Beton br.141
Ponedeljak 17. mart 2014.
Piše: Saša Ćirić

NOVO DOBA

Kako je Srbija ostala bez opozicije

 

 

 

Izborni masakr bez motorne testere

 

I ovaj put se pokazalo da predizborne ankete služe da se popuni medijski prostor, javnosti baci prašina u oči a protivnik smišljeno dezorijentiše, mada bi (samoobmanuti) optimisti zaključili pre da su iznenađenja i dalje moguća. Zapravo, u ovom izbornom procesu je nastavio da se sprovodi purgativni trend sa prethodnih kada je radikalna stranka, tačnije njeni gubitnički ostaci, izbačena iz parlamenta, gde se ubedljivo zadržala i danas, posle dve godine, uprkos „ojačavanju“ vlastitih redova prononsiranim i osuđenim ekstremistima. S tom razlikom što su sada liberalno-građanski birači krenuli da kažnjavaju „svoje“ stranke, to će reći demokratsku opoziciju, redom i po spisku na kome se našla i evrofobična i salonsko državotvorna DSS, koja je izgubila Srbiju ali sačuvala beogradske odborničke klupe.

 

Zašto su birači poslali van parlamenta LDP, URS i DSS, dok su se oba dela donedavno jedinstvene Demokratske stranke jedva prebacili preko lestvice cenzusa, prepolovivši svoje biračko telo ili izgubivši polovinu glasova sa prethodnih parlamentarnih izbora? Sudeći po prvim reakcija posle saopštavanja preliminarnih rezultata a koji sat nakon zatvaranja birališta, odgovor na to pitanje nisu bili u stanju da prokljuve predsednici ovih stranaka, praćeni predinfraktno ubledelim zamenicama, suprugama ili kandidatkinjama za gradonačelnika Beograda. Rekao bih da je odgovor, mimo nabrajanja okolnosti koje nikada ni do sada nisu išle na ruku opoziciji (čitaj: ofanziva tabloida na neprijatelje režima), dosta jednostavan: birači nisu imali razloga da glasaju za ove stranke. To posebno nije bilo jasno predsedniku LDP-a, čija je stranka jedina uz naprednjake vodila agresivnu predizbornu kampanju koja je uključivala uz tradicionalno otimanje o obeležavanje atentata na Zorana Đinđića i naglašeni liderski bilbord marketing (između neizbrijanog&prekaljenog avanturizma i kabinetskog vizionarstva) i nimalo prijatno telefonsko opsedanje svih bivših birača, simpatizera i ostalih nesrećnika čije su brojeve telefona iz nekog razloga imali na svom spisku.

 

U stvari, ne samo da dovoljan broj birača nije imao razloga da glas ponovo poveri ovim strankama, naglašavam dovoljan broj jer određeni broj ipak jeste (biće da je tu bilo dosta stranačke infrastrukture i šire familije), nego je imao poviše razloga da se konačno distancira od iritantno samozaljubljenih i ne manje iritatantno autističnih lidera sklonih nemoralnom ulasku u privatne biznis projekte, jurenju ministarske fotelje u svakoj vlasti ili rigidnoj samodovoljnosti koja zanemaruje čak i interes vlastite stranke. U prevodu, birači su kaznili vlašću korumpirane i slavoljubive lidere i partijsku elitu ovih stranaka, koja se uprkos podosta putera na svojoj glavi nije potrudila ni da smisli ijednu inventivnu predizbornu ideju, stranački se nadmećući tek da bude dopadljiva buduća udavača sada već neupitnom političkom gospodaru Srbije. Čak je i DSS, iako se zbog programske disparatnosti nije ni mogao da nudi naprednjacima, pokazao da godine kabinetskog bavljenja politikom uzimaju svoj danak tako da se podrška na izborima uzima zdravo za gotovo u uverenju da je jednom zauvek izboreno stabilno biračko telo koje nikakvi socijalni problemi, recimo, ili konkurencija u vidu novoformiranih partija i pokreta sličnog usmerenja, ne može da pokoleba i okrnji.

 

Sve ove partije su potcenile svoje birače: nisu pokazale nimalo spremnosti da preispitaju način na koji funkcionišu, nimalo kapaciteta da odstrane slabosti koje ih koče, uključujući i promenu svojih lidera i vodećih izvršnih timova, te da svojom unutrašnjom reformom pokažu primer za onu državnu, tj. za onaj put koji vodi iz partokratije kao vladajućeg političkog sistema u Srbiji. Ostavka Dinkića je u tom smislu više zakasneli i patetični potez, o kome bi i ostali debakl-lideri mogli da porazmisle pre nego što radikalski zacementiraju stranku na do dva odsto podrške birača.

 

IMG_4215

                                                                                                    Foto: Vera Vujošević

 

Quo vadis za DS, staru i novu

 

Posle ovih izbora Demokratska stranka više ne postoji kao najjača opoziciona stranka. U republičkom parlamentu će ih biti dve, skoro podjednake veličine, u beogradskom jedna, ali sasvim oslabljena u odnosu na period do pre dve godine kada su činili okosnicu vlasti u glavnom gradu Srbije. Neki analitičari su verovali da nastup u dve liderske kolone može demokratama da privuče one davno razočarane ili kivne na jednu ili drugu struju u DS-u. To se nije desilo. Zapravo, Tadićev revanšistički izlazak iz DS-a, i to sa najviše pozicije njenog počasnog predsednika, najpre je doveo do duboke i temeljne podele stranke po principu (grubo gledano): Beograd i Vojvodina Đilasu i Pajtiću, ostatak Srbije Tadiću, ujedno demotivišući i terajući u apstinenciju deo tradicionalnih birača ove stranke. Đilas se pokazao kao nesposoban i da vodi ovu stranku i da nastupa kao opozicioni političar, opredelivši se na izborima da bude reprizni kandidat demokrata za gradonačelnika Beograda.

