Beton br.141
Sreda 12. novembar 2014.
Piše: Aleksandar Novaković

O PACKAMA I PAKLU

Proslava oslobođenja Beograda i lažni antifašizam, post festum


 

Nakon famozne parade u čast sedamdeset godina od oslobođenja Beograda od nacista a u stvari u čast ruskog Hazjaina Putina 16. oktombera red je, nakon vojnika, došao, tri dana docnije, u Sava centru, na kulturne radnike. Multimedijalni spektakl u režiji Dragana Bjelogrlića, O čvrgama i nebu a po tekstu Vladimira Kecmanovića izveden je pred više od tri hiljade zvanica iz „zemlje i inostranstva“. Naravno, i danas je cena ovog spektakla, baš kao i vojne parade, nepoznata, ali je sigurno da je sve finansirano iz džepova poreskih obveznika. A šta su građani ove zemlje dobili zauzvrat, pored odličnog zabavnog programa parade (videti performanse: Vlada na kiši i Toma Nikolić: Devet poljubaca Putinu daću ja) i Kecmanovićeve grbave revizije istorije u Sava centru? Cela fešta vezana za ovaj veliki datum je, moglo se zaključiti i pre no što su glumci izašli na scenu, bila sve osim onog što je trebala da bude: iskreno, odgovorno priređena svečanost koja će objektivno, bez mnogo pompe služiti onome što je njena osnovna namena: odavanju počasti jugoslovenskim i sovjetskim borcima kao i građanima koji su poginuli u borbi za oslobođenje Beograda od Hitlerove soldateske.


PROSLAVA 20. OKTOBRA, DANA OSLOBODJENJA  BEOGRADA Odlikovani partizan i oslobodilac, ali samo u publici


KO VAM JE KRIV KAD NISTE IZ SRBIJE


Tako je Franjo Habulin, predsednik Saveza antifašističkih boraca i antifašista (SABA) i član hrvatske delegacije koja je službeno učestvovala u beogradskoj manifestaciji izneo niz primedbi vezanih za ideološki koncept priredbe. Naime, u Čvrgama i nebu su ignorisane reči kao: partizani, NOVJ, Tito, Komunistička partija Jugoslavije, te doprinos jedinica iz drugih republika oslobođenju grada, pa tako i onih iz Hrvatske: 28. slavonske divizije, 13. proleterske brigade i 6. ličke divizije. Hrvatska  delegacija je odbila da potpiše deklaraciju o oslobođenju Beograda ponuđenu savezima antifašističkih boraca s područja bivše Jugoslavije upravo zbog ignorisanja pomenutih pojmova i partizanskih jedinica iz Hrvatske. Habulinov zaključak je bio da se ovom priredbom „podržava četništvo, ali je to diskretno dano do znanja“. Izjave gradonačelnika Beograda Siniše Malog i ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića su bile uvijene u trideset oblandi političkog novogovora s nespretnim konstrukcijama. Pobedu su izvojevali „naši i sovjetski junaci“, u borbama je učestvovala „naša narodna vojska“. Zar nije jednostavnije reći Crvena armija i jugoslovenski partizani? U čemu je problem da ih nazovemo pravim imenom? Jesu li među oslobodiocima Beograda, pored Sovjeta bili samo Srbi? Naravno da ne. Ali, nema iz usta zvaničnika ni jedne jedine reči o izginulim Slovencima, Crnogorcima, Hrvatima, Bošnjacima, Makedoncima, pa čak ni o Srbima koji su živeli izvan Srbije. I zbog čega smo na snimcima emitovanim za vreme fešte videli tek poneku jugoslovensku zastavu s petokrakom? Zbog čega su forsirane srpske (bez zvezde) i ruske zastave? Autori nisu mogli da pobegnu samo od pobijanja jugoslovenske zastave s petokrakom na palati Albanija jer je taj snimak za našu istoriju nezaobilazan koliko i za američku podizanje stars and stripes na Ivo Džimi, recimo. Mogu li autor i reditelj projekta da na bilo koji smislen način odbrane svoju poziciju koja je, očigledno, u službi trenutne političke vrhuške a usmerena u pravcu revizije istorije? Ako pitate Dragana Ilića, “TV Manijaka”, autora teksta Nebo, čvrga i duga objavljenog u Vremenu od 23. oktobra – mogu.


Izjave gradonačelnika Beograda Siniše Malog i ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića su bile uvijene u trideset oblandi političkog novogovora s nespretnim konstrukcijama. Pobedu su izvojevali „naši i sovjetski junaci“, u borbama je učestvovala „naša narodna vojska“. Zar nije jednostavnije reći Crvena armija i jugoslovenski partizani?


