O karakteru vladavine SNS gotovo da nema dileme. Reč je o političkom autoritarizmu pod kojim je došlo do većeg stepena privatizacije države i razvijanja fasadne demokratije nego u periodu vladavine Demokratske stranke. Početno mesto (moguće) nedoumice, nominalno prihvatanje retorike reformi i EU integracija, ostalo je trajni paradoks naprednjačke uprave. Promenili su stranački dres, kopi-pestovali program svojih evrofilnih protivnika i dosledno poštavali omertu ili zakon ćutanja o radikalskoj prošlosti i ratnoj ideologiji Velike Srbije. Dakle, trudili su se da ostave utisak da su spolja postali evropski mekani, umiveni i jestivi, dok su faktičkim preuzimanjem Tadićeve spoljne politike, svakog jutra naklon i Briselu i Moskvi, sugerisali da su iznutra ostali nacionalno tvrdi i međunarodno svesvrstani.

Pažljivim modelovanjem regionalne politike koju su nasledili, takođe su nastojali da ostave dvojaku poruku, ili jednu poruku sa dva lica, jedno lice za unutrašnju a jedno za spoljašnju upotrebu, čije je značenje međusobno kontradiktorno. Briselskim sporazumom su zapadnoj javnosti poslali poruku da su spremni za funkcionalni dogovor sa Kosovom, dok onemogućavanjem Kosovu da postane član ijedne međunarodne organizacije, makar bila to i fudbalska, i promocijom Zajednice srpskih opština kao Republike Srpske u malom, domaćoj javnosti šalju poruku da su zaštitnici nacionalnih interesa. Štaviše, utoliko bolji od demokrata jer su u stanju da uspešno skakuću i napred i nazad.

Teza koju je iznela Vesna Pešić da je regionalna politika naprednjačke vlasti tek neka vrsta zaloga ili poreza na vlast koju Vučić plaća Zapadu da ga ne bi rušili sa vlasti u Srbiji, deluje sasvim logično i osnovano. Sve dotle dok Vučić radi u interesu zapadnih politika i vuče poteze koji u krajnjem vode priznavanju kosovske nezavisnosti, rušenju Milorada Dodika i potencijalno stvaranju funkcionalnijih država, Republike Bosne i Hercegovine i Republike Kosovo, Vučić će biti podesan partner i prijateljski autoritarni lider. Istina, ti pomaci u pravom smeru ne idu brzo niti su efikasni. Da li je onda reč o objektivnim poteškoćama ili svesnoj opstrukciji Vučića, koji zapravo vodi neku svoju politiku između američko-evropskog čekića i ruskog nakovnja?

Sa unutrašnjeg stanovišta, gotovo da je svejedno koja je opcija tačn(ij)a. Visoka nezaposlenost i neznatan broj novootvorenih radnih mesta, očuvan visok nivo korupcije i neefikasnosti (recimo zdravstvenog ili pravosudnog sistema), najava skorog otpuštanja viškova zaposlenih u državnoj upravi, jesenja povećanja cena realno su okruženje koje kod građana povećava ionako visok nivo stresa, osećanja nesreće i želje za odlaskom iz zemlje. Ne čudi, iako brine, što je nedostatak solidarnosti sa izbeglicama kod nekih bio uzrokovan osećanjem da su izbeglice sa ratnih područja nelojalna i bolje stojeća konkurencija domaćim ekonomskim emigrantima.

Postojano lošu ekonomsku situaciju u Srbiji vlast tabloidno pokriva proizvođenjem afera, marketinškom zloupotrebom izbegličke krize i patološkim merama preuzetim iz repertoara stalnog vanrednog stanja. Po prvi put u postmiloševićevskom periodu vlast naprednjaka nam je nametnula situaciju neprestane predizborne psihoze. Napadi na opoziciju i svaljivanje odgovornosti na nju za aktuelne poteškoće i nesnalaženja uobičajeni su manir ophođenja režima. Nesrećni šef vladajuće poslaničke grupe, koji je istrčao pred rudu izjavom da je opozicija peta kolona, pa se dobivši javnu packu od šefa posuo pepelom, snosi krivicu zbog iskrenosti, jer je obznanio koje je mesto opozicije u SNS poimanju parlamentarizma. Opozicija predstavlja unutrašnjeg neprijatelja koji se toleriše zbog svoje benignosti i samo zbog svoje benignosti. Kritika državnog kursa i posebno odbijanje da se prizna vizionarstvo i veština „vrhovnog lidera“ stvari su koje podanički mentalitet funkcionera SNS zaista teško može da podnese. Ponizan odnos i panegirički pristup prema „vrhovnom lideru“ u isto vreme su njihov izvor privilegija i dokaz lične sposobnosti.

Vučić kao lider stranke i kormilar državnog broda sam svojim izjavama diktira karakter i intenzitet politike pokoravanja i samodokazivanja putem napada na opoziciju i neverne intelektualce. Vučićeva obraćanja sadrže do sada retko viđenu patologiju pasivno-agresivnog nastupa, kombinaciju žudnje da bude prihvaćen i voljen od svih, neukusnih lamenata nad samim sobom i još neukusnijih samohvalisavih preterivanja, te svađalačkih sarkazama koji navodno treba da smire situaciju, dolivajući ulje na vatru. Kao da je reč o psihologiji odbačenog ili nedovoljno voljenog deteta sa mesijanskim sindromom, koje želi da usreći druge uprkos njihovoj ravnodušnosti ili nerazumevanju. Kritičko samopreispitivanje i osuda vlastitih ideoloških zabluda, što jedino može da predstavlja racionalan i psihološki stabilan temelj za evropsku politiku i modernizaciju zemlje, kao da nije moguće. Osvrt unazad bi Vučića, kao i Lotovu ženu koja se usudila da uprkos zabrani baci poslednji pogled na Sodom, pretvorilo u kip od soli.

SNS svojom svakodnevnom ofanzivnom retorikom simulira strategiju odvraćanja i demotivisanja kritičara. Time i celokupno društvo, koje preživljava u sivoj zoni tranzicione besperspektivnosti i sve manje sigurnog državnog posla, drži u šahu zastrašivanja niskog intenziteta. Vlast SNS ma koliko bila statistički superiorna, predstavlja jednu slabu vlast, vlast koja se stalno oseća ugroženom a ugroženost je tera na snažne reakcije. Takav tip reakcija kao da odaje činjenicu da je SNS još nedovoljno ukorenjena u srednjem društvenom sloju, čije povlačenje noge je predstavljalo prvu grudvu lavine koja je DS odvukla na ivicu cenzusa.

Čudna je ta okupacija Srbije u kojoj niko nije zadovoljan. Vlast se hvali a strepi, kritički misleći građani pasivno trpe ne tražeći alternativu.