Evropska unija, dakle, posle Bregzita neće umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Poučen jugoslovenskim iskustvom, prikladno sažetim u stihu – ko ne sluša pesmu slušaće oluju, priviđa mi se da će oluja koju su izabrali Britanci glasajući za Bregzit zahvatiti sve, pre svega samu Britaniju i Evropsku uniju, a time i nas.

Dežurnim krivcima za prvi veliki poraz evropske ideje proglašeni su predvodnici Bregzita – Najdžel Faradž, predsednik desnog UKIP-a, i Boris Džonson, uticajni konzervativac i bivši gradonačelnik Londona. Ali, svesti krivicu na njih dvojicu, držim, jednako je kao i za devedesete okriviti Šešelja a ne Miloševića i njegov režim koji ga je porodio i odnegovao. Britaniju i Evropsku uniju, zapravo, potresli su iz temelja britanski konzervativci i laburisti, personifokovani u Dejvidu Kameronu i Džeremiju Korbinu. Bez glasova tradicionalnih birača laburista i konzervativaca, Bregzit ne bi bio moguć.

Bezmalo pet godina živeo sam u Notingemu, gradu studenata, stranaca i dugogodišnjem uporištu laburista, i po tome sličnim sa drugim gradovima u okruženju Šefildom, Darbijem, Linkolnom. Svi su predviđali da će opcija „Ostati u EU“ u njima imati većinu, ali nije. Objašnjenja za to tražena su ovih nedelja još u sedamdesetim i osamdesetim godina prošlog veka, kada su tačerovske reforme stvorile armije nezaposlednih u ovom delu zemlje, koji se nikada više nisu oporavili od gubitka radnih mesta i nestanka čitavih industrijskih grana u centralnoj i severnoj Engleskoj. Upravo ovi gubitnici činili su stabilno jezgro glasača koji su listom „naseli“ na priču o obećanom raju nakon odlaska Poljaka i Litvanaca i zabrane ulaska imigrantima. Ali, to su ipak tradicionalni glasači laburista, ne UKIP-a. Umesto da im se obrate, laburisti predvođeni Korbinom nemo i nezainteresovano su posmatrali čitavu kampanju, kao da ih se ona mnogo ne tiče. Istina, Korbin je zagovarao opciju Ostati, ali nekako kao u krilatici iz filma Kineska četvrt Romana Polanskog, „as less as possible“. Kritike koje su stigle od Žižeka i drugih intelektualaca da „levica nikada ne propušta priliku da propusti priliku“ više su od zgodne fraze – Korbinova loša procena o značaju i ishodu referenduma izručila je mnoštvo glasova Bregzitovom taboru. Ti ljudi nisu glasali protiv Evrope i evropske ideje, već protiv bede, siromaštva i socijalne nepravde. I tako, dok su ih populisti ubeđivali da je način da to artikulišu da izađu na referendum i zaokruže Leave, laburisti su glupo ćutali. Mnogi se, i političari i glasači, sada izgleda kaju. Ali, kasno. Takva je demokratija, posle glasanja nema kajanja.

Najveći gubitnik i „vitez propuštene prilike“ što bi rekla Azra je, bez sumnje, Dejvid Kameron, koji je napravio jednu od najvećih grešaka u britanskoj političkoj istoriji. Njegova zamisao da će referendumom uspostaviti jedinstvo konzervativne stranke i zapušiti usta evroskepticima u sopstvenim redovima, doživela je potpuni kolaps. Dakle, za njega, duplo golo – ni jedinstvo ni Evropa. Kameron će, tako, verovatno postati simbol političkog promašaja i loše procene, kao kakav Lord Čemberlen našeg doba. Istaknuto mesto pripašće mu, verovatno, samo u publikacijama tipa politika za početnike, u kojima će personifikovati pravilo da unutarstranačke probleme ne treba rešavati referendumom.

Uz simpatije za trud, mislim da su mnogobrojni prilozi koji su se upinjali da pokažu netačnost tvrdnji da su strani radnici loši po evropsku ekonomiju – koje su činile kičmu antievropske kampanje – promašili cilj. Naravno da strana radna snaga nije uzrok ekonomskih problema, naprotiv; ekonomska retorika Faradža i Džonsona bila je samo paravan za rasizam i ksenofobiju koji su, držim, pravi pokretački motivi čitave te priče o strancima, bezbednosti, zaštiti granica, tržišta, radnih mesta itd. Najbolju dijagnozu po mom mišljenju dali su oni najbrutalniji analitičari, opisavši priču o Bregzitu kao Englesku nacionalističku revoluciju, što ona u svojoj srži i jeste. Paradoksalno, upravo su ti nacionalisti, koji se kunu u rodnu grudu i propovedaju nacionalno jedinstvo, zapravo pokazali da ne vole zemlju u kojoj žive, jer su svojom odlukom uneli razdor među britanskim narodima i ugrozili opstanak države. Doduše, za razliku od balkanskih lidera, koji će pre srušiti zemlju i ući u rat nego sići s vlasti, i Džonson i Faradž su se, pomalo neočekivano, povukli sa svojih pozicija. Prvi je rekao da konzervativci pod njegovim vođstvom ne bi uspostavili jedinstvo, a drugi da je njegov posao završen. Naravno, nije suština u tome što oni zasitili moći i vlasti. Slutim da su obojica itekako svesni da se nakon ovoga što su uradili sprema oluja, i da im je najpametnije da se sklone na sigurno, a haos koji su ostavili neka čisti neko drugi. Patriotski, nema šta.

