Beton br.110
Utorak 19. april 2011.
Piše: Miloš Živanović

Kultura pobune

Socijalna tematika, očito je, nema kvalitet inicijalne kapisle, ne pokreće masu, bar ne dok je demagozi ne propuste kroz mašinu, ili dok se ne umota u neku primamljiviju oblandu – nekakav „nacionalni interes“. Sama za sebe, nije legitimna motivacija. Strah i Glad, ta dva gladijatora iz Šišmiš-mitologije Kenjigrada, kao da su u stalnoj ravnoteži, Glad večito očekuje pomoć ne bi li se pokrenula na akciju. Nijedan socijalno motivisani protest ne može ni da primiriše intenzitetu iracionalnih provala iz rezervoara nacionalnih energija, za odbranu Kosova, za odbranu haških optuženika, za uništenje homoseksualaca itd. (Jedino što mi pada na pamet je individualni čin odsecanja prsta i pretnja tog čoveka da će prst i pojesti, pošto nema šta drugo.) Protest rudara u Beogradu svede se na govoranciju i zbir pojedinačnih tužnih priča koje mediji usput prenesu ili ne prenesu, a protest rudara u Varšavi znači blokadu grada, vanredno stanje i omanji rat na ulicama – jer tako se rudari bore za svoja prava, jer to se dešava kad vlast tera šegu sa rudarima. „Ne šalju se dvaput tenkovi na radnike.“ Rudari, dakle, svakako nisu grupacija koju ova država uzima za ozbiljno. Tu prazninu ispunila je drugačija skupina – „navijači“, nosioci političkih promena i stremljenja, udarna pesnica vere, nacije, službe, stranke, ideje, tihe većine nezainteresovanih i neopredeljenih; odnosno manje ili više organizovane grupe bezumnika i kriminalaca koje deluju po nekom zadatom političkom planu. A politički plan se bar u osnovnim crtama po pravilu poklapa sa planom atentatora na premijera.

 

BEOGRAD PROTESTIMA NE VERUJE

Verovatno je to razlog za izostanak značajnijeg odjeka veličanstvenog talasa arapskih revolucija, odjeka koji bi se mogao očekivati kad uzmemo u obzir da nas mutirani lokalni korporativni duh vuče za nos a siromaštvo nam se drsko izbuljilo u lice poput logoraški žgoljavog i neprijatno prljavog siročeta na ulici. Tlo na kome bi se takav odjek artikulisao sistematski je uništeno, preorano i zasoljeno. I sada niz to pusto polje mogu da odjekuju samo bedno naricanje i zapevanje ispod barjaka. Šta se nas tiče Tunis, tamo žive muslimani. A pukovnik Gadafi nam je brat od pamtiveka, bio naš ministar tamo da ga moli da ne prizna Kosovo. Lunatik je verovatno tražio mišljenje od svog belog konja.
U susedstvu vri već odavno. Protesti u Zagrebu svakako su neartikulisani, ili nedovoljno artikulisani, ali napor nekih itekako artikulisanih ljudi da im daju smisao i cilj (osim obaranja vlade) je očigledan. To što je na trenutak izgledalo kao desničarsko blebetanje kao da prerasta u nešto mnogo značajnije i šire. Teško je reći u šta konkretno, ali posle briljantnog studentskog otpora koji se sada postavlja kao fon za kapiranje šireg „građanskog“ delovanja, gotovo da je moguće iščitati taj strahotni i nemogući zahtev: Tražimo novi društveni ugovor. Jer jedino što se sa sigurnošću može reći, ovaj stari više ne drži vodu.

 

POLITIKA ZABORAVA

U Beogradu se stvar svela na legendarni stiropor. Nemoć vlasti, koja je u ovom trenutku zaista pre svega nemoć – jer država je fakat u bankrotu, a tek onda nedostatak političke volje, partokratija..., dakle miris takve nemoći ponovo je na ono pusto polje izvukao ponižene i uvređene da nariču i zapevaju pod barjacima, pred svojim malim stranačkim demagozima.

