IPSOS je tokom prošlog meseca objavio brošuru “Kako komunicirati o vakcinaciji protiv kovida-19?”. CIlj brošure sadržan je u njenom naslovu; međutim, posebno su zanimljivi delovi koji se tiču rezultata ispitivanja stavova punoletnih građana i građanki o vakcinama i vakcinaciji, obavljenog na reprezentativnom uzorku.

Većina građana/ki, njih oko 55% se vakcinisala ili prijavila za vakcinaciju, dok je neodlučnih oko 33%, a procenat onih koji to verovatno ili sigurno neće učiniti 14%. Ljudima kojima vakcinacija iz zdravstvenih razloga nije preporučena, prema ovom ispitivanju, je 7%.

Kada se pogledaju prikazani rezultati po starosnim kategorijama, tu ipak možemo naći zanimljive podatke.

Tako, kako opada broj godina ispitanika/ca, to je stopa vakcinisanosti stanovništva niža, a raste nepoverenje i otpor vakcinaciji. To se najbolje može videti poređenjem kategorija ispitanika/ca od 65 i više godina i 18 do 29 godina.

Ispitanici i ispitanice uzrasta od 65 godina i više najčešće su odgovarali da su se ili vakcinisali ili će se sigurno vakcinisati (66% i 13%). Ova starosna grupa takođe (ispravno) smatra da je zdravstveni rizik od kovida-19 veći od vakcine (85%), te da vakcinacija treba da bude obavezna (55%) ili obavezna pod određenim uslovima (16%).

Na drugom kraju štapa, kako starosnom tako i prema stavovima koje ispoljavaju na ovu temu, nalazi se populacija od 18 do 29 godina. Svega 25% ispitanika/ca je na pitanje da li su se vakcinisali odgovorilo da jesu ili da će to sigurno uraditi, dok je ukupno 28% onih koji se verovatno ili sigurno neće vakcinisati. Sa druge strane, postotak onih koji smatraju da je rizik od kovid-19 veći od rizika od vakcine ne prelazi polovinu (42%), dok 36% smatra da je rizik jednak. Poražavajuće je i to što više od 1/5 ispitanika/ca smatra da je rizik od vakcine veći od rizika koje sa sobom nosi kovid-19. Shodno tome, oni takođe natpolovično smatraju da vakcinacija treba da bude dobrovoljna (63%), a manji procenat smatra da bi trebalo da bude obavezna (17%) ili obavezna pod određenim uslovima (19%).

Kada se gledaju odgovori ostalih starosnih grupa (50-64, 40-49, i 30-39 godina), jasno se vidi tendencija opadanja podrške (obaveznoj) vakcinaciji.

Prema Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, jedna od posebnih mera koje nadležni organi u slučaju proglašenja epidemije imaju na raspolaganju je i – imunizacija: „u slučaju pojave epidemije zarazne bolesti utvrđene u članu 32. stav 3. ovog zakona ili druge zarazne bolesti, može se odrediti i preporučena ili obavezna vanredna imunizacija protiv te zarazne bolesti za sva lica, odnosno za određene kategorije lica, ako se utvrdi opasnost od prenošenja te zarazne bolesti, kao i u slučaju unošenja u zemlju određene zarazne bolesti, u skladu sa planovima za odstranjivanje i održavanje statusa iskorenjivanja određenih zaraznih bolesti.“ Zakon takođe navodi da se obavezna ili preporučena vanredna imunizacija u ovom slučaju naređuje „aktom ministra, u skladu sa preporukama SZO, na predlog Zavoda uz saglasnost Komisije“.

Nažalost, Svetska zdravstvena organizacija u ovom trenutku okleva da podrži obaveznu imunizaciju, umesto toga ohrabrujući ljude da se vakcinišu.

Pitanje je koliko će istrajavati u tome.

Kada se tokom ovogodišnje proslave 9. maja, Dana pobede, na repertoru svečane akademije našao i repertoar ljotićevskih pesama, liberalna, leva i progresivna javnost ustala je oštro protiv ovoga. Ko je pobedio 9. maja, ako danas ovaj datum obeležavamo pro-fašističkim pesmama, s pravom su se zapitali mnogi.

U istom trenutku, u Srbiji je hiljade ljudi bilo mrtvo od kovid-19.

