Beton br.141
Sreda 10. decembar 2014.
Piše: Aleksandar Novaković

OKUPACIJA BIOSKOPA ZVEZDA I POSLEDNJI DANI REVOLUCIJE



Najgore prokletstvo svake revolucije je da je podrži sistem protiv kojeg se bori. I još gore, ako je podrži od samog početka. Aktuelnoj vlasti nije trebalo  mnogo da podrži pokret Pokret Za Okupaciju Bioskopa (u daljem tekstu: PZOB). Još se nije beogradskim smogom čestito zaprljala crvena zastava PZOB istaknuta iznad ulaza u bioskop Zvezda a već se oglasio skupštinski Odbor za kulturu i informisanje (pridružio im se u podršci i gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević kao i neizbežni Dragan Bjelogrlić) i podržao “okupaciju” bioskopa koju je izvelo preko 200 mladih, mahom studenata. Rečima filmskog reditelja, poslanika SPS, te člana Odbora Srđana Dragojevića: „Beogradska publika zaslužuje da ima bioskop, koji je centar kulture. Potrebni su nam umetnički bioskopi ne samo u Beogradu već i u celoj Srbiji“. Maršalu Titu je trebalo nedelju dana da varljivog leta 1968. godine izjavi da su studenti u pravu. Vladajućoj koaliciji – tri. „Na njihovu stranu, Radovane!“ O čemu se tu radi?


Predistorija ovog slučaja je remek delo tranzicione Vie Dolorose: 2007. godine je 14 bioskopa „Beograd filma“ prodato za 9.2 miliona eura Nikoli Đivanoviću, biznismenu ovdašnjem. Đivanović je bio dužan da tri godine održi postojeću delatnost i plaća porez. Naravno, nije učinio ni jedno ni drugo. Samim tim, Đivanović se ogrešio o zakon (čeka ga trogodišnja zatvorska kazna) i aktuelni režim može da ga liši svojine. Bioskope će, po svemu sudeći, preuzeti grad Beograd. Reklo bi se – jasna situacija. Da li to znači da, recimo ja i par zainteresovanih čitalaca možemo da na juriš (za koji me vežu prva filmska iskustva, da se sentimentalno izrazim, što je in ovih dana) osvojimo bioskop Voždovac? Teško, jer će nas tamo, u holu nekadašnjeg bioskopa, sačekati narogušeni prodavci automobila i uputiti nas da pazarimo neki primerak za, recimo, auto-bioskop.


Preostalo je onda trinaest „neslobodnih“ bioskopa. Zašto je oslobođena samo Zvezda i, što reče Antonije Pušić, „u čemer je štos“?


bioskop_vozdovac_by_ljubagangster-d34ztr0 Occupy this! - Okupiraj pa popločaj


KAMELEONSKA PODRŠKA


Da bi došli do suštine akcije “okupiranja bioskopa” (svako povlačenja paralela s pokretom Occupy Wall Street ili komunama koje niču po Latinskoj Americi je namerno) moramo da se zagledamo u srce same akcije. Prostor, koji je nebranjen i nije neka “sveta krava” državnog sistema, “osvojen” je i pretvoren u umetnički skvot. Deo imidža (a u 21. veku je u medijima imidž neretko važniji od verbalne izjave), vezan za crvenu zastavu, pesnicu koja steže filmsku traku i posvećenost borbi protiv neoliberalnog kapitalizma nam je, pojavno, jasan. Neko bi izvukao zaključak da je reč o grupi mladih levičara koji preko protesta zbog stanja u kulturi šire priču na celo društvo. Nije tako, bar ne što se tiče svih učesnika ove akcije. Tako u levičarskom maniru  predstavnik PZOB Dobrica Veselinović izjavljuje da je bioskop Zvezda „dobar simbol mnogo šire borbe“ koja „kako se čini, počinje ovih dana i godina u Srbiji“.


S druge strane, “okupacija” je započela sandensovskim filmom Mine Đukić Neposlušni u kojem, kako je to spomenuto na B 92 u 24 minuta sa Zoranom Kesićem: “nema teške socijalne teme, mračne svakodnevice, depresije izazvane postratnim posledicama, devijatnog ponašanja mladih, politike”. Ljubavna priča o dvoje mladih koji se voze biciklima po Vojvodini. Hrabra jer  “ne moramo da budemo odgovorni prema našim gresima iz prošlosti” (?!). Čini se stoga da je “okupacija” od dela učesnika pre shvaćena kao netipična promocija filma koja će, svakako, povećati broj gledalaca ovog ostvarenja ili osvajanje područja za rad nego nekakva “gerilska akcija”.


