Može se sa dosta sigurnosti tvrditi da u domaćoj javnosti postoji utisak kako nasilјe u srpsko-albanskim odnosima predstavlјa neizbežnu istorijsku konstantu. U stvaranju ovako pogrešne predstave istorija, bilo naučna ili nenaučna, igra važnu ulogu. Upravo se u primerima iz prošlosti pronalaze argumenti bitni za pravlјenje analogija. Time teza o sukobu, kao prirodnom stanju stvari, postaje lako razumlјiva i prijemčiva.

Savremenici koji su ratovali u vremenu od 1912–1918 neretko su ovo doba videli kao period Sedmogodišnjih ratova. Sedam godina je bilo dovolјno da se u pozadini velikih vojnih operacija odigraju brojni manji ili veći sukobi između srpske vojske i civila, s jedne, i albanskih naoružanih grupa i civila, s druge strane.

Bez obzira na sumnjiv stepen proučenosti ovih primera međuetničkog nasilјa, priče o nasilnim događajima koji su se tada odigrali još uvek imaju važno mesto u održavanju i podsticanju srpsko-albanskih tenzija. Postavlјa se pitanje na koji način istorija može da se bavi ovim veoma brutalnim događajima, a da ne upadne u gore navedenu matricu gde se novi sukobi pothranjuju materijalom iz istorije. Možda slučajeve nasilјa iz prošlosti treba prosto prepustiti zaboravu i tako blagotvorno delovati na kulturu sećanja? Treba li odustati od istorijskih analogija kao suviše površnog pristupa prilikom proučavanja događaja, koje ipak razdvajaju čitave decenije?

Ono što se predlaže ovim tekstom jeste direktno bavlјenje primerima međusobnog nasilјa, i to na hiper-realističan način, a u cilјu demistifikacije priča o nasilјu. S druge strane, istorijske analogije, uz sve manjkavosti, predstavlјaju jedan od suštinskih metoda koji omogućavaju istoriografiji da bude primenjena nauka i od koristi savremenom društvu.[1]

Jedna od odlika Prvog balkanskog rata bila je i ta da se srpska vojska u brojnim slučajevima borila više sa albanskim neredovnim trupama, nego sa zvaničnom vojskom Otomanske imperije. Naime, pre nego je Kralјevina Srbija objavila rat Otomanskoj državi 17. oktobra 1912. godine, na srpsko-turskoj granici već su uveliko vođene žestoke borbe. Rano ujutro 15. oktobra četnički odred kapetana Vojislava Tankosića je, suprotno naređenjima srpske Vrhovne komande, napao dve turske karaule. Kapetan Tankosić je imao naređenja da se neopaženo prebaci preko državne granice, a ne da počne rat. Međutim, pomenuti kapetan je pripadao vojnoj struji koja je strahovala od mogućnosti da srpska vlada odustane od rata sa Otomanskom carevinom. Stoga je kapetan Tankosić želeo da učini sve kako bi ubrzao izbijanje neprijatelјstava. Napad na karaule završio se neslavno, ali je izazvao čitav niz dešavanja na granici. Pre svega došlo je do žestokog sukoba srpske vojske i četnika sa albanskim pomoćnim trupama. Albanske borce je vodio Isa Bolјetinac čiji su borci uspeli da zapale dve srpske granične karaule.[2]

Kao po pravilu srpska vojska i pomoćne jedinice, sastavlјene od četnika, sudarale su se sa albanskim borcima i stanovništvom prilikom ulazaka u naselјena mesta širom Kosova i Makedonije. Neretko je srpska vojska ulazila u albanska sela previše samouvereno ili je pak dolazilo do nesporazuma prilikom pokušaja da se od lokalnog stanovništva kupi hrana ili izvrši rekvizicija. U mnogim slučajevima akcije razoružanja albanskih neredovnih jedninca i turske žandarmerije završavale su se nasilјem. Vojnik Vojislav Danilović opisao je svoje utiske po ulasku u Prištinu. „Kad smo ušlu u varoš, ona je tek pre nekoliko sati bila zauzeta, komiti su doterivali pobunjene Arnaute vezane po dvadeset, jednog za drugog, a komiti ih muvaju  kundacima i zatvaraju.“[3]

Događaj koji se odigrao u Uroševcu slikovito svedoči o karakteru ovih incidenata. Naime, srpska prethodnica, sastavlјena od konjanika, ušla je bez otpora u ovu varošicu. Albansko stanovništvo je u početku bilo mirno, ali je zatim usledio iznenadan i žestok napad nedaleko od napuštene kasarne turske vojske.