Vladimir Ilić na Peščaniku se zapitao o razlici između Zlatibora Lončara i Gorana Davidovića:

„Pisao sam, pre pola godine, na Peščaniku, da je Hitler svoj program istrebljenja započeo sistematskim ubijanjem neizlečivo bolesnih Nemaca između 1939. i 1941. Ubijeno je nešto ispod tri stotine hiljada „rasno bezvrednih“ ljudi. Neki su ubijeni aktivno, otrovima, drugi pasivno, odsustvom lečenja. Ministar Lončar, za razliku od Gorana Davidovića, nikada, niukoliko i nipošto ne zagovara zabranu rasno mešovitih brakova niti se zalaže za prostornu segregaciju rasa. On ne zagovara ni primenu mera eugenike, niti rasne higijene. Zamenu za poslednje pomenute mere predstavlja prepuštanje stanara domova za ometene u razvoju koroni i njenim komorbiditetima. Nema naredbe čak ni za njihovo obavezno vakcinisanje.“

Drugim rečima - i nečinjenje je činjenje.

U situaciji svetske pandemije, svako „ali“ koje sledi iza “nisam antivakser”, a nije praćeno „ne mogu da se vakcinišem jer imam ozbiljan zdravstveni problem za koji je dokazano da je vakcina kontraindikovana“ daje poen antivakcerskoj ideologiji. Doslovno svako.

Svako ko nije za opštu obaveznu besplatnu vakcinaciju, stavio je sebe na stranu protiv očuvanja ljudskih života. Posebno zabrinjavaju primeri opozicione, progresivne ili leve javnosti koji se protive obaveznoj vakcinaciji ili pak biraju da ovu temu potpuno zaobilaze.

Margaret Tačer je 1987. iskazala misao koja se u levo orijentisanim krugovima najčešće ismeva. „Ne postoji društvo kao takvo. Postoje pojedinci, muškarci i žene i postoje porodice.“ Skoro 40 godina od ove izjave i jedna pandemija potpuno je ogolila u kakvom liberalnom paklu živimo. Imunih na ovu vrstu preobražaja nije bilo čak ni u levim krugovima. Kapitalizam je kult smrti, pokazalo se potpuno otvoreno u 21. veku. Potrebno je prineti žrtvu – počnimo sa starijima, bolesnima, nepotrebnima – ekonomskom sistemu; ne tražite mere zaštite narodnog zdravlja, opstruirajte ono malo njih koje postoje, jer ekonomija mora da radi, mora se od nečeg živeti, uostalom šta će konobar Pera ako zatvorimo klubove, kako ću sa ovom frizurom, svi će oboleti od depresije ako ne budu mogli u provod, omladini je neophodna socijalizacija pre svega...

Sve ovo i još mnogo toga, zabašureno liberalnom ideologijom i iskrivljenim shvatanjem ljudskih i radnih prava. Pravo na rad, prizivali su mnogi koji su tokom prošle i ove godine pozivali državu da ono malo smislenih mera ukine zarad nastavka „normalnog privređivanja“. Sloboda, samo nam sloboda treba – sloboda da se radi u pandemiji, bez obavezne zaštite na radu, sloboda da se živi kao da dnevno ne umire desetine ljudi direktno zbog naše „slobode“ da živimo kao da se ništa bitno ne dešava, sloboda da se radi čak bez i najosnovnije sigurnosti, sloboda da se umre i sa sobom u smrt povede još ljudi.

U službi poštovalaca liberalnog kulta smrti, već smo pisali o tome, našli su se i stručnjaci i laici, i vlast i navodno progresivna opozicija, intelektualna i politička elita svih ideoloških usmerenja, od konzervativnog do liberalnog, kao i delovi levice. Pozivanje na slobode u ovom slučaju paravan je za izbegavanje bilo kakve političke odgovornosti. Na opšte društvenom planu, to predstavlja direktnu podršku načelu "preživljavanja najsposobnijih". Drugo se ne može ni očekivati od kapitalizma ali u ovom klasnom biološkom ratu, posledice se mere direktom odgovornošću za milione ljudskih života.

S tim na umu, ne čudi da starije generacije koje su odrastale i živele u jednom humanijem sistemu spremnije prihvataju kolektivističke mere. Suprotno egalitarizmu, kolektivizmu i socijalističkom državnom uređenju stoje takmičenje, individualizam i kapitalizam. Borba je, pandemija je pokazala jasnije nego ikad, na život i smrt.

Ista podela bila je vidljiva i pre proizvodnje vakcina o sprovođenju mera zaštite narodnog zdravlja. Sada kada postoji dostupna vakcina za ovaj virus, ne postoji politička volja niti vlasti da propiše niti opoziciono nastrojenih subjekata da zahtevaju najbedniji minimum za očuvanje ljudskih života, poput obavezne vakcinacije.

Jasno je ko vodi danas. Ne smemo ih pustiti i da pobede. Obavezna vakcinacija - odmah.