Dva grada-simbola vladavine Slobodana Miloševića udobno se baškare u novijoj srbijanskoj istoriji, dodajući joj ovih dana nove sumanute ornamente; u Požarevcu, rodnom gradu narečenog, njegov je sin oslobođen svake krivice za bestijalno uživanje u premlaćivanju otporaša u suton očeve diktature, što je svojedobno i priznao, a u Leskovcu je sa kolosalna tri mandata na mesto predsednika Skupštine opštine došao Živojin Stefanović, čovek koji je u dva navrata saznao šta je vox populi, dok je popravljao spaljenu kuću. Tako čarobna mantra demokratije - većina - dobija u Srbiji nove pojavne oblike, a glasovanje drugačiju specifičnu težinu koja se može prevesti kao ipak ste baš to tražili, iako niste znali (a trebalo je da znate). Ponešto o tome rekao je autor obavezujućeg uputstva Boris Tadić (u daljem tekstu Autor), nalažući jedinstvo u bolu zbog smrti Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića.
- Ja nisam plaćenik, ja sam podstanar. Podstanar sam ja! - uzvikuje sa krova kršnog „keca“, pred 20 hiljada građana (procena CNN i Slobodne Evrope) Ivan Novković, montažer leskovačke televizije tog istorijskog 1. jula 1999, dva dana nakon legendarnog prekida programa u poluvremenu košarkaške utakmice SRJ - Nemačka.
Bila je to istinska većina koja se prebrojavala na Širokoj čaršiji, bili su to istinski građani, ljudi sa građanskom svešću, spremni da zarad zdrave pameti mnogo toga rizikuju.
Novković je pozvao sugrađane na protest zbog tragičnog epiloga ratne pustolovine na Kosovu, 37 mrtvih rezervista i 15 policajaca iz Jablaničkog okruga čiji je načelnik bio Stefanović. Najveću podršku, vođa ustanka imao je kod preživelih rezervista i njihovih porodica, što nas vraća u sadašnjost i njihove nove proteste. Novi-stari predsednik Skupštine opštine i tada prvi čovek Okruga, bio je šef stožera koji je kreirao i realizovao najuspešniju isporuku mesa u istoriji juga Srbije, budući da je iz Leskovca i ostalih pet opština Jablaničkog okruga, od Vukovarske ofanzive do kosovskog progona Albanaca i pljačke pod uniformom, bilo najviše ljudi, a procenat odziva uvek iznad 90 odsto. Zajedno sa Miloševićem, kao žrtve ili krvnici, opisali su krvavi balkanski krug, vratili su se poniženi, osramoćeni, poremećeni, a mnogi, pogotovu časnici JNA i Vojske SRJ, i bogati. Paviljoni Leskovačkog sajma u vreme Novkovićeve basket revolucije bili su prepuni bele tehnike otete iz kuća prognanih ili ubijenih kosovskih Albanaca.
Prvi deo pobune protiv Živojina Stefanovića okončan je (prvim) paljenjem i temeljnim devastiranjem njegove kuće, uz pevanje i pucanje.
Milošević će sledeće 2000, nošen pogrešnim DB informacijama, poslednji put doći u Leskovac da otvori nezavršenu železničku stanicu i pokuša, ispostaviće se bezuspešno, da zaradi još koji glas. Petog oktobra i Leskovac je oduvao Miloševićev režim, a rušenje Stefanovićeve kuće postalo je hobi sa morbidnim detaljima kakvi su razvlačenje donjeg veša i porodičnih uspomena po gradu. I to je bila manifestacija volje većine.
Osam godina kasnije većina će se u Leskovcu na biralištima izjasniti za Demokratsku stranku koja je od 75 odborničkih mandata osvojila 25, dva više od radikala, a koalicija SPS, PUPS i PSS tek šest mesta u Skupštini opštine. Zajedno sa radikalima koji imaju 23 mandata i delom koalicije SNS - SDP, dva odbornika, čine skupštinsku većinu koja je za gradonačelnika izabrala Gorana Cvetanovića, potpredsednika Srpske radikalne stranke, poznatog po tome što je više puta rekao da je Ivana Dulić Marković iz ustaške porodice i za to u leskovačkom Opštinskom i Okružnom sudu pravosnažno osuđen na novčanu kaznu od 80.000 dinara. Za predsednika Skupštine opštine su u miru i razumevanju izabrali Živojina Stefanovića kome su, po obavezujućem uputstvu Autora („...Imaće posla sa mnom, ha, ha, ha“, Boris Tadić) snishodljivo, uz osmehe koji su ličili na facijalni grč koji im pristaje, čestitale demokrate, sjedinjene u zajedničkom bolu zbog gubitka Zorana Đinđića i smrti Slobodana Miloševića.
