Beton br.8
Utorak 12. decembar 2006.
Piše: Saša Ćirić

Mrtvaci na ćelu Srbije

Izborima u susret

U jeku maratonskog suđenja patriotskim beretkama i mafijaškim snajperima, koji su krajem 2003. doveli narodnjačke demokrate na vlast, počela je škripavo da se zahuktava još jedna predizborna vrteška. Nindže unutrašnjih poslova dižu iz novobeogradskih kreveta gaulajtere narko klanova, i to posle njihovog dugogodišnjeg bivakovanja na foto-poternici koja je „prevrtala nebo i zemlju“ (zbog toga su valjda stambene zgrade ostale van domašaja organa teranja). Braća Kljajević demonstriraju dirljivu solidarnost - dok jednog na TV Dnevniku pomenute nindže sprovode u hladnu maricu, drugi se saosećajno povlači s mesta sudijskog Eliota Nesa odvodeći sudski proces na početak (slično saradnji braće Petrović, prvim glavama Dunav-telekoma, odnosno Tele-osiguranja, gde jedan daje šakom - Čoli, Milošu Formula 9 Pavloviću, Guči, Nj. V. princezi Katarini, Velikom bratu, dok drugi deli kapom - Novaku Đokoviću, Formuli 9..., sve parama monopolskih firmi, državnih krava muzara). Tek, u finišu i Bagzi, koji je na atinskom suncu naučio da vozi, barem neparnim danima, progovorio je u lukavom maniru mešavine fikcije i fakata (preporuka Danku Popoviću da Milutina zameni Bagzijem i Aci Jovanoviću da pohvali autentičnost građe i preimućstva žanra).
Noćas su me pohodili mrtvi, odjekuje u konfuznom biračkom mozgu posle tanušnog nedeljnog ručka. Najpre ga susreće optimistički osmeh Ustreljenog s leđa, potom ćubica onog što klija ispod dvorišne lipe i Monalizin pogled sovozofa koji se ispod ćuranske palme zavetovao komandantu tigrova i profiterskih hijena. Na kraju, pogled birača pada na haškog sužnja u introvertnoj gastronomskoj navadi koga su prvi otpisali oni (u prvom redu novomislilac Vukadin) koji su u njegovoj krvi najprilježnije tražili koji promil demokratskog kapaciteta.
Žmirkavi Vojak, s manje javnih nastupa od Bin Ladena na CNN-u, od trenutka kada je s devete počeo da duva u prvu rupu na svirali, tikom principijelnog pragmatizma ponosno je stavio Arkanovu šapku na svoje zagasite šiške. Ne mari što nije Mišić ni Stepa - ne smrde glasovi šumadijske rivijere. Koga je briga za krvave tragove gardista, poslastičara i muža folk dive? Sve je na svom mestu: omraženi prethodnik cementiran je u spomen-ploču u dvorištu Vlade, u Partnerstvo će se ući i bez lociranih hajduka i jataka, Službe i dalje mogu da spletkare i kopiraju dosijea političkih neprijatelja.
Srpska Džeki O. potrčala je da zasedne na tas rodne ravnopravnosti i popravi ponižavajući disbalans. Bez ikakvog političkog iskustva, s kapitalom muževljevog prezimena i plaketom premijerke Blica, čini joj se da je tako lako zasesti u državničku fotelju i stati u cipele (i svilene čarape) elokventne naše v.d. Nataše. Oni koji su Džeki O./Đ. katapultirali na sam vrh stranačke liste (koji redosled stranku uopšte ne obavezuje pri raspodeli skupštinskih mandata), podilaze najelementarnijim emocijama svekolike Srbadije, hronično ravnodušne na svaku patnju. Ali sveto advertajzing trojstvo, Šaper-Krstić-Đilas, svi predsednikovi basketpajtosi i biznis filantropi, pucaju na sigurno: bolje suza u ruci nego Kosovo na grani i u toru vuci (Ratko&Raša i još koji od vajnih militaša).
