Beton br.104
Utorak 19. oktobar 2010.
Piše: Ivan Mandić

M. S. Đavo i njegov nož

Revizija povesti u Vojnom muzeju

AHIL I KORNJAČA

U priči o Ahilu i kornjači uvek me je pomalo iritirala očigledna nelogičnost koja se dokazuje. Kako to da u imaginarnoj trci ovaj mitski junak, pod uslovom da najsporijoj životinji na planeti da minimalnu prednost, ne može da pobedi kornjaču ni na jednoj razdaljini? Pri dokazivanju ovog paradoksa filozofi su pokazivali da i sama trka ustvari traje beskonačno dugo i jedino može da se prekine ako se na primer Ahil umori od činjenice da mu kornjača neprestano izmiče.
U Vojnom muzeju, gde sam se susreo sa Ahilom i kornjačom, otišao sam sticajem okolnosti baš negde pred veliki jubilej – 65 godina pobede nad fašizmom, da bih ugovorio snimanje u sklopu muzejske postavke. Direktor me je primio i tokom razgovora pažljivo odmeravao. „Možda niste znali“ – priča direktor, uzdržavajući se da ne zeva od silne dosade – „ali postavka o Drugom svetskom ratu je zatvorena već godinama“. Pažljiv, sve u čuđenju klimajući glavom, idući hodnicima muzeja pored rimskih kopalja i srednjevekovnih oklopnika, dalje sam saznao da je postavka koja je prerađena i svečano otvorena 1961. izazivala u novije vreme opasne nedoumice, razmimoilaženja u tumačenju i čak konflikte opasne po zaposlene u ovoj ustanovi. Suočeni sa takvim problemom, oni su učinili najprostiju stvar koje su se dosetili, i da ne bi prošli kao onaj nesrećnik preko čijeg prozora se tuku dve komšinice, prosto su zatvorili jedan hodnik koji vodi ka postavci. Izvolite tucite se, ali ne na našoj terasi!
Velika drvena ploča pepeljasto plave boje, praktično iste boje kao i zidovi, neupadljivo naslonjena na stepenik sačekala nas je na mestu gde me je direktor prepustio dežurnom službeniku i poželeo sreću u istraživanju i radu. Moj novi vodič je sa obe ruke povukao ploču i ukazao se hodnik čija se dubina polako ocrtavala kako je on palio svetla jedno po jedno. Mom oduševljenju nije bilo kraja – hodao sam sporo i kao izbezumljen kroz nepregledni izložbeni prostor a ispred mene su se ukazivali Hitler, Musolini, porušeni Beograd 1941, dvometarske zarđale bombe i prve partizanske puške. Videvši kako zurim u eksponate vodič je bio ljubazan da me prepusti sopstvenom smislu za vreme i ja sam ostao sam.
Čitav kosmos je plutao između zemlje i neba, napušten i nepotreban! Jedna sinapsa u kolektivnoj svesti je prespojena. Niko više nije razumeo ove događaje i zato je rešeno da je najbolje da se sve zaboravi. Slušao sam bat svojih koraka u praznim prostorijama razmišljajući o svetskoj kataklizmi čija veličina me je plašila a koja, ležeći u mraku, nije videla svetlost dana ni električnih sijalica ko zna koliko dugo. Malo pomalo, stigao sam konačno i do svog odredišta. U jednom uglu, preko puta brojnih slika tragične i herojske borbe protiv fašističkog okupatora, bio je deo posvećen zločinima domaćih izdajnika. Autohtone i endemične vojničke formacije, zabludele u okukama Drugog svetskog rata tu su dobile svoj prostor. Na nevelikom panou bili su zajedno hrvatske ustaše i srpski četnici, fotografije vešala i mape konc-logora, kao i zbirka noževa.