Naprednjaci-narodnjaci se sakupiše, blokiraše grad, e da bi spašavali Srbiju od Demokrata. Igrarije ludog i zbunjenog, igrarije bez granica, a erotske. Moguće ih je izvoditi zahvaljujući tome što ne postoji pamćenje, između ostalog. Obespravljenoj masi nezadovoljnika obraćali su se karakteri iz ešalona „Otpad devedesetih“. Drugorazredne kreature što gmižu drito iz mraka miloševićevskog vremena i projekta, u kome su manje-više kreativno učestvovali, sada bi da trasiraju budućnost. Dakle politički talog Balkana, da parafraziramo Ideologa, konspiratora, onoga koji je inspirisao inspiratora. Koštunica se nije oglasio, valjda se pokrio ušima i akademičarskim potpisima, ne bi li ga nekako zaobišla gorka čaša svedočenja. Treba polako ponavljati ta imena govornika na skupu pravednika glasačkog tela, jedno za drugim, puštati da zvone u svesti, da prizovu one nekadašnje mantre mraka: Nikolić, Vučić, Karić, Vulin... Svi prepodobni, ko na ikonama. Suviše velika gustina mučeništva po metru kvadratnom, to ne može da se izdrži dugo. A cilj svekolikog mučeništva? Pa, kad se podvuče crta, ispada da je taj cilj zapravo pomeranje izbora za nekih mesec dana, ili tako nešto. Hm. Što će reći, to je prvi predizborni skup, što u kombinaciji sa mučeništvom tako bljutavo podseća na fašističke gadosti u Nemačkoj i Adolfovo stradanje za Nemačku posle neuspelog pokušaja puča. Obrniokreni, ne umeju da se odlepe od Adolfa.
Eto, oni takvi opet nešto mantraju. I mašu stiroporom, klovnovi prljavih ruku. A to im je omogućeno tako što je vlast na koju su tim stiroporom krenuli onemogućila kulturu sećanja, odabrala druge prioritete, efikasno se lustrirala od đinđićevskog nasleđa, baš kao što se očistila i od njegovih najbližih saradnika. Ostalo je samo to stremljenje ka liberalnom kapitalizmu, pošto je ranih dvehiljaditih bilo teško zamisliti drugačiji tip prozapadnih vrednosti prema kojima treba okrenuti zemlju. A i od tog stremljenja je malo šta ostalo, sem velikih bilborda koji sugerišu sreću, oglasnog prostora kojim se manipuliše, ispraznih projekcija bolje budućnosti i potemkinovog slobodnog tržišta iza kog rastu debeli monopoli. No, to bure svakako više neće držati vodu ni tamo gde je napravljeno, a tek ne tamo gde je neuspešno kopirano, na tim teritorijama koje se igraju nezavisnosti a traju kao mešavina kolonije i protektorata, čekaju da ih konačno proguta naredna nadnacionalna zajednica. Zahtev za uspostavljanje drugačijeg ekonomskog poretka stiže sa ruba civilizacije dok centri sveta zbunjeno traže prigodna reagovanja, sa belina na mapi, sa oboda Evrope i Evropske unije, ali ne i iz Beograda.

 

