Beton br.70
Utorak 05. maj 2009.
Piše: Petar Atanacković

Levica danas i ovde-onde

Marksizam nije prevaziđen, jer nisu prevaziđeni problemi kojima se marksizam bavi.

Žan-Pol Sartr

Dometi levice u savremenom svetu, ako ćemo biti potpuno iskreni, nisu preterano veliki. To naročito važi ukoliko se ti dometi mere onim merilima koja su bila aktuelna npr. 1917-1918 ili 1936. godine: prosto, revolucija baš i nije na pragu, ponajviše zato što su prezreni na svetu suviše zabavljeni potrošnjom i kapitalističkim spektaklom. Levica više služi kao korektor rada vladajuće političke klase, ponekad utiče na poboljšanje funkcionisanja sistema, a sve ređe ozbiljno dovodi u pitanje njegovu suštinu. Velike leve partije – čast izuzecima – potpuno su se odvojile od društvene svakodnevice, a ona levica na margini u stanju je da podstiče i vrši transformacije isključivo na lokalnom nivou. Pa ipak, bilo da je reč o 15 socijalističkih partija u Francuskoj, Die Linke u Nemačkoj, anarhosindikatima u Španiji, komunistima u Italiji..., javna scena svakog razvijenog društva nezamisliva je bez leve alternative. Ako ni zbog čega drugog, barem zato što kada desnica postane jedina alternativa, onda sistem ostaje bez bilo kakve stvarne alternative.
Jednostavno govoreći, levica je tu da prepozna stvarne društvene probleme i da ih stavlja pred oči javnosti, bila ova u mogućnosti da ih reši ili ne, jer identifikovanje problema predstavlja prvi korak ka njihovom rešavanju. Levica je tu da upozorava i kritikuje, koristeći se pre svega svojim nadaleko poznatim oružjem kritike, ali kada ustreba i kritikom oružjem... Levica, a ne desnica, jedina može da zahteva povratak otuđene politike društvu – desnica veruje u volksgeist i slične babaroge. Samo levica na pravi način može da zastupa interese radnika – dakle, svih nas koji svakodnevno ginemo na svim mogućim poslovima, ma kako imbecilni bili; desnica ne zastupa radnike kao takve – ona poznaje samo britanske ili francuske, srpske ili hrvatske radnike i huška ih jedne protiv drugih. Upravo levica neprestano ukazuje na činjenicu da se planeta, i svi mi zajedno sa njom, nalazimo na rubu uništenja – desnicu baš briga za planetu, osim ako se to ne odnosi baš na njen nacionalni komad Zemlje.

 

IZMEĐU DESNICE I DESNICE PLUS

Stoga ne treba da iznenađuje neprestano postavljanje pitanja budućnosti, tj. izgleda za budućnost onoga što se podvodi pod zajednički naziv levica. To se pitanje postavljalo x puta do sada, u svakom mogućem trenutku, na različitim mestima, raznim povodima. Pitali smo se da li i dalje važi podela na levicu, centar i desnicu? Šta je identitet savremene levice? Kakva je metodologija najprikladnija aktuelnom trenutku? Ko je subjekt („ciljna grupa”) implementacije levičarskih ideja u delo? Da li je pravi put reforma, ili možda revolucija? Treba li ići korak po korak sledećih 300 godina, ili dići sve u vazduh za tri dana? Toliko pitanja, a tako malo zadovoljavajućih odgovora...
U teorijskoj ravni sve su to „strašni”, gotovo nerešivi problemi, ali u svakodnevnoj praksi situacija je ipak nešto drugačija. Širom planete milioni ljudi – dakle, još uvek manjina, ali manjina koja je sve brojnija – žive ili pokušavaju da žive svoju verziju socijalizma. Samoupravni kolektivi, zajedničko stanovanje i radnička kontrola proizvodnje, autonomni kulturni i omladinski centri, nezavisni mediji, slobodne škole i univerziteti, fairtrade, freecycling... You name it, we have it! Sve su to pokušaji nečeg drugačijeg, pokušaji da se na mikro nivou ostvare ideje slobodnog i pravednijeg društva – dakle, sada i ovde, a ne u nekoj dalekoj i nesagledivoj budućnosti. Naravno, rezultati svega spomenutog nužno su ograničeni i protivurečni, što je uslovljeno uticajem društvenog okruženja – tj. kapitalizma, i samog baziranog na protivurečnostima – na ovakva stremljenja. Naravno da nas uzgajanje organske hrane, skvotiranje napuštenih straćara ili povremeni štrajkovi neće prevesti „iz carstva nužnosti u carstvo slobode”, ali kakva je alternativa? Treba li se prepustiti uživanju u lagodnostima kapitalizma i tek povremeno otkukati nešto povodom onih njegovih nelagodnih strana? Ostaje li nam da čekamo da se odnekud pojave revolucionarne mase i poteraju nas u srećnu budućnost? Socijalizam se ne čeka, on se živi svaki dan.
Uostalom, sve je stvar izbora! Levica barem još uvek veruje u pojedinca i važnost njegovog individualnog odabira: ukoliko taj odabir bude pogrešan, tim gore po njega, ali krivica je samo i isključivo njegova. Poznato je već da zlo pobeđuje onda kada dobri ljudi ne urade ništa da mu se suprotstave...

