Beton br.141
Petak 17. april 2015.
Piše: Sonja Stojadinović

LUSTRACIJA JEDE SVOJU DECU


U makedonskim novinama osvanula je vest o još jednoj žrtvi procesa

Nakon pada bivših socijalističkih režima mnoge istočnoevropske zemlje su pristupile procesu lustracije, kojim su se pozicije moći “čistile” od funkcionera bivšeg režima, posebno onih povezanih s represivnim aparatom. Ipak, ovaj politički proces nigde nije sproveden dosledno, pre svega usled konvertitstva mnogih bivših “komunista” u redove nove političke elite. Makedonski primer pokazuje kako se iza antikomunističke retorike celog fenomena mogu kriti i konkretniji dnevnopolitički motivi

lustracije saradnika tajne policije i bezbednosnih službi u periodu od 1944. do 2006. godine. Radi se o novinarki Jadranki Kostovoj, glavnoj i odgovornoj urednici opozicijskog nedeljnika Fokus, koja je 2006. godine (da ironija bude veća) podržavala proces lustracije saradnika tajne policije i bezbednosnih službi tokom perioda vladavine komunističke partije.


Dokument na osnovu kojeg ju je lustrirala Komisija za verifikaciju fakta (kako glasi službeno ime lustracijske komisije) je jedan zapisnik razgovora između nje i direktora Uprave za bezbednost i kontraobaveštavanje vođen 1993. godine kada je bila voditelj uticajne političke emisije “Bez naslova ali sa povodom” emitovane na prvom kanalu Makedonske televizije. Zapisnik je napravljen od strane direktora, bez njenog znanja, na tom zapisniku ne postoji njen potpis, ali stoji njeno ime zbog čega je obeležena kao izvor informacija. Ona je od direktora tražila da iz njene redakcije povuku određenu osobu za koju je smatrala da je policijski provokator, a koja je provocirala na nacionalnoj osnovi, vređajući sve prisutne da su Bugari i postavljala neprijatna i šovinistička pitanja.


Sam proces lustracije formalno bi trebao da bude rasčišćavanje sa mračnim periodima iz prošlosti i sprečavanje nekadašnjih saradnika tajnih službi da se kandiduju za javnu funkciju ili, jednostavnije rečeno, sprečavanje nekadašnjihšpijuna da vrše javnu funkciju. Proces je osmišjen po uzoru na “denacifikaciju” čime su se u Centralnoj i Istočnoj Evropi fašistički i nacistički režimi pokušali izjednačiti sa socijalizmom. Definicija saradnika je da su to ljudi koji su svesno i tajno sarađivali sa tajnim službama i organima državne bezbednosti radi ličnog materijalnog ili društvenog napretka i interesa te da su svojim delovanjem negativno uticali i ugrozili živote ljudi koji su bili predmet obrade državnih organa.


lustracija3


Svemoćna Komisija


Prvi zakon koji obuhvata ovaj proces u Makedoniji donesen je 2008. godine (uz dopune i promene 2009. i 2011. godine) da bi kasnije u 2012. godini bio donesen potpuno novi zakon. Prve verzije zakona vremenski okvir lustracije smeštali su od 1944. godine kada je osnovano Antifašističko sobranje narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM) do stupanja na snagu zakona o lustraciji, tačnije 2008. godine, a kasnije do trajanja sile zakona, dakle do 2019. godine. Poslednje zakonsko rešenje iz 2012. godine obuhvata period od 1944. godine do stupanja na silu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog karaktera iz 2006. godine. Sve su verzije zakona što se tiče vremenskog okvira lustracije dobile negativnu ocenu Ustavnog suda koji je ustvrdio da “lustriranje” za period posla 1991. izravno krši Ustav nezavisne Makedonije.


