Epilog načelne rasprave o Predlogu zakona o rudarskim i geološkim istraživanjima u Narodnoj skupštini  je mogao, kao i najveći deo parlamentarnih rasprava, da prođe potpuno nezapaženo da nije famoznog člana 177 Zakona o rudarstvu u kojem stoji da rudari koji odluče da štrajkuju na svom radnom mestu, tj. u rudarskoj jami, mogu da očekuju od jedne do pet godina robije. Ovaj član je naišao na osudu brojnih sindikata, opozicije, pre svega Demokratske stranke, ponosne članice Socijalističke internacionale. Reakcija DS deluje paradoksalno s obzirom da je 2011. godine, dakle za Tadićevog vakta, unet u zakonski predlog upravo ovaj član. Naprednjačka koalicija je prepisala Tadićev zakon, koji njegove dojučerašnje partijske kolege danas pokušavaju da obore.

Storija o zakonu koji direktno protivureči Ustavu i krši osnovna ljudska prava, tačnije pravo na samoorganizovanje je, u suštini, ništa drugo do slika samovolje vlastodržaca koji svako malo donose svojevrsne lex specialise (bili oni vezani za  krađu lokalnih izbora 1996. godine ili Beograd na vodi). Naravno, kao svaka saga, i ova o članu 177 ima svoju predistoriju u čitavom setu zakona posle 5. oktobra, donetih s ciljem da se zaposlenima u državnim organima i policiji uskrati pravo na štrajk. Ovo nastojanje je nakratko sprečeno odlukom Ustavnog suda Srbije iz 2012. godine u kojoj stoji da svi zaposleni imaju pravo na štrajk.

U tunelu usred mraka, nema štrajka i štrajkača

Brojne domaće radničke organizacije imaju dugu istoriju disfunkcionalnosti i nemara nasleđenih od državnih sindikata iz perioda SFRJ i saradnje s partijama (gotovo svaka veća stranka ima svoj sindikat), bez obzira kojoj strani sivog političkog spektra ona pripadala. Razdrobljenost sindikata, odsustvo jasnog strateškog i ideološkog pristupa, međusobni obračuni te atomizacija već postojećih radničkih organizacija, činili su ih i čine ih slabim u očima vlasti, ali, s druge strane, njihovo postojanje predstavlja potencijalnu opasnost jer, teoretski, mogu da alarmiraju veliki broj ljudi i izvedu ih na ulicu. Ne treba zaboraviti da je početkom ove godine prosvetarski protest pokazao Vladi teško svarljivu činjenicu da su za vreme štrajka koji je trajao maltene celo polugođe, učitelji i nastavnici bili najznačajnija opoziciona organizacija u zemlji.

Prisetimo se i onog što naprednjaci, a naročito njihovi koalicioni partneri iz SPS-a,  žele da zaborave. Protesti protiv Miloševića u septembru 2000. godine dobili su svoju injekciju adrenalina u trenutku kad su se radnici na kolubarskim kopovima uglja pokrenuli i stali uz predsedničkog kandidata opozicije – Vojislava Koštunicu. Samim tim, u nekom budućem scenariju opozicionog coup d’ état-a, rudari mogu da, blokirajući značajna nalazišta energenata, direktno vrše pritisak na Vladu. Naravno, pod uslovom da se eksploatacija nalazišta onemogući tako što će boraviti u rudničkim jamama. Ukoliko su rudari van jama, vlast može da ih zameni štrajkbreherima i obesmisli eventualan štrajk. Krajnje je zabavno objašnjenje ministra rudarstva i energetike, Aleksandra Antića, po kojem je famozni član 177 izglasan za dobro zaposlenih koji, gle čuda, štrajkujući na radnom mestu, ugrožavaju sopstveno zdravlje. O tome koliko svakog dana rizikuju spuštajući se u jame i okna nije bilo reči. Slabo je šta rečeno i o tome kako zakonodavstvo država Zapada funkcioniše što se tiče prava na štrajk. Nimalo slučajno.

Odmor ili priprema za štrajk? Pozovite ministra Antića!

U Francuskoj je pravo na štrajk neotuđiv deo građanskh sloboda i implementirano je u samom Ustavu. Isto stvari stoje i s Kanadom. Štrajkovi rudara se ne zabranjuju niti kažnjavaju robijom. U nekim evropskim zemljama (Danska, Estonija i, naročito, Velika Britanija u kojoj je tačerizam, zakonski gledano, ipak prošlost), štrajk se smatra krajnjim sredstvom nakon dugih i iznurujućih pregovora štrajkača i poslodavaca. Potrebna je velika dokumentacija, kao i tročetvrtinska većina zaposlenih da bi se stupilo u štrajk, ali se nigde ne spominje zatvor, a pogotovo ne zatvor za posebnu kategoriju zaposlenih. Srbija, kao zemlja sa  EU-pretenzijama, ovim zakonom će napraviti značajan iskorak u rikverc, u vreme karađorđevićevske šestojanuarske diktature u Kraljevini Jugoslaviji kad je hapšenje i prebijanje radnika u štrajku bila uobičajena pojava.

Zašto se baš ovih dana izglasava famozni član 177? Pre dve sedmice je Vlada izbegla štrajk. Naime, potpisan je sporazum o trajnom rešenju plasmana uglja iz „Ibarskih rudnika“. Sindikat rudara je, potpisujući ovaj dokument s Ministarstvom rudarstva i energetike, zamrznuo najavljeni štrajk. Faktički, Ministarstvo je obećanjem da će bar do kraja 2016. godine rudari zadržati svoje poslove, iako će raditi sa smanjenim kapacitetima, izbeglo prekid rada i blokadu Ibarske magistrale. Treba tome dodati i da se na spisku sedamnaest velikih preduzeća koja će narednih godinu dana biti mirna od privatizacije nalaze RTB Bor i rudnik “Resavica” u ibarskom kraju.

Novi zakon o štrajku je već nekoliko godina u proceduri. Izglasavanje člana 177 daje zeleno svetlo lomljenju otpora radnika bili oni rudari ili ne. Zaštićenog zdravlja radnici će ostati ugroženi što se tiče njihove egzistencije bez obzira na to da li je reč o niskim primanjima, neadekvatnim uslovima rada, brutalnoj privatizaciji ili otpuštanjima koja iz nje proishode. Drugi cilj ovog preventivnog (zakonskog) udara u vidu člana 177 je zaštita aktuelnog režima od socijalnog bunta, što nije neobično s obzirom da se visokim državnim funkcionerima svako malo priviđaju opstrukcije, zavere i državni udari, te da Vlada vidi rudare i njihove sindikate kao mnogo veću opasnost po sebe no što oni zaista jesu.