Beton br.141
Nedelja 13. jul 2014.
Piše: Redakcija Betona

O SEĆANJU, NAPADU I EDUKACIJI

Sećanje je nastavak rata sredstvima istine

       

Skoro da je nepotrebno naglašavati da su napad na Žene u crnom u Valjevu i odnos države Srbije prema genocidu u Srebrenici lice i naličje istog novčića. Taman kao nasilje i (prinudni) zaborav: nasilje prema predstavnicima civilnog sektora koji podsećaju da se masovni zločin desio i odsustvo zvaničnih predstavnika Republike Srbije na obeležavanju devetnaestogodišnjice genocida u Potočarima, praćeno neutralnim i krnjim izveštajima vodećih medija i gotovo opštim mukom najvažnijih političkih partija u Srbiji.


Aktivistkinje i aktivisti Žena u crnom i biciklisti su 10. jula krenuli iz Beograda prema Potočarima i već na prvom koraku, tokom izvođenja svog ustaljenog performansa u centru Valjeva, stojeći nemo iza razvijenog transparenta kojim se vlasti u Srbiji pozivaju da 11. jul proglase Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici, napala ih je u dva navrata grupa mladića uniformisanih u crne majice sa natpisom „Četnici Valjeva“. Jedan od povika, pored uobičajenih mizoginih i šovenskih uvreda, bio je da su Žene u crnom, a ne Ratko Mladić i vojne formacije pod njegovom komandom, krive za Srebrenicu. Osudivši taj čin kao „lošu stvar za naše društvo“, šef poslaničke grupe SNS-a u Skupštini, Zoran Babić, je napad na Žene u crnom video kao „postupak neodgovornih pojedinaca“, koji „ne možemo da generalizujemo kao odnos društva“. Kao delotvorni lek za ovakvo postupanje Babić je naveo „jasnu edukaciju“ i politiku koju vodi Vlada Republike Srbije, a to je politika „dobrosusedskih odnosa i dobre saradnje i sa Crnom Gorom, i sa Sarajevom i sa Banjalukom i sa Zagrebom“.


0501fonet-nenad-djordjevic_ocp_w380_h300

Da li je reč o odnosu „neodgovornih pojedinaca“, kako je izliv mržnje i fizičke agresije nazvao šef poslaničke grupe SNS, ili upravo o „odnosu društva“ prema 90-im, posebno je pitanje, složeno a suštinsko. Tzv. ćutljiva većina „prirodno“ želi da zaboravi ili potisne iz sećanja sve što joj može izazvati nelagodu, mučninu i, još više, grižu savesti. S druge strane, ta ista većina rado žrtvuje svoje nekadašnje predvodnike koji su joj u izmenjenim okolnostima postali prepreka za rutinsku konzumaciju svakodnevice. Otuda malo ko danas mari za „heroje“ iz haških kazamata, te ne čudi zašto se kod radikala 2008. linija podele između kontinuiteta i tzv. reforme, tako izdašno priklonila „naprednim“ elementima. Jedini problem za reformiste koji iskreno okreću glavu prema budućnosti, spremni da sarađuju sa susedima i pruže ruku pomirenja, jeste običaj prošlosti da makar povodom godišnjica i jubileja podseća na sebe, na nestale i neukopane, na nelocirane i više puta seljene grobnice, na nekažnjene primere egzekucija, mučenja, silovanja, raseljavanja, rušenja i paleži. Naravno, i da postavlja pitanja o uzrocima tih žalosnih godišnjica i zakasnelih poziva na dobrosusedske odnose.


Opet, o kakvoj je to politici „dobrosusedskih odnosa i dobre saradnje“ srpskih vlasti reč, posebno u odnosima sa Bosnom i Hercegovinom? Da li SNS i Vučić misle da je dovoljno što je za svoju prvu posetu izabrao Sarajevo i prošetao po Baš-čaršiji, da bi nedugo zatim zajedno sa predsednikom Srbije odbio da dođe u to isto Sarajevo na centralnu svečanost obeležavanja sto godina od početka Prvog svetskog rata, na kojoj su se okupili mnogi vodeći političari i naučnici iz regiona i sveta? Tabla na Gradskoj vijećnici koja proziva „srpske zločince“ koji su je u ratu spalili ispalivši na nju na desetine granata, mogla je i može da bude zamenjena tablom sa preciznijom formulacijom, kako to predlaže prof. Enver Kazaz, da su Vijećnicu svojim granatiranjem uništili pripadnici Vojske Republike Srpske tokom opsade Sarajeva 1992-95., ali ni ta druga formulacija ne bi smanjila odgovornost počinilaca, izmenila njihovu etničku pripadnost, niti bi mogla da učini da se u obnovljenoj Vijećnici lagodnije oseća neko koje upravo tih godina u ime Srpske radikalne stranke pozivao dobrovoljce u rat i slao ih da odbrane „zapadne srpske granice“, od Karlobaga do Virovitice. O kakvim dobrosusedskim namerama je reč od nekog ko se formalno zalaže za očuvanje suvereniteta BiH, ali se politički ne distancira od Milorada Dodika koji sa mesta predsednika entiteta  otvoreno zagovara dezintegraciju BiH i samostalnost Republike Srpske?


Zene-u-Crnom-Beograd


I, najvažnije, na čemu bi bila zasnovana „jasna edukacija“ mlađih naraštaja u Srbiji, koja bi ih odvratila od upotrebe nasilja prema neistomišljenicima i koja bi im pomogla da shvate šta se desilo tokom ratova 90-ih i saznaju razmere zločina do kojih je dovela obnovljena ideologija krvi i tla čija znamenja nose na svojim majcama? Koji to edukativni narativ predlažu naprednjaci a koji bi se bitno razlikovao od revizionističkog pristupa demokrata i njihovih dvorskih istoričara, koji su istoriografski nakazno i društveno štetno pripadnike ravnogorskog pokreta sa liste kolaboracionista ugurali među antifašiste? Jasno da je reč o šupljoj priči i jalovoj odbrambenoj strategiji naprednjaka, kojima je lakše da od ideala Velike Srbije pređu na ideal sve-integrisane Evrope, nego da priznaju i osude vlastitu šovinističku i ratnohuškačku prošlost, da se javno izvine za zablude i zločinačke političke projekte i sa te pozicije kritičkog otklona počnu da rade na svom istinskom demokratskom preobražaju u regularnu konzervativnu stranku. Jedino tada će pripadnici ekstremne desnice znati da režim i ćutljiva većina ne stoje iza njih a Žene u crnom i druge hrabre predstavnice građanskog društva neće imati razloga da budu savest našeg društva i da se bave i dalje ulogom obrazovnih, naučnih i medijskih institucija.


Načekaćemo se poprilično do tog dana, ako ikada i osvane, a do tada zamlaćivati humanizmom sprovođenja bolnih reformi bez surovog ministra finansija, teniserskim venčanjima veka, sapunicom daljih hapšenja bez sudskog epiloga, kulama na vodi i čardacima ni na nebu ni na zemlji.

Armatura arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.