Krajem 2021. godine reprezentativni sindikati za kulturu (GS KUM „Nezavisnost”, Samostalni sindikat kulture Srbije i Konfederacija slobodnih sindikata – Povereništvo za kulturu) i Ministarstvo kulture i informisanja objavili su da je sa resornom ministarkom Majom Gojković, ovlašćenom od strane Vlade Republike Srbije, potpisan Poseban kolektivni ugovor (u daljem tekstu Ugovor) za ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave. Ovim Ugovorom bliže se uređuju sva prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, kao i međusobni odnosi potpisnika ugovora, a neposredno se primenjuje na sve zaposlene u ustanovama kulture.

Ugovorom su obuhvaćeni umetnici i kulturni radnici koji su ugovorima na određeno ili neodređeno radno angažovani u ustanovama kulture, poput pozorišta, muzeja, koncertnih i plesnih dvorana, i sl. Kao deo muzičkih i plesnih ansambala, orkestara, pozorišnih postava, oni su uključeni u uređivanje, organizaciju i izvođenje redovnih programa i repertoara, a režim rada ovih umetnika svrstava se u izvođačke prakse. S obzirom na rastuće tendencije prekarizacije u svim domenima rada i sve veću nestabilnost radne i socio-ekonomske sigurnosti, problemi sa kojima se kolege iz navedenih umetničkih disciplina susreću su neupitni, međutim, namera ovog članka je da skrene pažnju na uslove rada u granama umetnosti koje se prema tradicionalnom shvatanju sprovode u jednom sasvim drugačijem režimu, koji je više samostalan, bez ugovorne radne obaveze, poput likovnih, vizuelnih umetnika, književnika, pesnika, te su zbog pretpostavljenog “slobodnog” statusa uskraćeni i za (kolektivno) pregovaranje uslova sopstvenog rada.

Ukratko, u svojstvu autora jedinstvenih (neponovljivih) dela, ova vrsta umetnika svoju osnovnu delatnost ostvaruje kao “stvaralaštvo”, ili sve češće korišćen termin, “kreaciju”, a ne kao rad. Barem tako aktuelno zakonodavstvo definiše profesionalni status umetnika koji svoju delatnost ostvaruju u samostalnom režimu. On nije uređen Zakonom o radu, već Zakonom o kulturi, kojim se utvrđuju uslovi i kriterijumi za sticanje i održavanje statusa samostalnog umetnika, i Zakonom o obaveznim doprinosima za zdravstveno, invalidsko i penziono osiguranje, kojim se u vidu preporuke predviđaju obaveze uplate doprinosa od strane lokalnih samouprava, i to po najnižoj osnovici, koja odgovara srednješkolskoj stručnoj spremi. Od svih samostalnih delatnika samo se još verskim licima uplaćuju doprinosi iz javnih sredstava, dok ostali, poput taksista, frilensera itd, navedene doprinose uplaćuju sami. Ova naizgled privilegija u današnjem kontekstu, gde su svi društveni i proizvodni odnosi dominirani tržišnom kompeticijom, zapravo predstavlja najbazičniju pomoć za one pojedince koji kroz rad u svojoj osnovnoj delatnosti nisu sposobni da sebi i svojoj porodici obezbede osnovna sredstva za život.

Status samostalnog umetnika, suštinski je socijalni, a ne radni status. Za njih radna prava ne važe, jer ih nemaju sa kim niti preko koga pregovarati.

Prema Zakonu o radu Republike Srbije sindikati dobijaju reprezentativnost, tj. mogućnost da pregovaraju uslove rada između poslodavaca i zaposlenih ukoliko u svom članstvu okupe više od 10% zaposlenih u datoj oblasti rada. Zbog višedecenijskog degradiranja statusa samostalnih umetnika, veliki broj njih upućen je da socijalnu i ekonomsku sigurnost traži u zaposlenjima uglavnom u sferi obrazovanja. Međutim, kao zaposlenima u prosveti, njihova radna prava će biti zastupana u okviru prosvetnih sindikata, što nema nikakve veze sa njihovom primarnom delatnošću, likovnom, vizuelnom umetnošću, pisanjem poezije, proze i sl.

