prezivali Koštunica ili Tadić. Nestašica kamena će biti rešena, Kamengrad će biti sagrađen i vršiće ulogu koja mu je namenjena. Između ostalog, i da prikrije nestašicu bošnjačkog stanovništva koje je pre rata činilo većinu u Višegradu.

betonbr124_armatura

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.