Ove ocene i komentari Ustavnog suda nisu uzeti u obzir od strane predlagača zakona tj. vladajuće stranke VMRO-DPMNE i nisu ugrađeni u poslednju verziju zakona. Zakon iz 2012. godine subjekte koji podležu lustraciji definira u tri grupe: kandidati za nosioce javnih funkcija, aktuelni nosioci javnih funkcija i lica koji su bili nosioci javnih funkcija. Kada bi se ove kategorije podelile prema javnim funkcijama u državnom sistemu, lista bi bila dugačka, od predsednika države pa sve do profesora visokoškolskih ustanova i biznismena. Predlagači takođe nisu uzeli u obzir mišljenje Ustavnog suda da lustraciji ne treba da podležu novinari, partijski funkcioneri, članovi verskih zajednica, građanskih organizacija i fondacija, a na osnovu ovog zakona lustrirana je i prva novinarka, spomenuta Jadranka Kostova.


Obrazloženje predlagača zakona za odbacivanje mišljenja Ustavnog suda bilo je da ove grupe ljudi podležu “fakultativnoj lustraciji” ili lustraciji po izboru. U prethodnim verzijama zakona lice koje je bilo u procesu lustriranja imalo je pravo da se suprostavi komisiji, traži pristup dokumentima na osnovu kojih je lustrirano i podnese svoje dokaze i dokumente. U novom zakonu iz 2012. godine ovo pravo je ukinuto i lustrirane osobe imaju pravo da se na odluku Komisije žale Upravnom sudu. Objavljivanje imena lustriranih osoba na sajtu Komisije je bilo zabranjeno odlukom Ustavnog suda, ali to nije ispoštovano čime se vrši protuustavna povreda privatnosti lustriranih osoba.


mkd-36713


Diskvalifikacija konkurenata


Takođe predlagači zakona nisu poštovali napomenu Ustavnog suda da ne smeju da se lustriraju već preminule osobe i da period važenja odluke za zabranu vršenja javnih funkcija lustrirane osobe stavlja u neravnopravni položaj jer član 42 iz ovog zakona navodi da će se zakon primenjivati deset godina, a odluke stupaju na snagu dana kada su donete. Period važenja odluka za zabranu vršenje funkcija za neke osobe biće 3 godine, a za neke 7 godina.


Prva žrtva lustracije je 2011. godine bio Trendafil Ivanovski, prvi predsednik Ustavnog suda. Sledeće lustrirane osobe između ostalih bili su direktor Fondacije Otvoreno Društvo Makedonije Vladimir Milčin, bivši ministar kulture Đuner Ismail, profesor na Pravnom fakultetu u Skoplju i bivši ministar spoljnih i unustrašnjih poslova Ljubomir Frčkovski, bivši ministar unutrašnjih poslova Tomislav Čokrevski, bivši ministar pravde i ambasador Đorđi Spasov, pisac, scenarista i slikar Slavko Janevski koji je preminuo 2000. godine i još tri člana Makedonske akademije nauke i umetnosti.


Naravno, svi pomenuti bivši ministri su bili članovi vlade danas opozicijskog Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM) u periodu 1994.-1998. godine, dok nijedan bivši ili sadašnji funkcioner iz vladajuće stranke VMRO-DPMNE nije lustriran. Još jedan dokaz za politički motivisanu lustraciju je fakt da lustracija koja je izvšena nad bivšim funkcionerima iz Ministarstva unutrašnjih poslova iz peroda 1978.-1998. godine preskače preminulog ministra Jordana Mijalkova 1991.-1992. godine koji je otac sadašnjeg direktora Uprave za bezbednost i kontraobaveštavanje Saše Mijalkova.


Cela procedura lustracije i biranje dosjea za lustraciju bez ikakvog uspostavljenog reda jasno pokazuju da je sam proces vladajuća stranka koristila prije svega kao alat za politički obračun sa opozicijom i ostalim neistomišljenicima. Iako prema zakonu lustrirane osobe imaju pravo da se žale Upravnom i Višem Upravnom sudu na odluke Komisije, mnogi od njih su najavili da će, posle završavanja žalbenih procesa, tužiti i državu sudu za ljudska prava u Strazburu, a neki su to već i učinili. Ostaje nam još da vidimo koji će biti rezultati tih procesa koji bi trebali pokazati razinu manipulacije.


http://www.bilten.org/?p=6111
Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.