„Konjanici, neki na konjima a neki peške, pojuriše za konjima, koji se bez jahača, većinom sa sedlima na trbuhu, rezleteše u nazad. Na predstražnom položaju ostaše jedan mitralјez i jedan tronožac. Ostadoše i mrtva tela većeg broja konjanika, a međ njima i mrtvo telo rezervnog konjičkog potporučnika Moše Amara.“[4] Par nedelјa kasnije, srpski vojnik Milorad Marković našao se u Uroševcu (Ferizoviću). U svoj dnevnik zapisao je par reči o epilogu ovog događaja.

„Varoš mala. Do kasarne su bili okršaji. Tu su poginuli rezervni poručnik, narednik, dva kaplara i nekoliko vojnika. Poručnika su ukopali sa vojnicima. Porodica iz Beograda došla i otkopala ga. Dva kaplara su zajedno sahranili. Kasarne su na brdu s kojih je divan pogled na okolne planine, čiji su vrhovi beli od snega...Po brdu puno strelјačkih rovova, mnogo praznih čaura. Naši su mnoge Arnaute isekli u Ferizoviću.“[5]

Sukoba sa Albancima bilo je i kada su završene vojne operacije na Kosovu i u Makedoniji. Prodor dva improvizovana srpska odreda u Albaniju, u jesen i zimu 1912/1913, pružio je još prilike za međusobne obračune, ovoga puta u haotičnim prilikama u kojima se uspostavlјala nova albanska država.

Uprkos uverenju srpskih vlasti da će na teritorijama osvojenim u dva Balkanska rata vladati mir, veoma brzo se pokazalo da su ovakva očekivanja bila nerealna. Naime, u avgustu 1913. godine srpska vojska je napustila sve strateške tačke unutar Albanije i povukla se na demarkacionu liniju, u očekivanju konačnog razgraničenja između Albanije, Crne Gore i Srbije. Međutim, na granici su se događali gotovo svakodnevni incidenti koji su uklјučivali manje napade na srpska isturena vojna odelјenja kao i na srpske organe vlasti.

Svega par nedelјa ranije demobilisane su srpske trupe koje su učestvovale u dva Balkanska rata, pa je u to vreme srpsko-albansku granicu branilo svega 2000 srpskih vojnika. Manji incidenti su 20. septembra 1913. godine prerasli u pravi mali rat. Najpre su srpske trupe u Piškopeji napadnute iz pravca Albanije, ali i od strane lokalnih oružanih grupa. Napadi su istovremeno počeli i u pravcu  Ohrida, Debra i Struge. Srpske jedinice su se svuda povlačile, a u brojnim slučajevima manja vojna odelјenja nisu uspela da se izvuku na vreme, pa su sasvim uništena. Srpska vlada verovala je da u pitanju napad oko 10.000 ratnika koji su dobro opremlјeni pristigli iz Albanije. Albanske borce vodile su vođe koje su od ranije bile itekako poznate srpskim vlastima: Isa Bolјetinac i Bajram Cur.[6] Srpska vojska je na svim položajima bila iznenađena i trpela je velike gubitke, a Albanskim ustanicima je pošlo za rukom čak i da ovladaju Debrom.

Austro-Ugarska je insistirala da nije reč o napadu albanske vojske na Kralјevinu Srbiju, već o pobuni lokalnog stanovništva. U stvarnosti se činilo da su ova dva fenomena bila pomešana. Obe strane želele su da izvrše pritisak u cilјu dobijanja povolјnije granične linije pred najavlјene pregovore. U srpskom javnom mnjenju isticalo se da je reč o podmuklom napadu, izvršenom u trenutku koji je najmanje odgovarao srpskoj državi. Insistiralo se da je Srbija bila primorana da vodi treći rat za redom. Slika „divlјačkih hordi“ koje masakriraju nemoćne srpske vojnike opsedala je beogradsku štampu.