 

IZMEĐU DESNICE I DESNICE PLUS

Primenjeno na situaciju u Srbiji, sve ovo ne znači ništa. Pojedinac se ovde ništa ne pita, jer se i ne priznaje – jedino je kolektiv važan, kolektiv über alles, bre! Spomenuto zlo trijumfovalo je ovde odavno, pa mu stoga preostaje jedino da s vremena na vreme potvrdi svoj uspeh, čisto da se ne zaboravi. I spomenuti dobri ljudi iščezli su bez traga a kapitalizam, socijalizam i ludnica njihovog konflikta postoje još samo kao karikatura. Jer sama stvarnost sve više dobija karikaturalni obris. Kapitalizam je ovde drugo ime za jednu kompaniju, a zastupanje levičarskih ideja podrazumeva majicu sa Čeovim likom, roštilj za 1. maj i kupovinu isključivo domaćih proizvoda u marketima (koji su vlasništvo spomenute kompanije). Uostalom, čitava tradicija i kapitalizma i levih alternativa kapitalizmu u Srbiji imala je čudnu putanju, pa prema tome aktuelna situacija i nije mogla biti znatno drugačija. Zato ne treba da iznenađuje pojava raznih kvazilevičarskih časopisa, grupa i partija, koje uporno pokreću neki lobotomizirani tipovi, sve same nepriznate vođe naroda, zapamćeni i kao intimni prijatelji drugarice Mire.
Budimo otvoreni: ono što danas u Srbiji imamo na javnoj sceni kao levo, u „normalnom svetu” obično se prepoznaje kao ekstremna desnica. Politički program koji uključuje podelu na niže i više narode i rase u Evropi se obično naziva rasističkim i fašističkim, dok je u Srbiji to levičarski program par excellence. Pokret koji za svoj cilj postavlja državnu ekspanziju na račun suseda i „humano preseljenje” manjina samo je ovde socijalistički, dok je na drugim meridijanima to nedvosmisleno nacistički pokret. Privatno vlasništvo nad planinama i rekama, čitavim selima i njihovim stanovnicima u bilo kom delu sveta definiše se kao feudalizam; u Srbiji za to postoji dobri stari termin „antiglobalizam”... Dakle, u Srbiji se politička i javna scena deli na desnu i desnu plus opciju.
U takvim okolnostima, može li neko još uvek misliti da je pitanje „treba li nam levica” deplasirano? Ne mislim pri tome na „jednu snažnu socijaldemokratsku partiju”, koja se toliko priželjkuje, tim pre jer je imamo (i to na vlasti), naravno u karikaturalnoj formi. U vidu imam levicu u pravom smislu te reči, levicu kojoj odbrana Kosova nije definicija socijalne pravde, a podrška drugu Ahmadinedžadu nije viđenje internacionalizma. Bez takve levice, treba to opet naglasiti, desnica postaje jedina alternativa u društvu, a onda sistem nema alternativu. Ali sa nakaradnim sistemom kao što je srpski, desni ekstremizam može postati stvarna alternativa. Tada će nam još ostati da sačekamo dolazak nekog „velikog simplifikatora” i onda...Rovokopač alternative / Foto: Vesna Jovanović, sa koncerta grupe Goribor

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.