Beton br.193
Nedelja 18. mart 2018.
Piše: Miloš Živanović

MALO NAM JE OVAJ SPOMENIK

czkd spomenik


Jedna DeLilova rečenica u parafrazi može da glasi: Nikada ne potcenjuj spremnost stranke da ispuni svoje neumerene fantazije. Bio bi citat, da umesto stranke stoji država, ali ostajemo na parafrazi.


Bukvalna neumerenost fantazije SNS-a biće ovekovečena spomenikom, skulpturom, „državno“ dotiranim umetničkim delom. To delo posvećeno je ubijenom premijeru, a podiže ga država zarobljena u stranci, glava u škembetu ili škembe u glavi, teško je razlučiti. Dakle država-iz-stranke, lutka u ruci trbuhozborca, koja u sebi i oko sebe kao matica fantazmagorije sakuplja, grupiše i organizuje baš onakva uverenja i njihove nosioce kakvi su ubili premijera u čiju slavu se podiže umetničko delo. Pre nego što su ga ubili, tabloidima i ne samo njima pripremali su teren, vrištali i lagali u uši dezorijentisanih glasača, tako temeljno da je danas neukusno slavljeni i žaljeni premijer imao smešno malu podršku i jedva održavajući svoju stranku na vlasti teško da je zapravo vladao zemljom u kojoj je bio prvi ministar, te ga je ta država, kao nekakva glava u škembetu ili škembe u glavi, konačno proždrala i poništila sve što je svojom novijom politikom predstavljao.

A ono što je predstavljao je upravo ono što za današnju svemoguću Stranku ne sme da postoji: uvođenje cezure, ne zaborava, već institucionalizovane pauze, diskontinuiteta u odnosu na prethodno, pre svega kroz sud, a onda i kroz distancu sa koje ćemo sagledati kako dubinu opšteg sunovrata koji kreće sa raspadom Jugoslavije, tako i puno unutrašnje značenje približavanja Evropskoj uniji, sa kojom umrtvljena jugoslovenska ideja ipak ima ponešto zajedničko. Ta cezura koja pojašnjava kontekst i koja je istovremeno i pauza i pokret, nju pre svega čine odnos prema Miloševićevom režimu, prema zlikovcima u uniformama, para-državnim strukturama, akademičarskim huškanjima i opravdanjima, Haškom tribunalu, zločinima, organizovanom kriminalu. Posle revolucije koja se nije dogodila, onda nakon atentata na premijera-reformatora, takav prekid-pokret kao da više nije moguć. Koliko god bio neophodan. Zbog te strašne nesrazmere, sumnja u stvarnost postaje velika. Fantazija svemoguće Stranke tautološki moguća, onda i u tolikom stepenu sprovedena da je gotovo ostvarena.


I ta neumerena fantazija stoji na jednom prekidu, sasvim drugačije prirode. Ono čime se SNS kao opšta i u sopstvenim očima jedina struktura bavi i što proizvodi, to se može opisati kao liotarovski permanentni raskol. Njihov prekid ne može biti i pokret, on je poništavanje prošlosti, uspostavljanje kulture zaborava i samozaborava. On je i poništavanje političkog protivnika kao figure na bilo koji način relevantne, jer ovakav prekid nosi nemogućnost iznošenja dokaza i nemogućnost donošenja zaključka.

Postoji samo šum. Permanentna izborna kampanja, odnosno vanredno stanje, kao permanentna zloupotreba. Sa pozicije ovog prekida, nije moguće videti bilo šta. Odnosno, moguće je videti samo onu budućnost koju fantazija stranke projektuje u ovom masovnom teatru višestruke iluzije: jedan ešalon publike gleda u platno SNS projekcije, drugi ešalon gleda ove prve kako gledaju. Ovakav performans je futuristički, u najjezivijem smislu te reči. Onako kako suvi opis logora u suštini jeste SF štivo. Povratak ljudskosti pružila bi mu figura iz Frljićeve predstave, koja istupi i kaže, Šta gledate, jebem vam mater.


Približavanje Evropskoj uniji je ispražnjeno od bilo kakvog sadržaja. Od društva koje ga nominalno želi, ono ne zahteva ništa, osim kresanja javnog budžeta i gurkanja na „dijalog sa Prištinom“, što društvo delimično ne želi a delimično je indiferentno. Evropska unija je zabrinjavajuće nezainteresovana, nezahtevna i tolerantna prema svakovrsnom autokratskom iživljavanju. Interes društva za to približavanje je isključivo merkantilan, i veoma naivan. Stranka kao od države veća mreža klijentelističkih odnosa, na takav interes i računa, i pokušava da i „tamo preko“ napipa mrežu sa kojom će se poklopiti. Jedini mogući odgovor na ubeđivanje stranke kako je stabilnost na evropskom putu najvažnija, jeste: Evropa u koju me ti vodiš me uopšte ne interesuje, svrati prvo do Požege da verifikuješ svinjarije svojih šibicara. Rečima braće Marks: ne želim da budem član kluba koji me želi za člana.