Pokazatelj da je status samostalnog umetnika ne više od socijalne kategorije odražava se i u ograničenju u godišnjem prihodovanju koji odgovara zbiru minimalnih mesečnih zarada. Samostalni umetnici koji od svog rada uspevaju da zarade značajnije prihode, što je u lokalnom kontekstu usled nedostatka tržišne potražnje za umetnošću dosta retko, imaju izbor da registruju svoju delatnost kroz privredni subjekat i postanu mali privrednici. Poreske obaveze i uslovi rada paušalaca, takođe, daleko su od jednostavnih. Zbog velikih poreza, oni su dodatno pritisnuti potrebom da neprestano privređuju, a kao sami svoji poslodavci, takođe ne mogu biti reprezentovani kroz sindikate.

Mesto sindikalnog organizovanja i zastupanja zajedničkih interesa umetnika koji svoj rad obavljaju mimo stalnih radnih ugovora je upražnjeno, pa se radi o bazičnom nepostojanju regulativa za njihovo ostvarivanje osnovnih prihoda radom u matičnoj delatnosti.

Pri sagledavanju ovih problema, treba istaći da radno-pravna individualizacija režima “stvaralačkog” rada ne odgovara realnosti u kojoj se savremene umetničke prakse sprovode, kao ni zadovoljavanju društvenih potreba za umetnošću. Iskustva umetnika govore nam da se umetnost stvara u društvenom kontekstu, kroz partikularne neposredne i posredovane odnose, kroz kontinuirane interakcije i dijaloge, što uključuje i simbiotički odnos predajnika i receptora, a da se i sami umetnici u svom radu često udružuju u umetničke kolektive. Gledajući ovako, zatomljenje umetničkog rada u delo, kao proizvoda ovog neprekidnog procesa, koje se kroz pravne regulative sprovodi putem atribuiranja autorstva, suštinski onemogućava ravnopravno učešće širim slojevima društva u kreiranju umetnosti i uživanju u njenim benefitima, koje su svakako mnogostruke - saznajne, estetske, duhovne, humanističke, emancipatorske, itd.

Uglavnom, umetnici čija je “slobodna” pozicija pretpostavljena režimom obavljanja njihovog rada kao “stvaralačkog” i “samostalnog” u pravnom smislu su upućeni na ugovaranje “poslova” putem autorskih ugovora. Stoga, kada dođe do zaštite njihovih profesionalnih prava, reč je uvek o autorskim, ne o radnim pravima. U praksi, iskustvo velikog dela umetnika pokazuje nam da se njihovo profesionalno angažovanje tek delimično reguliše i plaća putem autorskih ugovora. Razlozi za to su nepovoljne poreske politike za autorske honorare, čime se predviđa da je umetnost komercijalna delatnost i da za nju postoji sigurno tržište. Radna grupa za fer prakse u okviru Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) još krajem 2020. godine dala je predlog za povećanje normiranih troškova u autorskim honorarima za oblast likovne umetnosti. Međutim, da bi se u zakonskom smislu ova situacija, koja je u nadležnosti Ministarstva finansija mogla promeniti potrebno je da i ostala reprezentativna udruženja koja zastupaju umetnike koji posluju preko autorskih ugovora elaboriraju ovakve predloge za oblasti svojih delatnosti.

Za sada, zbog ovih nepovoljnosti, mnogi umetnički centri, galeristi i sami umetnici se odlučuju da naknade za rad regulišu preko trećih agencijskih lica, koje za usluge fakturisanja zadržavaju 10% od bruto iznosa, što je svakako manje nego ono što se iz honorara odbija za samostalne umetnike (oko 12,5%), zaposlene (oko 26%) ili nezaposlene (i do 36%). Ovde se nekome odmah može učiniti da je obračun honorara za samostalne umetnike značajno povoljniji od onog za zaposlene i nezaposlene. Međutim, ova “povoljnost” je samo naizgledna. Radi se o tome što je pri isplati honorara za samostalne umetnike, naručilac posla oslobođen uplate doprinosa za PIO fond (kao za zaposlene 25,5%), i zdravstvenog osiguranja (dodatnih 10,3% koji se obračunavaju kod nezaposlenih). Obrazloženje je da se samostalnim umetnicima doprinose za obavezno socijalno osiguranje uplaćuju lokalne samouprave, ali po fiksnoj minimalnoj osnovici. Gledano dugoročnije, samostalni umetnici su ovde na velikom gubitku, jer putem svog rada ne mogu da doprinose uvećanju osnovice za svoju buduću penziju. Radna grupa ULUS-a za pitanja samostalnih umetnika ukazivala je na ovaj problem i u svom elaboriranom predlogu tražila i povećanje osnovica za samostalne umetnike i vraćanje obračuna doprinosa kroz autorske honorare.