KULTURA SEĆANJA

U „Balkanskom Njujorku“ i dalje caruje snobizam siromaha koji kaže da je blam oduševljavati se bilo čime i pokazivati entuzijazam za bilo šta, isti onaj snobizam koji ne vidi glad i nepopravljivu bedu tek koji kilometar južno i koji nije znao ništa o čudnim prostorima i dešavanjima preko daleke reke Drine.
Od konkretne severne Afrike, preko neartikulisanog Zagreba i tužnog beogradskog stiropora, stižemo do ključnog pitanja: može li postojati „kultura pobune“ bez „kulture sećanja“? Kako se možemo baviti prevrednovanjem ekonomskog poretka na kome počiva svet, ako nismo obavili denacifikaciju? Najsvežiji protesti u susedstvu su, nažalost, veoma jasno artikulisani. Mučenik „Domovinskog rata“ je osuđen u Hagu. I šta ćemo sada? A nepravedni kapitalizam i novi društveni ugovor? To učesnike protesta nije naročito interesovalo. Kao ni gradonačelnika Splita. Gledano iz Beograda, ti učesnici neodoljivo podsećaju na onu grupaciju ljudi izbijenih iz pameti koji su pokušavali da spreče hapšenje Slobodana Miloševića. Jedan čovek reče za TV dnevnik, parafraziram, da je to što su Tadić i Josipović uradili bezveze, da se mora znati ko su zločinci a ko žrtve i da se svi Srbi moraju ispričati za zločine. Jedan deo tog iskaza je svakako neupitan: Mora se znati ko su zločinci a ko žrtve. O ostalom se da raspravljati. Ali taj iskaz je i simptomatičan, jer „žrtva“ je prokleta uloga, ima tendenciju da napravi petlju, verujte kad vam Srbi kažu. Motiv žrtve, odnosno ugroženosti je centralna tačka, još od Memoranduma SANU, epicentar užasa koji je usledio, i opravdanje za sve – da nas niste ugrozili, mi nikad ne bi to tako. A Tadić i Josipović, pa ono jeste nekako bezveze bilo, jer bi čovek očekivao da predsednici znaju da je kontekstualizacija ratnog zločina po definiciji loša, dakle vezane posete nisu preporučljive. Mogao je naš čovek dva puta putovati, nije to tako daleko. Pa da se prilikom svake posete obojica potpuno koncentrišu samo na jedno mesto zločina, a ne ovako polovično... (Onda bi i ozloglašeni tekst Ivane Simić Bodrožić kritičarima valjda nešto drugačije izgledao.) To nekako liči na onog nesretnog katoličkog sveštenika koji je konačno ušao u Jasenovac, ali samo do pola... Pa zašto do pola, oče?! Pahomije ide do kraja. Ili kad muslimanski sveštenik u svečanom govoru na Blajburškom polju uporedi žrtve u Srebrenici i žrtve u Blajburgu... Nekako ostaje nedorečeno, kao da uvek fali još koja reč, konkretna, vrlo konkretna, mnogo tvrđa i neudobnija od stiropora. Možda bi sledeća akcija u sklopu protesta u susedstvu dala neke obećavajuće rezultate: anonimni učesnici povorke kroz razglas čitaju Pjesme iz Lore, na više strateški raspoređenih punktova, u gradu Splitu. Izvolite, slušamo vas pažljivo. Pjesme iz Lore dobre su za more.

 

UČENJE SOLIDARNOSTI

Moglo bi se reći da ideja građanskog protesta počiva na pojmu solidarnosti. To je nepobedivi kohezioni faktor, kako su lepo demonstrirali studenti u Hrvatskoj. Suština je: odazovi se kad čuješ doboš, ne ostavljaj me samog pred ledenom državnom nemani, preuzmi odgovornost, ovo se tiče svih nas. Međutim, kako će se solidarnost ostvariti u tako šarolikim pobunama kakve su sada aktuelne? Studenti će se snaći, ali šta ćemo sa veteranima, braniteljima, invalidima, pacifistima, partizanima, četnicima, neonacistima, domaćinima, rojalistima, homofobima, navijačima različitih klubova? Svi su jednaki i svi imaju isto pravo da se pobune? Neki zato što je rat započet, a neki zato što je rat izgubljen? Do solidarnosti se ipak teško stiže, potrebne su pripremne radnje. Saobraćaj u Beogradu su, pored svih ostali faktora, jedno vreme blokirali i ratni veterani, koji su tražili da im država isplati dnevnice za sve dane koje su proveli u uniformi (imali su uniforme i dok su protestovali, ne znam je li i to ulazilo u zahteve). Bili su veoma uporni u svojim nastojanjima, podigli su šator u parku, što bi se reklo – došli su da ostanu. Koliko mi je poznato, samo im je jedan novinar, Bojan Tončić, u lice postavio ključno pitanje: A zašto se nisi pobunio kada te je država poslala u rat?
Plasirali smo se za večnost, svaka briga je nepotrebna.

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.