Pokazao se jednako nesposoban da se izvini za svoje ranije preke, nadobudne i homofobne izjave po kojima ga sa nelagodom pamte i oni koji su glasali za njega, nespreman da razdvoji polje privatnog biznisa i bavljenja politikom, nedorastao razumevanju važnosti ideoloških pitanja koja prethode i određuju okvire za politički menadžment – otuda malicioznost prema Briselskom sporazumu umesto insistiranja da se on još efikasnije i brže implementira, oportun stav prema crkvenom prozelitizmu i tek paušalnih kritika nekih neoliberalnih poteza vlasti.

 

Opet, problem Demokratske stranke nije samo njen nedorasli lider, pa ni nepostojanje delotvorne liderske alternative unutar stranke, jer koliko se Đilasov politički kapacitet pokazao limitiran horizontom Beograda, toliko je horizont Bojana Pajtića regionalni, tj. pokrajinski. Pravi problem ove stranke leži u nedostatku jasnog socijal-demokratskog programa, nedvosmislenog odbacivanja nacionalizma, te potpune istrošenosti partijske elite koju predstavljaju jedan agresivni ignorant, poput Aleksandra Šapića ili čovek koji je svoj nekadašnji položaj ministra iskoristio za lično materijalno bogaćenje, poput Dragana Šutanovca. U prvim reakcijama Đilas je kao plan delovanja i centralnu strategiju stranke najavio objedinjavanje opozicije. Pre toga, biće ipak neophodna njena temeljna unutrašnja reorganizacija i kadrovske promene ljudi opterećenih svojim biografijama.

 

Što se Tadićevog delovanja u parlamentu tiče, ono je najvećim delom nepoznanica. Budući sasvim nepotreban naprednjacima, sem kao povremeni ukras, logično je očekivati da nastavi sa besmislenom demonstracijom svog imidža konstruktivnog političara i pristojnog sagovornika, koji će nastaviti da izbacuje floskule, recimo o ekonomskoj saradnji i dobrim diplomatskim odnosima sa svima u svetu, ili pak, sa druge strane, da iznosi opskurne ideje o zaštiti nacionalnih i državnih interesa Srbije.

 

IMG_4183

                                                                                                    Foto: Vera Vujošević

 

Bauk trijumfalizma

 

Zašto su naprednjaci počistili svoju konkurenciju manje je važno od toga kako će se izboriti sa svojim poslovičnim kadrovskim deficitom i posebno, kada će i kako krenuti u rešavanje ekonomskih i socijalnih pitanja. Oni koji veruju da su tabloidi krivi za sve ili da su narednjaci nametnuli biračima „referendumsko izjašnjavanje“ da li su za ili protiv tajkuna, ili nemušto opravdavaju sebe ili pokazuju frapantan manjak realističke percepcije. Činjenica da su naprednjaci osvojili više glasova sada nego Milošević početkom 90-ih uz manju nego na prethodnim, ali ne i ispodpolovičnu izlaznost, znači da su birači različitih opcija u njima prepoznali nešto, rekao bih da je Đilas upotrebio pravu reč – nadu, dakle da su naprednjaci u njima probudili nadu da se stvari pomiču nabolje. S druge strane, drastičan pad poverenja proevropskim petooktobarskim pobednicima svedoči o ogromnom razočarenju u kvalitet života tih birača, u partijsko zapošljavanje čije prakse nisu imuni ni novi trijumfatori, koje čini temelj partokratskog političkog sistema u Srbiji.

 

Zapravo, izborni rezultati su pokazali da je duboka kriza političkog legitimiteta, odnosno legitimiteta političkih stranaka kao presudnih pokretača dinamike društvenog života razrešena tako što su prosvećeni i potišteni birači otkazali poverenje onima koje su identifikovali sa nasleđenom sistemskom korupcijom i nedopustivim miksom privatnog biznisa i politike. Razočaranje postojećim stanjem najviše je izraženo izbornom apstinencijom koja je i najopasnija posledica i kompatibilna dopuna plebiscitarnoj podršci novom političkom voždu, jer u oba slučaja vodi u razočaranje parlamentarnom demokratijom i olakim prihvatanjem autoritarnih i unificirajućih prečica. Drugi oblik razočaranja stvarnošću je ridikulizacija političkog sistema (Brakusova lista, pokret beli listići, nevažeći listići), instant ili ad hoc opcije koje tek najavljuju dalju borbu (lista Saše Radulovića), odnosno preteća stabilnost onih pokreta koji se bore u krajnjoj liniji za ukidanje demokratskog pluralizma (pokret Dveri).

 

U situaciji kada su naprednjaci još uvek friški sa preotetim ali dubinski neimplementiranim programom evrointegracija i kada ni sami nisu svesni da taj program podrazumeva drugačiji pristup u doživljavanju i tumačenju vlastite tradicije i kulture, obrazovnih programa i vrednosti koje društvo čine modernim i civilizovanim, javlja se i potreba i prostor za mnoštvo malih pojedinačnih emancipatorskih i modernizatorskih inicijativa. Od dosadašnjih građanskih stranaka nema vajde, dok naprednjacima treba stalno davati bolji primer koji mogu slediti: od održavanja Gej parade do osude ratne politike Srbije iz 90-ih, od dalje decentralizacije vlasti do razvijanja kulture sekularizma i socijalne solidarnosti.

 

Armatura arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.