Kako bi se pronašla vojska za povratak izgublјenih položaja i umirenje ovog dela države brojna pojačanja su upućena ka Makedoniji i Kosovu. Ipak, to nije bilo dovolјno, pa je kralј Petar I Karađorđević bio prinuđen da naredi mobilizaciju jednog dela obveznika koji su se upravo vratili kućama iz Drugog balkanskog rata. U međuvremenu postalo je jasno da će odgovor srpskih vlasti biti krajnje energičan i brualan. Politika je 25. septembra 1913. obajvila tekst pod naslovom „Bez milosti“. U njemu je između ostalog pisalo:

„Kada vojna pojačanja budu stigla u krajeve, gde Arnauti sada ubijaju, pale i ruše, svi će se vrlo brzo uveriti da se u Kralјevini Srbiji ne može da žari i pali, kao u vreme kada su te zemlјe bile pod Turskom vlašću.“ Bila je to najava prave „ekspedicije protiv Arnauta“.[7]

Sa pristizanjem brojnijih srpskih jedinica situacija na bojištu se polako menjala. Albanske grupe su se povlačile ili su uništavane. „Arnauti koje je kod Gornjeg Jelovca, između Debra i Mavrova, bila opkolila naša vojska, nisu hteli da se predadu. Komadant našeg odreda pozvao je Arnaute u nekoliko mahova da se predadu, ali oni to nisu hteli da učine, već su se očajnički dalјe borili. Tako su svi do jednog dalјe izginuli.“[8] Srpski pisac Dragiša Vasić indirektno je pomenuo zločine koji su pratili povratak srpske vojske na državnu granicu. On je kao i mnogi drugi naglasio da je srpski selјak bio pogođen ponovnom mobilizacijom.

„Polazeći i bacajući, možda, poslednji put svoj krvav i bolan pogled na zapušteno ognjište, koje sanjaše da obnovi, on je osetio kako mu se grudi nadimaju besom koje se ne da obuzdati, i on se setio zaboravlјenih rana arbanskih. A taj bes pojačalo je ono što je video na novom, neočekivanom razbojištu. Paučinaste naše posade, iznenađene, behu mnogo nastradale. Masakrirani, onakaženi drugovi tražili su osvetu. I pod onim utiscima, što ih je poneo sa ognjišta i pod ovim što mu se ukazivahu pred očima na novom razbojištu, on se ustremio. Nikad, zaista, ovaj narod nije strašnije izgledao nego tada. Mi ga nismo mogli poznati. Nјegovi udarci, prvi i poslednji put tada, nisu štedeli ni slabe, a bedna sela plamtela su u ognju. Srećom plima je brzo ustuknula. Samo nekoliko dana posle, moglo se videti: kako on, sa očinskom nežnošću, sa onom njegovom očinskom bolećivošću, po starinski, miluje, hrani, teši decu svoga kažnjenog neprijatelјa; samo posle nekoliko časova, on se beše trgao, on se beše gorko pokajao za ono što je bio uradio i što njemu nije bilo svojstveno da čini.“[9]

Krajem 1915. godine Kralјevina Srbija nalazila se u veoma teškoj situaciji, pa se ponovo postavilo pitanje autoriteta njene vlasti nad krajevima Kosova i Metohije. U novembru 1915. godine oko 300.000 srpskih vojnika i više desetina hilјada izbeglica našli su se na Kosovu. Što je boravak bio duži to je i strah srpskih civilnih i vojnih vlasti bio veći da će se ponoviti događaji s jeseni 1913. godine. Još dok su jače srpske jedinice boravile na Kosovu dolazilo je do brojnih manjih sukoba. U Kosovskoj Mitrovici, 23. novembra 1915. godine, srpske jedinice koje su se poslednje povlačile dobile su naređenje da miniraju most preko Ibra. Međutim, komadant ove jedinice je izveštavao pretpostavlјene da „Arnauti meštani prave smetnje rušenju mosta“.[10] Pojedine srpske jedinice odvajale su svoje trupe kako bi se obračunale sa manjim pobunama koje su već izbile. Tako su se srpski vojnici 27. novembra 1915. godine uputili u selo Istok gde su od lokalnih Srba dobili obaveštenja o stanju na terenu.

