Beton br.32
Utorak 13. novembar 2007.
Piše: Srđan Nastasijević

Nacionalistički sengrup u mirisnoj bašti antiglobalizma

Antiglobalistički diskurs postao je neka vrsta opšteg mesta, ali ujedno i prikrivalica za sve i svašta. Naime, ova vrsta ideološkog sadržaja pokazala se više nego pogodnom za različite vrste reciklaža, pa tako antiglobalističke ideje danas egzistiraju u najrazličitijim formama i oblicima - od pseudonaučnih objašnjenja i prigodnih populističkih govora, do ozbiljnih studija i marketinških rešenja koja se pozivaju na mladalački i buntovni duh antiglobalističkog pokreta.
Interesantno je da antiglobalizam na srpskoj političkoj sceni egzistira isključivo u svojoj rudimentarnoj formi, uzduž ideološkog kontinuuma nacionalizam – ekonomski protekcionizam – antisemitizam. Budući da ne proizilazi iz civilnog, sindikalnog ili aktivističkog sektora, kao što je to slučaj, primera radi u Italiji (Tute Bianche, Ya Basta), već iz sfere nacionalnog ekstremizma, antiglobalizam u Srbiji ima karakter teorije zavere i isključivo je u službi samoizolacije kao spoljnopolitičkog koncepta.
Paradoks zamenjenih uloga, međutim, postaje potpun tek sa saznanjem da se većina građanski orijentisanih nevladinih organizacija u Srbiji radije bavi promocijom tržišne ekonomije umesto temama koje su par excellence aktivističke poput skandalozne privatizacije Jugoremedije ili skorašnjih ekoloških akcidenata.

 

KOKA-KOLA VS. ŠLJIVOVICA

Osnovna konceptualna razlika između nacionalizma i antiglobalizma leži u činjenici da, iako naizgled srodni u svom radikalnom i kritičkom tretmanu globalizma kao savremenog
fenomena, ove dve ideologije počivaju na potpuno različitim vrednosnim sistemima koje promovišu u ime dijametralno suprotnih ciljeva. I dok ideološki fundament alter-globalizma čine: antiratna politika, ideje solidarnosti i radničkih prava, kritika neoliberalne ekonomije i njenih reprezenata, direktni oblici demokratije(globalizacija odozdo) i nove, nehijerarhijske forme organizacije koje „uništavaju nasleđene paradigme građanske neposlušnosti“(Andrej Grubačić), ideologija nacionalizma bazirana je na idejama kolektivizma, očuvanja nacionalnog identiteta, odbrambenog ili osvajačkog militarizma, nacionalne isključivosti, kao i na vrednostima snažne i centralizovane nacionalne države. Ova vrišteća nekompatibilnost dveju ideologija, međutim, neretko ostaje zamagljena u naletima uzavrele nacionalne i patriotske retorike koja najčešće nema nikakve veze sa izvornim libertarijanskim vrednostima na kojima počiva „pokret za globalnu pravdu“.
Kada, primera radi, Vojislav Šešelj izjavi da „američki globalizam pokušava da samelje nacije i kolektivnu svest, a ljude pretvori u robove koji će piti koka-kolu, slušati rok muziku i drogirati se“ neko bi mogao pomisliti da se ovde zaista radi o iskrenom zalaganju za pravo na sopstveni kolektivni identitet. Međutim, kada taj isti Vojislav Šešelj u knjizi, nadasve indikativnog naslova, „Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije“ doslovce piše o „iluzornoj hrvatskoj svesti“ i „muslimanskoj ’samosvesti’“ poentiravši tezom o tome kako je „današnji ’hrvatski narod’ veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta“, postaje sasvim jasno da je nešto trulo u državi Danskoj. U nacionalistički obojenim interpretacijama, antiamerikanizam se javlja ne kao izraz gađenja prema moći i dominaciji svetskih silnika već kao iskreni žal za pozicijom moćnika. Šljivovica možda nije isto što i koka-kola, ali uz dobar marketing ...ko zna? Jer jednoga dana... Da, da. Jednoga dana!

 

ANARHO VS. ANAHRO

I u naučnoj literaturi koja se bavi ideologijom alter-globalističkog pokreta, diferencijacija između nacionalizma i alter-globalizma postavlja se kao konstantan zahtev. Tako autori uticajne studije „Globalizacija odozdo“ izričito odriču mogućnost bilo koje vrste „saradnje alter-globalističkog pokreta sa pojedinim desničarskim pokretima“, smatrajući da su ovi „isuviše netrpeljivi prema manjinskim grupama, demokratiji, homoseksualcima, pravima žena, imigrantima, rasnim manjinama“. Međutim, upravo ova vrsta anahronih, ultrakonzervativnih desničarskih pokreta u Srbiji („Obraz“, „Dveri Srpske“, „Rasonalisti“) slovi za autentične predstavnike antiglobalizma. Utopljeni u nacionalizam i antisemitizam ovi pokreti nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa emancipatorskom energijom novih društvenih pokreta niti sa alter-globalističkim konceptom „novog internacionalizma“.
Zapravo, niti jedan od ovih pokreta ne poseduje elementarnu vrednosnu niti moralnu osnovu za kriticizam, jer sve ono što neoliberali i globalisti čine u ime „slobodne trgovine“ i maksimalnog profita, oni bi bili spremni učiniti u ime nacionalnog ili državnog razloga.
Antiglobalistički diskurs u Srbiji ispunjen je anahronim političkim sadržajima i obrascima te kao takav nema nikakvih dodira sa savremenim globalnim tendencijama. Njegov tradicionalistički karakter, srednjevekovna rešenja i klerofašistički background čine ga u potpunosti anahronim, dok se jedino smisleno tumačenje postojanja ovog diskursa mora potražiti u još uvek snažnim otporima srpskog društva prema modernizaciji i promenama.

Ilustracije u broju su integralni deo projekta Diskoteka 3D

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.