I dijete Jovan, alijas mladi Čedomir, „najmiliji učenik“ i najbliži saradnik, često polaže ruke na premijerove mošti. Ali koji se duh iz lampe kolektivnog sećanja priziva: duh paljanskih stovolovki, odlazak u crkvu po moral, poznanstvo i s nebesima i s podzemljem? Ko beše inspirator krilatice: „Prekrsti se i počni!“, kada se sveta matera crkva monopolistički pripusti u školska dvorišta i u studentske menze, a sve bez dovoljno obrazovanog kadra, uređenog stručnog nadzora i uz njeno otvoreno nepriznavanje sistema studija državnog Univerziteta? Dakle, beše li Ustreljeni - suočen sa zaostalošću zemlje i nestručnošću elita - političar od pragme, energije i grešaka, ili nam je važan samo kao novoskovani MIT, kao mučenik modernizacije kome treba čim prije podariti svaki veći bulevar u svakom od ona 3-4 veća grada u Srbiji? „Masti(& lipide) dajem, uramljenu sliku ne dajem“, veli ispuhani Ivica, nekad režimski vunder- rukovodilac. Miki Zmijanac, D konkurent, ne daje ni cigarilose ni Čea (ni Matijinu apologetsku popevku drugu Čeu) ni spec. Plaketu zlokobne Jedinice. „Sloba je car“ - u prvom redu svakog kongresa stajaće njegov predimenzionirani fotos i ostaće u našim srcima i posle govora Nikite Hruščova. A mi ćemo uvek biti manjinska podrška svakoj vlasti koja radi u interesu naroda, raspodeljuje mesta u upravnim odborima i ne osvrće se previše na blisku prošlost.
Glavni kandidat za Jorika, sejač mržnje, retorzije i Velike Srbije, biće bazični predizborni adut, svejedno da li iz bolničkog kreveta ili sa grobnog mesta. Amfilohije, kalif umesto davno samozaturenog kalifa, može opet da oštri kandilo i suši tamjan. „Bratska ruka“ postaće dušmanska tuđinska ruka, Legija će se opet uviti u čaršav, izgrebati lice i tiho jecati iznad papira za koji je izdavačka prava unapred otkupio Džaba Hat. U zanosu litanije svaki „Karlobažanin“ pljunuće na određenom mestu u ulici Kneza Miloša, utoliko lakše što će čistači u oranžastom od mraka biti malo tamnoputi.
I Đovani, neprijatelj destrukcije, asistentski i bez krvi protera patera stranke na fakultetsku Svetu Jelenu. Hudini srpske političke scene, napodnosio se ostavki i naostajao na vlasti, napodnosio se krivičnih prijava i napozivao na poslanički imunitet, naotvarao se stranih banaka od čijih kamata građanima trnu zubi. Minirao Ustreljenog kad god je stigao, da bi sada osedeo na isti način. Kao devac Makbet šparta Srbijom u potrazi za miraždžikom Cenzúsom.
Jedino Gandalf, živ-klan-nedoatentiran, večiti opozicionar (i kao Miloševićev potpredsednik i kao Koštuničin ministar), sve čekajući kralja i evropsku zvezdicu, lamentira nad sobom besmrtnim. Njega neće niko, čak ni treći metak. Ah, da, i Dana O. dokona, finaly, dočepa se liste, kad odoše već butici i gradsko-građevinsko zemljište i Institut BIA-e.
Sumarno, providne kutije i radioaktivni kažiprsti neće birati između carstva u kojem raste trava i onog po kojem pasu oblaci. Srbija je u Hadu, u ubogoj ćeliji bira svog sobnog starešinu. Ispitivači javnog mnjenja kažu da će se glavna bitka voditi između dvojice odsutnih, odnosno između krčmilaca njihove neautorizovane tapije. Hoće li to biti onaj koga sada hvale i oni koji su mu za života radili o glavi, ili onaj koji se uz krokodilske suze stranačkih kolega ubrzano spremao da mu se pridruži? Naravno da nije svejedno. Ako se ne uneredimo od bauka simplifikacije (ili žuto ili crno, ili svetlost i toplota ili mrak i Sibir), u drugom slučaju, uz koljivo trebaće nam još koji kontingent sveća da preguramo novu radnu zimu.
U oba slučaja preostaje nam da upokojimo simulakrumske aveti, jednom čoveku odamo iskrenu poštu, inspirišući se onim što je kod njega bilo kreativno i poučno, a za svima ostalima da odlučno sklopimo korice perverznog suicidnog spiritizma.

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.