I to bi mogao biti konsenzus sa kog se može rastopiti neumerena fantazija Stranke i njen odnegovani „permanentni raskol“ sa stvarnošću.


Ali nikakvog konsenzusa nema, čak ni nekog mnogo naivnijeg. Tako se lako pristupa esenesovskoj fantaziji „Mi“, na ovaj ili onaj način. Tužni pristanci još jednom su se pokazali pred beogradske izbore. Nenad Prokić je u Danasu objasnio da je važno nastupati uz muftiju Zukorlića jer manjine treba štititi i manjine treba da budu uz vlast jer su tamo najbezbednije. Nenad Čanak je za RSE opširno objasnio da nas Vučić čuva od Putina, da će Rusi možda izazvati nemire u Beogradu, da je stabilnost u ovom trenutku najvažnija. Dalje postojanje stranke LDP verovatno ima neki smisao samo za Vučića, pošto im SNS sakuplja potpise po Beogradu.


U bukvalnoj i brutalnoj fantaziji, Stranka nema protivnika. Taj nedostatak je toliki da je postalo teško objasniti zašto postoji skupština. Stranka glasa u sebi, sa skupštinom ili bez nje, stranci je svejedno. Poslanici stranke glasaju kad čuju zvonce. Skupština postoji zbog stranke, a ne stranka zbog skupštine. Stranka toleriše skupštinu.     Ta praznina umesto političkog protivnika, ona ima konture i ime, čak i u SNS fantaziji - „žuti“, ontološki loši i dehumanizovani, u principu odgovorni za propadanje Srbije.     Tako temeljno urušavanje Demokratske stranke je zastrašujuće. Nemogućnost partija nastalih njenim cepanjem da pronađu minimalni konsenzus, još više je zastrašujuća. Obnova DS-a ili neke formacije takvog profila, sigurno je najbolje što se može zamisliti posle beogradskih izbora, toliko dobro da je gotovo nestvarno.      

Uzevši u obzir ipak nisku izlaznost na beogradskim izborima, možda bi se moglo zaključiti da deo birača na tu obnovu čeka. I pored neverovatne dugotrajne tabloidno-artiljerijske destrukcije, zaista medijskog linča bez premca kojem je Demokratska stranka izložena gotovo sve vreme, i dok je na vlasti i dok je u opoziciji, i pre i posle ubistva predsednika stranke za kog će sada SNS podići skulpturu, reklo bi se da birači čekaju. Tom pokušaju re-etabliranja najznačajnije političke partije u bilo kom obliku sigurno neće pomoći maliciozni komentari: pa vi ste me pustili da izgubim 2012. Jer tom su porazu prethodila ozbiljna upozorenja.


SNS sprava nije spuštena iz dubokog svemira, iako liči na Borg iz Star Treka. Konstantna nespremnost da se uspostavi prekid, da se pređe u novi red i dekonstruiše i Miloševićev režim i njegova nikad ugašena kobajagi „utuljena“, potuljena baština, valjda nije ni mogla da dovede do nečeg bitno drugačijeg od bahate autokratije profašističkog Ministra informisanja.


Kosovo je Stranci veliki ulog u igri, ništa drugo nikada nije ni bilo do nečijeg uloga, i Stranci je drago da ga „ima“. Plen je, predvidljivo, carstvo nebesko ali sa snažnim podrazumevanjem ovozemaljskog. Sa čime bi se išlo u Berlin, da nije kosovske enigme. I šta bi državničku auru obogatilo tim bremenom vekova i preteških odluka tragičkog junaka, do kosovski usud.


Decenije lažnih dilema, zakletve, crvene linije, šta ćemo dati šta ćemo dobiti. Dobili smo mrtvog Olivera Ivanovića i nepojmljivo siromaštvo.

Zašto je toliko nedopustivo, bilo i ostalo, očekivati da zvanični Beograd kaže kako se srpska vlast na Kosovu može opisati samo kao aparthejd? Zar nije to polazna tačka, crvena, crna, slepa, za zaštitu preostalih Srba, ako je nekome uopšte stalo? I kako neko misli da bilo šta „dobije“ ako ne krene baš sa te tačke? A od Vučića se to svakako ne očekuje.

Očekuje se da zadovoljava prohteve svoje dužničko-korisničke mreže i vodi računa o svima njima, te da zadovoljava briselske birokrate unutrašnjim dijalogom i ničim poljuljanom stabilnošću svoje vlasti, dok kroz svoju listu kontroliše kosovske Srbe. Oba vektora sile ostavljaju popriličnu pustoš, koja će se teško sanirati. Zaista, po tome esenesovska vlast liči na okupacione vlasti u Drugom svetskom ratu - najveći javni interes je da se situacija što pre okonča. Ako postoji društvo, koje bi imalo javni interes.