PARTNICI I ČETNIZANI


Tako Ilić, fasciniran režimskom masovkom, napravljenom  u “najboljem duhu “Otpisanih””, piše, sav ponesen: “Priredbu sam gledao sa mlađim sinom, đakom petakom i odmah ću na početku reći da je o istoriji antifašizma za tih sat vremena saznao više nego prethodne četiri godine u školi. Samim tim je osnovna funkcija ispunjena”. Zbunile su Ilića pomalo balerine sa srpskim i ruskim zastavama, to jest što ona sa sovjetskom zastavom dotrčava sa zapadne strane, kao da ne zna gde se Rusija nalazi, ali je sve ostalo što se dešava u spektaklu tak normaljna. Slede dva odlomka iz Kecmanovićevog scenarija i tu shvatamo koren Ilićeve fascinacije. U jednom delu pisanija nepokorni, tvrdoglavi Beograđanin tvrdi, pod batinama kolaboracionista, da je i “crveni” i “ravnogorac”. Kako je to moguće, pitate se vi? Kecmanović ima odgovor: “Ravnogorac sam jer sam pod komandom kraljevog dede ratovao, kaže mu matori. A crven sam jer su crveni Rusi koji će da vam se najebu majke.” Da prevedemo na srpski: u jednoj rečenici sam pomirio Sovjete i četnike i izbacio partizane iz računice s više nepoznatih. Beograd jeste oslobođen, ali je partizanski komunizam stigao na sovjetskim tenkovima pa je taj deo istorije najbolje preskočiti. “Crveni” i “ravnogorci”, tj. Putin - KGB i četnički vojvoda Tomislav Nikolić,  to može. Ostali – raus! I, naravno, tvrdoglavi crveni ravnogorac, politički podvojena ličnost, bude streljan. Publika saoseća sa sudbinom imaginarnog antifašiste  i njegovom porodicom. Samim tim, sve što dolazi iz njihovih usta je sakrosanktna istina.


526381_sava-centar-oslobadjanje-beograda191014ras-foto-vesna-lalic65_origh Čvrga za Velikog diktatora - a šta je sa domaćim kvislinzima?


OŽILJAK SINEKURE


Slede “velike misli” andrićevskih ambicija i milimetarskih, kainovskih dometa kao: “Prošlost i budućnost ovde ne postoje. Sve je jedan tren”. A onda se, u epilogu priče, smeštenom u 2014. godinu, podsetimo skorije istorije i mrskih Saveznika koji su nas, desničari to (zanemarujući istorijski kontekst) ne propuštaju da napomenu, bombardovali u Drugom svetskom ratu i 1999. godine: “Sigurno znate da će Beograd biti poslednji grad u Evropi, bombardovan u dvadesetom veku. Ko što znate i ko će ga bombardovati”. Nadalje, shvatamo da je scenario napisan: “Da bi iz toga izvukli pouku. Kakvu – nije moje da vam pričam”.


Autor se, jako lukavo, izmiče u stranu i pušta gledaoca, filovanog nacionalističkom, desničarskom propagandom da sam donese zaključak. Kao da, oni “apolitični” i “neobavešteni” mogu doneti bilo koji drugi utisak osim onog koji ide u prilog autorovoj tezi “pomirenja” “crvenih” koji su “malo zadrti, ali na pravoj strani” i “ravnogoraca” koji nisu imali u svojim redovima koljače, genocidalne manijake i kolaboracioniste već patrijarhalne “monarhiste”. Da nauči više nego u školi, što reče Ilić a sve u ime srpske slobodoljubivosti, jer Srbi “nisu hteli da im glava služi da veći po njoj lupaju čvrge”. Dodajmo svemu i ljudsku dimenziju jer, kako Ilić piše: “ministar Stefanović, koji je govorio o svom dedi, partizanu, po prvi put (je) zvučao kao čovek, a ne političar”. Nije li to idilično – dovukli smo stare borce, četnike, internacionalne goste, napravili spektakl, pomirili crveno i crno i ko će sad tu sreću da kvari?


Istorija. Činjenice. Ne može se ovoriti o domaćem antifašizmu za vreme Drugog svetskog rata a ne spomenuti levičarska ideja, socijalistička ili komunistička. Jugoslovenstvo je njen neodvojiv deo, baš kao i beskompromisnost prema kolaboracionistima. Srbovanju i ravnogorstvu tu nema mesta. Ali, koga briga za to u zemlji koja je odavno okrenula leđa svojoj antifašističkoj tradiciji? S trgovima i ulicama krštenim po ratnim zločincima i kolaboracionistima. S četničkim vojvodama i nasiljem nad pripadnicima nacionalnih, verskih i seksualnih manjina. S časovima veronauke u sekularnim školama. U zemlji u kojoj su naprednjaci u amanet uzeli Tadićevo ideološko sedenje (a pre toga Koštuničino) na dve stolice: ravnogorskoj i partizanskoj. U zemlji u kojoj se iz udžbenika istorije ne može zaključiti ko je bio na kojoj strani. U zemlji u kojoj se nove generacije svesno zatupljuju i okreću u pravcu esktremne desnice. U takvoj zemlji ovakvo stanje nije plod hira određenog političkog moćnika već postaje pojava dugog trajanja. Ne zaboravimo da je multimedijalni spektakl dvojca Bjelogrlić-Kecmanović krajnje predvidljiv rezultat višedecenijskog poricanja istinske uloge NOVJ u oslobođenju zemlje od nacista, procesa koji je javno, uz podršku nacionalističke inteligencije i političkih moćnika svoj zamajac dobio s Miloševićevim “događanjem naroda”, te formiranjem prvih nacionalističkih partija u zemlji.

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.