Toliko o britanskoj politici. Što se britanske budućnosti tiče, nisam usamljen u uverenju da će Bregzit razvejati Britaniju kakvu smo poznavali do sada. Naime, glasalo se na ostrvu i ranije ovako ili onako, ali sadašnje referendumske podele u Velikoj Britaniji izgledaju toliko duboke da je teško zamisliti njihovo razrešenje u okviru postojećeg državnog uređenja. Drugim rečima, Britanija se na Bregzitu rasparala po šavovima. Najdublji, ali i politički najbenigniji, jeste generacijski jaz; dok su dve trećine mladih između 18 i 24 godine starosti glasali za ostanak, zastrašujućih 83 posto Britanaca starijih od 65 godina izjasnilo se za izlazak iz Unije. „Tvit“ jednog mladog Britanca izražava tipčno nezadovoljsto njegove generacije: „Strašno sam ljut. Generacija kojoj je dato sve – besplatno obrazovanje, zlatne penzije, socijalna pokretljivost – glasala je da zbriše budućnost moje generacije koja iznova mora da gradi mesto u svetu“.

Etnička podeljenost stavova iskazanih na Bregzitu politički je razornija od generacijskih podela. To se, pre svega, odnosi na Škotsku, u kojoj se 62 posto, dakle gotovo dve trećine glasača, izjasnilo za ostanak. Svega nekoliko sati nakon konačnih rezultata referenduma, najviši škotski zvaničnici najavili su, a u kasnijim danima i potvrdili, novi škotski referendum o nezavisnosti, s izvesnim ishodom, a ubrzo su se čule i rane najave iz Brisela da je Evropska unija itekako rada da zadrži Škote u njoj. Škoti su, podsetimo, pre dve godine glasali 55 prema 45 da ostanu u Britaniji prvenstveno zbog toga što je vlada u Londonu upozorila da bi tadašnje Škotsko „Ne“ značilo i izlazak iz EU, a pretilo im se i time da će odvajanjem morati da se odreknu i do bregzita dobrostojeće funte. Škoti su se, tada, relativno tesno ipak odlučili protiv nezavisnosti i neizvesnosti koju ona nosi. Bregzit je obrnuo prethodnu situaciju naglavačke, pa je sada izlazak Škota iz Britanije način da oni ostanu u EU. Dodajmo tome i ekonomsku neizvesnost koju Bregzit nosi i aktuelni sunovrat funte čiji se kraj ne nazire i od kog se ona možda neće ni lako ni brzo oporaviti, izvesno je da Škoti neće ni izbliza onoliko strepeti od eventualnog napuštanja zajedničke monete kao 2014. godine. Ako se ovo dogodi, teško je zamisliti da će se sudbina Severne Irske, čiji su građani takođe većinski glasali za ostanak, rešavati bez referenduma.

Šin Fejn, političko krilo nekada moćne, a danas poprilično utihnule IRE, odmah je gromko obznanio da je kucnuo čas za ujedinjenje Iraca. Sve i da zanemarimo desničare, umereni Irci s obe strane razumljivo su zgroženi ponovnim uspostavljanjem kopnene granice između Republike Irske i Severne Irske, što Bregzit de facto nosi. Najzad, kako će tada reagovati britanski Gibraltar, živa rana na španskom srcu, gde je preko 90 procenata glasova bilo za ostanak? Na poslednjem referendumu, održanom pre 14 godina, njegovi građani su se gotovo stoprocentno izjasnili za ostanak u okviru britanske monarhije. Dakle, i Britanija i Evropa. Pa, kako kaže engleska izreka, više neće moći i da imaju kolač i da ga pojedu. Španski ministar spoljnih poslova istog trena po objavljivanju rezultata predložio je uvođenje deljenog suvereniteta nad ovom stenom zemlje Britanije. Logika je, međutim, neumoljiva – deljeni suverenitet je oksimoron, contradictio in adjecto, ili što bi naš narodni pesnik rekao – „nit’ je bilo, niti može biti, jedna zemlja a dva gospodara“. Najzad, kako pomiriti London, gde je tri četvrtine građana glasalo za ostanak u Evropskoj uniji, s ostatkom Engleske? Dobro, London, rekao bi čovek, ne može baš da se odcepi, ali da će biti država u državi, ako ni zbog čeg drugog, ono da bi zadržao status evropske finansijske prestonice, tome se ne bi trebalo čuditi. Nepunu nedelju nakon referenduma, gradonačelnik Londona Sadik Kan zatražio je visok stepen autonomije za prestonicu, i to odmah.

Sve u svemu, čak i ako Englezi i Velšani u narednim godinama ne budu primetno siromašniji nego do sada, u budućnosti će, bojim se, živeti u ideološki zategnutijoj i prostorno manjoj državi. Gledano s brdovitog Balkana, to na duže staze ne donosi ništa dobro.