„Kod sela Istoka sem Arnauta bilo je oko 60 neprijatelјskih jedinica sa jednim oficirom. Odred je uspeo da ih protera. Neprijatelјski delovi su odstupili ka planini Štedinu, a Arnauti su se raspršili i zatvorili po kućama, gde daju otpora.“[11]

Posebnu važnost za stvaranje negativne slike o ulozi Albanaca tokom povlačenja srpske vojske i civila imali su sukobi koji su se dogodili nakon što je srpska vojska ušla u Albaniju.  Sudbina Kombinovanog odreda bila je posebno teška. Ova jedinica je najpre prošla kroz manje čarke sa lokalnim naoružanim Albancima, nedaleko od Vezirovog mosta. Međutim, 5. decembra 1915. godine došlo je do veće borbe. Tog jutra kod sela Fani Bisaka došlo je do iznenadnog napada na ceo Kombinovani odred. Napad je izveden na čistini koja je bila okružena brdima, pa je pružanje bilo kakvog otpora bilo gotovo uzaludno. Milutin Velimirović bio je jedan od savremenika ovog događaja. „Nastala je strašna zbrka. Mrtvi i ranjeni srpski vojnici padali su na sve strane, i živi su jurili da se dočepaju vodenice ili jaza na potoku, ili ćuvika i drugih zaklona, odakle su mogli da prime borbu i da se brane.“ Svega par kilometara dalјe kod Oroškog visa i sela Bliništa, bila je postavlјena nova zaseda. Ovog puta nije bilo govora ni o kakvom otporu. Počeli su pregovori. Sa albanske strane pregovore je vodio katolički sveštenik Dan Zef Maraši, koga su srpski oficiri sumnjičili da stoji iza ovih napada na srpsku vojsku. Nakon celodnevnih razgovora dogovoreno je da srpska vojska bezbedno i sa oružjem nastavi put, ali da preda svu ostalu imovinu tj. volove i oficirske lične stvari.[12]

Nekoliko opisanih primera neodolјivo podsećaju na slučajeve srpsko-albanskog nasilјa iz nekog drugog vremena, npr. 1941. ili 1998. godine. Iako vođeni gotovo na istim mestima i na sličan način, srpsko-albanski sukobi 20. veka ne predstavlјaju jedan neprekinut niz. Svaki od nasilnih događaja odigrao se u posebnom istorijskom kontekstu, vođen specifičnim motivima. Ipak, analogije ne treba odbaciti jer se iz poređenja može mnogo naučiti. Međutim, bez uvođenja naučnog reda u svaki oružani incident, pobunu ili rat ponaosob, ostaje samo istorijski haos koji sam po sebi predstavlјa idealan materijal za raspalјivanje novog nasilјa.

[1]  Richard E. Neustadt,  Ernest R. May, Thinking in Time: The Uses of History for Decision Makers, New York 1988.

[2] Милић Милићевић, Балкански ратови, Београд 2014,  23-24.

[3] Војислав Даниловић, „Из Балканског рата“, у Драгутин Паунић, Кад су војске пролазиле, Смедеревска Паланка 2014, 56.

[4] Милутин Лазаревић, Наши ратови за ослобођење и уједињење, I, Београд 1928, 50.

[5] Милорад Марковић, Ратни дневници 1914–1918, Београд, Љубљана 1977, 56-57.

[6] „Арнаути пред Дебром“, Политика, 10. септембар 1913, 2.

[7] „Без милости“, Политика, 12. септембар 1913, 1.

[8] Ј. Тановић, „Арнаути гину“, Политика, 16. 9. 1913, 2.

[9] Драгиша Васић, „Карактер и менталитет једног поколења“, у Одабрана дела, Београд 1990, 38.

[10] Велики рат Србије за ослобођење у уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевине Србије, XIII, Београд 1927, 19.

[11] Исто, 100.

[12] Милутин Велимировић (Милорад), „Страдање Комбинованог одреда“, у Кроз Албанију, Београд, 1968, 115-120.