 

ĐAVO I NOŽ

Posle razgovora sa dežurnim, za moje snimanje je sve bilo spremno. Prateći proces rehabilitacije četnika – nekadašnjih domaćih izdajnika, a sada skupštinskim dekretom priznatih antifašističkih boraca, trebalo je snimiti oblačenje lutke u četničku uniformu sa svim obeležjima koja se čuvaju u fondu muzeja. Lutki bi na kraju dodali crnu zastavu sa mrtvačkom glavom – simbol ovih jedinica u ratu, i četnički nož – kamu, simbol zločina koji bi sada trebalo posmarati drugačije, mada ne znam tačno kako. Taj nož bi nam izvadili baš iz ovog izloga, kada bih ja i postavio pitanje kako je moguće da sada taj nož, opipljiv istorijski artefakt, menja stranu u sukobu. Ha! Moji sagovornici, koje sam pakosno mislio da dovedem u neprijatnu situaciju baš tim pitanjem, bili bi jedan član državne komisije za pravnu rehabilitaciju komadanta četničkih jedinica i jedan stručnjak za vojne uniforme, inače i umereni simpatizer ovog pokreta.
Ipak, moja sreća nije dugo trajala jer su me događaji pretekli. Želeći verovatno da iskoristi potencijal koji je jubilej 65 godina pobede nad fašizmom nosio, ministar odbrane je dao nalog da se izložba pripremi za javnost u kratkom roku. Pretpostavio sam da je čovek, poput drugih svetskih lidera hteo da se slika tom prigodom, da snimi neki intervju, i da se prosto prikaže kako smo i mi kao narod podneli žrtve i dali svoj doprinos u ovom velikom ratu, pa nam valjda sada i nešto sleduje. Svejedno, ta halabuka mi nije išla u korist i na sledećem sastanku sam ustanovio da su u toku grozničave pripreme da se tom zahtevu udovolji. Od mojih dosadom ophrvanih saradnika nije bilo ni traga! Ali kako pomiriti nespojive suprotnosti – oni koji su zvanično proglašeni za izdajnike na kraju rata i kojima je suđeno za veleizdaju, sada treba da stanu u red boraca za slobodu. Imao sam utisak i da osoblje muzeja u svoj onoj užurbanosti nije baš načisto kako da sprovede taj dekret, ali u vojsci nema pogovora kada se naredba već izda.