Neka nova ds-olika formacija i njeni glasači pred sobom neće imati političkog protivnika, jer je SNS maligno narasla anti-politička antisistemska interesna grupa koja i dalje narasta ne na stranačkoj, nego na državnoj infrastrukturi. Sasvim logično i konsekventno, tu mašineriju opslužuju eksperti iz one mnogo manje interesne grupe koja je uporno insistirala da neće da se bavi politikom, a koju pamtimo po njenom lideru Mlađanu Dinkiću. Bilo kakvo suprotstavljanje ovakvoj spravi podrazumeva da briselski i berlinski sagovornici eventualnu novu opozicionu formaciju prihvate kao relevantnu.

Zapravo, sagovornike se mora uporno i nimalo nežno ubeđivati da je Vučić kao faktor stabilnosti - laž, da svojim manirima i floskulama koje bacaju na konferencijama za štampu nanose trajnu štetu. Novo interesovanje Evropske komisije za ove krajeve, šturo i stidljivo definisanje Zapadnog Balkana kao skupa zemalja „sa elementima zarobljenih država“, moguće najavljuje neki drugačiji pristup - ali je jednostavno preblago i neodlučno. Odlučniji impuls mora da indukuje onaj kome je promena najpotrebnija, ali njemu je to gotovo pa nemoguće.


Kroz tako minuciozno a tako bahato rastakanje institucija, Stranka je pojela same postavke republike kao načina organizovanja i funkcionisanja države, na praktičnom i simboličkom planu, nastojeći da republikansku tradiciju obezvredi i izbriše. Kao da se beogradskim izborima tragovi jugoslovenske ideje ovde konačno zatiru, ako kao najopštije odrednice te ideje uzmemo republikanizam, sekularizam, federalizam, antifašizam, socijalnu pravdu, rodnu ravnopravnost, nadnacionalnu zajednicu. Pri tom se nedvosmisleno proklamuje put u Evropsku uniju, koja, gle čuda, kaže da počiva baš na takvim idejama. (Osim Orbana, Zemana, Kačinskog... oni to ne govore, pa bi sledilo da SNS računa upravo na to evropsko narodnjačko besvesno polje.)


I tako nekako u krug. Sistematsko i uporno poništavanje jugoslovenske ideje i blokiranje jugoslovenskog iskustva uz simultano otvaranje poglavlja. A zapravo, nema nijednog razloga da Srbija pod Vučićem teži ulasku u EU, osim dobrobiti SNS lojalista. Procedure za ulazak Srbije u EU su nelegitimne, jer ih sprovodi vlast koja gazi, anihilira smisao demokratske procedure. One su još jedan performans, izvedba koja svoj smisao iscrpljuje u trenutku izvođenja i zato se ponavlja. Otvaranje i zatvaranje poglavlja na terenu ne rešava ništa, služi da se monstruoznosti i bedastoće iz ormana prošvercuju dalje, kao što su švercovane gomile tela pobijenih civila.


Ipak, ostaje činjenica da u Beogradu za SNS i SPS zajedno nije glasalo više od četvrtine birača. Već znamo, za režim glasa četvrtina. Polovina je odlučila da ne glasa.

Dalje, to je esenesovsko „biračko telo“ delom jadno i gladno, vazda željno svega, ali delom je sasvim sigurno sebično i oportuno, žedno privilegija. Apetiti u ovakvim mrežama rastu, traže se veće mrve. Doktorima rastu znanja, otkrivaju se nova i skuplja zadovoljstva. Servisiranje mašinerije postaje sve komplikovanije. A polovina je odlučila da ne glasa.

Kao što Stranka zapravo diže ruke od politike, tako što uništava i unižava sve političko, nemušto i u stvari nepoznato „glasačko telo“ odustaje od ambicije da bude politička zajednica, tako što pristaje na nemušti anti-politički ugovor sklopljen tek govorom tela, ili tako što ne glasa.

Obe ugovorne strane održavaju fasadu političkog života. Potemkinovski parlamentarizam, baš kao potemkinovski metro. Iza fasade namenjene za spoljnu upotrebu, stoji još jedna fasada - nacionalizam kao potemkinovska ideologija, koliko da imamo o čemu da razgovaramo, lepo je, razvija kulturu i retoriku, daje municiju. Red socijalne demagogije, pa red nacionalističke histerije, sve zajedno uz generalni pristanak na laž.    

Ako opozicija smogne snage da sa biračima uopšte nekako komunicira, mada se ne vidi kako je to zapravo moguće, da poveća izlaznost, možemo da se nadamo da parlamentarni izbori neće Stranci pružiti dovoljno da promeni ustav. To im je sledeća stavka, i ako je štikliraju, povratka više neće biti. Ostaće „dva bola“ da tište i žar jedne SM ljubavi da uteši.


Sasvim je izvesno da Stranka nije smenjiva. Za nju je moguće samo da raste i usisava nove i nove korisnike i preuzima nove i nove agende, jer ako pukne, ne gubi se samo vlast. Ali dobro, doći će ti strašni Čankovi Rusi da podižu nerede, „pa kom opanci kom obojci“.

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.