A gde je sad volja većine, ako sedam hiljada rezervista protestuje u centru Leskovca zbog neisplaćenih izmišljenih nadnica za strah (čitajmo, za sve dozvoljeno - što nisu naravno svi iskoristili, preciznije, ogromna većina nije), neki dolaze i u Beograd, pred Vladu, neki uporno gladuju, zbog onoga u šta ih je Živojin Stefanović uveo. Čekajte, oni traže da im se plati, potpisnik ovih redova poznaje i one koji istinski žele samo poravnanje, sebe smatraju žrtvama, žele izjednačavanje sa ostalim žrtvama različitih mobilizacija (Lično: Baš me briga, ko vas je terao da „branite“ tuđe granatama, apsolutno mi nije važno da li će novac dobiti dvojica ili petorica, dezerter sam), a rezultati nam se nešto ne poklapaju. Sedam hiljada na ulici, a Žika predsednik Opštine, pa, ko je ovde lud. Naravno, pitanje je retoričko. Eto, ‘teli ste demokratiju. Nego šta smo, ali ne ovo. Ne, baš ste to ‘teli. Da se svima nama rugaju, da vređaju naš zdrav razum. I to nije lokalno pitanje, to je nesrećna Srbija danas.
Dolazimo do još jedne istorijske veze Leskovca i Požarevca. Svojedobno, u vreme kontramitinga, jedan je požarevački kafanski kozer, gledajući govor „Volim i ja vas!“, proročanski konstatovao: „Doteraće tebe Drnda u Požarevac!“. Čeda Drnda, vlasnik istoimene ugledne radnje za proizvodnju pogrebne opreme i pružanje sprovodnih usluga uistinu je, pre dve godine, negde na autoputu, u svoj beli službeni auto preuzeo kovčeg sa posmrtnim ostacima Slobodana Miloševića i dovezao ga do Požarevca, gde će ga, u raku pod lipom položiti vrh socijalista, uz sasluženje Živojina Stefanovića.
Još nešto o Autorovom obavezujućem uputstvu za plakanje. Ispred kafea „Pasaž“ Marko Milošević i njegovi batinaši tukli su do iznemoglosti Momčila Veljkovića, Nebojšu Sokolovića i Radojka Lukovića koji je čudom preživeo. Nisu krivi, Marko Milošević je nevin, ponešto je zastarelo, presudio je požarevački Okružni sud. Zoran Ivanović - Zoki Roleks, Milan Bajić, braća Saša i Milan Lazić i Bojan Tadić oslobođeni su optužbe za nanošenje teških telesnih povreda otporašima. Bilo je tuče, kazaće predsedavajuća Veća Gordana Vidojković, ali „nijedan izvedeni dokaz nije mogao da utvrdi ko je koju povredu zadao“. Uz ovu šarmantnu nepismenost, ona je otporaše uputila na parnicu, upisavši se u debelu knjigu srama srbijanskog pravosuđa, na radost azilanta iz bratske Rusije, Marka Miloševića, njegove majke azilantkinje, ostatka porodice, ali i poštovalaca lika i dela Slobodana Miloševića koji treba da sa strankom Autora obavezujućeg uputstva o bolu oforme proevropsku vladu.
Osramoćena Srbija nema nijednu instancu, a Sokolović, Veljković i Luković će u Strazbur. Julovsko požarevačko pravosuđe, prepunjeno kadrovima iz devedesetih, završilo je jedan deo posla, ali tu nije kraj problema Autora koji treba da poveri mandat novom predsedniku vlade Srbije. Marko Milošević i Mira Marković optuženi su za šverc duvana, a osim o njihovom oslobađanju, novi dvostruko ucveljeni koalicioni partneri brinu i o Dragoljubu Milanoviću, sužnju „Hajata“ u Zabeli - opet Požarevac - koji je ubio 17 radnika RTS, a pre i posle toga, sve dok ga petog oktobra nisu oplavili, kreirao sumanutu ratnohuškačku uređivačku politiku, deleći usput stanove čija se vrednost merila u milionima maraka. Milanović je, po principu „ko nije za sebe nije ni za drugoga“, svoju ženu proglasio deficitarnim kadarom, dodelivši joj stan od četrdesetak kvadrata, dok je sebe počastio sa 196 kvadrata vrednih 530 hiljada nemačkih maraka. Zbrinuti su i Milorad Komrakov, Simo Gajin, Tatjana Lenard... dovoljno za gađenje, čemu je i namenjen ovaj napis. Šta ćemo u međuvremenu? Treba realizovati nekakvu proporciju, zašto ne bi socijalisti dobili državnu televiziju, Tijanić je ionako viđen za odstrel. U toj proporcijalnoj podeli sinekura mesto bi mogao da dobije pomenuti Komrakov koji se uspešno oporavio od stresa stečenog u Zvečkoj, na isturenom položaju RTS gde je bio raspoređen posle petog oktobra. Tamo su ga, naime, progonili reptili neviđenih razmera; komšija koji je kosio travu video je tamo „zmiju sa trouglastom glavom“, a portir „guštera veličine do lakata“, zelenog i agresivnog, koji se ne plaši ljudi.
I još jedan predlog. Ima li nečeg logičnijeg nego da se Leskovac i Požarevac pobratime?! U ime prošlosti i budućnosti!