Bilo je u istoriji ljudskog roda sličnih slučajeva, nerešivih, koji su svojom zamršenošću pretili da pomute čoveku razum ali bi se našao neko, ko bi hrabro odgonetnuo sve zamke i pokazao novi pravac. Aleksandar Makedonski, na primer kada je presekao Gordijev čvor i postao kralj Azije. Ili Albert Ajnštajn kada je rešio paradoks svetlosnih čestica tako što je ustvrdio da je svetlost istovremeno i čestica i nije čestica, što je do tada bilo nepojmljivo. Sve u svemu – dekreti! Od strane velikih ljudi i velikih umova. Verovatno je i ministar bio vođen nekom ovakvom idejom kada je rešio da britkom sabljom reši sve nedoumice. Onu sinapsu što se još ko zna kad otkačila trebalo je ponovo privezati. Ako se opire onda je zavariti!
Naravno, moje pripreme za snimanje su propale i trebalo je čekati da prođe svečano otvaranje pa da se uglavimo u neki dan posle tog događaja. I tada se desio fenomen koliko jednostavan toliko i neshvatljiv. Više nije bilo potrebe da se vadi nož iz vitrine domaćih izdajnika jer je na zidu preko puta, među borcima za slobodu pripremljen jedan deo za četničke jedinice, sada prikazivane u novom svetlu, gde će taj nož naći svoje novo mesto. Sasvim u skladu sa političkim odlukama koje su donošene prethodnih godina i decenija. Razdaljina od ne više od 5-6 metara ali beskonačno udaljena u sukobu koji se odigrao!
Dok sam lupao glavu koju je putanju prevalio taj predmet, da li ga je nosila ljudska ruka ili se umešao božiji promisao i dematerijalizovao ga da bi se ponovo pojavio na drugoj tački u prostoru, došao je i dan snimanja. Sa svojim sagovornicima ispred novopostavljenog panoa četničkoj gerili i lutkom koju smo postepeno oblačili i uvodili je na istorijsku scenu, ja sam shvatio. Kopča koja će nas povezati sa gigantskim nasleđem Drugog svetskog rata su upravo ti, naši borci, Srbi, nacionalisti, koji su se na svoj način hrabro suprotstavili Hitleru a ne tamo neka šačica inoveraca i mutna komunistička internacionala koja se nekim čudom i pre svega spletkama stvorila na strani pobednika.
Pokušaj da skandalizujem establišment dok su kamere uključene, moj omiljeni dokumentaristički postupak, uspeo je samo delimično. Mrtvačka glava sa crne zastave, za koju su naivčine mislile da asocira na smrt, predstavljena je kao simbol rešenosti za borbu do konačne slobode. Ko se do sada plašio četničkog noža - kame, i drhtao na sami izgovor te reči, sada treba da ga gleda kao tradicionalno naoružanje svake vojske a neka zna i da učestala upotreba ovog predmeta samo potvrđuje koliko je metak bio skup za vreme rata. Imao sam utisak da su ove opservacije od svih prisutnih izazvale uznemirenje samo kod mene.
Ruku na srce, sve to sam već pročitao i ustvari samo sam hteo da snimim u prigodnom ambijentu, ali nisam očekivao da će se eksponati vaditi iz vitrine namenjene pobednicima u ratu! Izgledalo je da sam usamljen u primećivanju ove tačke diskontinuiteta koja je po mom mišljenju pretila da uruši čitavu logičku konstrukciju i da nas proguta sve i usisa u crnu rupu koja bi tom prilikom nastala. Ništa se nije popravilo ni narednih dana kada su kolone ljudi pohrlile da vide novu postavku u Noći muzeja, večeri kada su svi muzeji u gradu otvoreni po čitav dan i noć. Izjave zvaničnika, utisci slučajno odabranih posetilaca i govor ministra odisali su slavljeničkom atmosferom. Na ulazu je svirao orkestar i oficiri su plesali sa damama. Eh da znate kolikog i kakvog problema smo se rešili!
Ono što tog dana nisam saznao i što je nastavilo da me muči je pitanje kome je pripadao nož koji se materijalizovao u novoj vitrini? Prilikom prvog susreta, osoblje muzeja mi je kroz smeh pričalo da kao mračnu relikviju u fondu čuvaju kamu četnika Miloja Selakovića zvanog „Đavo“ i da je na spisku duša kojima je taj nož presudio zapisano više desetina imena. Ponudili su mi da izvade baš taj nož za našu scenu! U opštoj gužvi koja je nastala oko svečanog otvaranja nove postavke ništa od toga više nije bilo moguće proveriti. Prosto smo dobili jedan deo vojničke opreme iz vitrine pobednika, bezimeno oružje slobode. Ako se izuzme mrtvačka glava na dršci, sam predmet nije bio mnogo rečit – nož kao nož, i nije mi ni on mogao pomoći u rešavanju ove dileme.
A šta reći o potamnelim zvezdama velikog svetskog sukoba, samoorganizovanim i beskompromisnim borcima sa petokrakom zvezdom na kapi? Nesrećnim partizanima, slučajnim pobednicima u Drugom svetskom ratu, izgleda nije pomogla ni mladost, ni prolivena krv, ni smrt gimnazijalaca, ni svi podvizi svih ratnih zima. Njihovi protivnici, koji se u ratu nisu toliko trudili, ali su se borili za naciju, kralja i otažbinu, za vrednosti koje su imale malo dužu tradiciju od mladalačkih ideala o novom društvu, opet su ispred njih. Kao što spora kornjača neprestano izmiče brzonogom Ahilu. Zalud Ahilu i polet i mladost i snaga, malo zeleno biće je uvek neki milimetar ispred njega!
Sve dok se Ahil ne umori. I ne odustane.

Dverjani, porodični ljudi, traže oslobađanje uhapšenih falangista

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.