Da li je onda priča “apolitičnog” dela “okupatora” Zvezde zapravo vezana za ”umetnost kao takvu”, sa distancom prema bilo kakvom ideološkom pristupu? Larpurlartizam je imaginarna, besmislena kategorija i, zna se, poluprovidni plašt za istinsku ideološku opredeljenost. Zanimljivo je i da je član PZOB (i jedan od učesnika foruma, okruglih stolova i sl.) Ivan Velisavljević, dramaturg koji je, gle čuda, radio na famoznom državotvornom uratku Konstantin po tekstu Dejana Stojiljkovića a u režiji Juga Radivojevića. Dodajmo tome i podvojenost u samom PZOB te bučno negodovanje kojim je “apolitično” krilo ove neformalne organizacije dočekalo lidera grčke opozicione Koalicije radikalne levice Siriza, Aleksisa Ciprasa i kockice će početi polako da se slažu. Cilj akcije je od njenih pokretača shvaćen na dva, potpuno različita načina između koji su, u svojoj suštini, nepomirljivi. Njihov sukob može da se završi na dva načina: pobedom jedne od struja ili potpunom implozijom pokreta.


predstava-konstantinA ti, jesi ti za aktivizam ili larpurlartizam? - Konstantinovska dilema


SPINOVANJE NA TRAPEZU


I dok se javnost zamajavala oko okupiranja nečeg što više ne pripada kontroverznom biznismenu, Ministarstvo za kulturu i informisanje je, vešto, proturilo svoj nacrt Zakona o kulturi u kojem se, gle čuda, ne spominju kinematografija i balet. Postoji doduše nekakva „audio-vizuelna delatnost“. Cirkus je, s druge strane, kao kulturna delatnost ispravno definisan. No, to nije bitno. Mi smo podržali mlade u plemenitoj borbi. Zapravo, svi smo na njihovoj strani. Svi osim Đivanovića. Ovdašnji su spin doctori, jednom rečju, ponovo premestili fokus medija sa svojih neuspeha i katastrofalne komunikacije sa Savetom za kulturu (od dvadeset predloga Saveta prihvaćen je jedan) na “našu mladost”, “budućnost ove zemlje”, “plemenitu pobunu” et cetera. Kakav će budžet biti sledeće godine? Šta ćemo još pozatvarati od muzeja, pozorišta, pa i bioskopa? Nije bitno. Pusti to – gledaj primer mladalačkog entuzijazma koji neodoljivo liči na radnu akciju s džakovima kad behu poplave proletos. Batali blokadu fakulteta (koja nije tako in) ili one artističke skvotere što su pre tri godine bezuspešno osvajali kasarnu Dr Arčibald Rajs u Novom Sadu. Pogledajte umetnički film, da parafraziram rediteljku Đukić, pre no što odete na splav.


Neko bi postavio logično pitanje: „A zašto bih uopšte išao na splav?“ Vaistinu, ko danas, osim malog sloja privilegovanih, ide tamo? Oni koji, i da tih famoznih splavova nema, nikad ne bi otišli u bioskop. I zašto, na kraju krajeva, svaka revolucija 21. veka mora da ostavi taj bljutavi, hipsterski ukus u ustima? Taj osećaj da se ništa nije promenilo i da se sve svodi na lošu imitaciju pobune.


Okupacija Zvezde je, ako je suditi po trenutnom stanju na terenu, svedena na artističko-promotivni eksces bez dovoljno snažne ideološke i političke poruke i predstavlja akciju skromnih, ograničenih dometa. Ona ne predstavlja uzor ili inspiraciju za neku buduću socijalnu revoluciju. Do istinske promene će doći kad radnici preuzmu u svoje ruke privatizovane fabrike i preduzeća koja ne služe svojoj nameni. Ova akcija će, za razliku od bezazlene okupacije Zvezde, izazvati ozbiljne debate i podeliti javnost iz vrlo jednostavnog razloga: udariće na kapital tajkuna koji su, za razliku od Đivanovića, na slobodi i, samim tim, na njihove pulene na vlasti. Kao model za ovakvu akciju može poslužiti već spomenuti, latinoamerički primer, tj. formiranje radničkih kooperativa. Ali, za ovakvu akciju nije dovoljna samo volja nekolicine ljudi, već je potrebna i solidarnost širokih slojeva društva te zakonska regulativa kakva se sprovodi u Argentini i Urugvaju. Dok je za nov Zakon o radu, kao što znamo, potreban snažan, autentičan levičarski pokret kojeg u Srbiji još uvek nema.

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.