Kako se predmet autorskih ugovora bazira na utvrđivanju međusobnih odnosa vezanih za ustupanje autorskih prava za isporučeno autorsko delo, naknada koja se ovom prilikom utvrđuje nije vrednovana prema normiranim cenovnicima koji odgovaraju uloženom vremenu i kompleksnosti obavljenog posla i sl., već prema vrednosti koja je putem “stručne procene” ili sve više tržišne potražnje, atribuirana prema rezultatu isporučenog rada, tj. dela. Bez ikakvih iluzija nasleđenih iz prethodnog socijalističkog sistema, danas, u kontekstu dominantnih odnosa materijalne proizvodnje, gde je sve uslovljeno profitnim interesom, rezultat umetničkog rada, tj. delo, dobijanjem priznanja iz stručne sfere nema načina da izbegne svoje učešće u reprodukciji kapitala - i barem iz tog razloga, kako što nas upućuje i Lise Soskolni, promoterka W.A.G.E. platforme u Sjedinjenim državama koja se zalaže za pravične naknade za umetnički rad, umetnici treba da zahtevaju da budu plaćeni za svoj rad! - u protivnom, oni kontribuiraju uvećavanju kapitala trećih profitno zainteresovanih strana, bilo da je njihov status privatni ili javni.

Međutim, istraživanje koje je krajem 2020. godine sprovedeno u okviru Debatno-istraživačkog programa ULUS-a, pokazalo je da je situacija na terenu znatno lošija od očekivane. Samostalni umetnici, uslovljeni da svoj status pravdaju kroz profesionalnu praksu, što se u vizuelnim umetnostima striktno odnosi na izlaganje, od samog starta nisu u poziciji da pregovaraju uslove svoga rada. Umesto pregovaranja naknada i produkcijskih uslova, praksa je da na njihova pleća često pada investiranje u čitavu produkciju, transport, opremu, instaliranje radova, a nekad čak moraju da plate i naknadu za korišćenje termina ili da ustupe radove. Pošto se, barem u privatnom sektoru, pretpostavlja da su radovi na prodaju, umetnik odatle dobija mogućnost za prihodovanje.

Sa druge strane, i privatni galeristi se žale da umetnici koriste promociju kroz galerije da bi radove prodavali u “ateljeu” (tj. kod kuće, jer 95% umetnika članova ULUS-a se u nedavnoj anketi izjasnilo da nema radni prostor) uz “džentlmenski dogovor”, tj. na crno, pri čemu galeristi ostaju bez svog “udela”. Na ovaj način, “ozbiljni” kupci ostaju bez dokaza da su kupili delo sertifikovane vrednosti, vlasti bez ubiranja poreza, a šire društvo ostaje potpuno otuđeno od umetničkih procesa.

Iz vizure dominatnih odnosa, ovde su svi na gubitku, a bavljenje umetnošću se jednostavno vidi kao loša investicija, ili kao rezervisano za određene društvene slojeve i njihove veoma partikularne interese. Da bi se ova situacija barem delimično rešila u korist svih strana, odmeravajući široki raspon između realno ostvarivog i poželjnog, potrebno je da se veći deo javnih sredstava opredeljuje za nezavisnu umetničku produkciju, da se sami stvaraoci uključe u definisanje kriterijuma za vrednovanje i uređivanje uslova rada u svom matičnom sektoru rada. A to se može učiniti samo kroz javne konsultacije koje bi za jednim stolom okupile sve uključene strane u ovom procesu: umetnike, profesionalna udruženja, nadležne institucije, ustanove kulture, galerije, obrazovne institucije i širu društvenu zajednicu.

Na inicijativu Debatno-istraživačkog programa ULUS-a u saradnji sa Ministarstvom kulture i informisanja i Zavodom za proučavanje kulturnog razvitka aktuelno se sprovodi istraživanje o uslovima rada u galerijama i izlagačkim prostorima na teritoriji Srbije. Cilj ovog istraživanja je uspostavljanje cenovnika za pravične naknade za umetnički rad.