Naš kolektiv od prošlog leta intenzivno sarađuje sa radničkim grupama, udruženjima i sindikatima iz više preduzeća širom Srbije. Većina od njih ili su u stečaju (Trudbenik, Srbolek, Rekord/Vizahem, Jugoremedija, Šipad komerc), ili im stečaj ozbiljno preti (RTB Bor, IP Prosveta). Saradnja se odvija i na rešavanju pojedinačnih problema u konkretnim radničkim borbama – da se zaustavi zahuktala pljačka; kao i na artikulisanju radničke političke platforme – da se pronađe izlaz iz pustoši koju su pljačkaši za sobom ostavili. Svakodnevni rovovski rad na pojedinačnim problemima daje sve konkretnije rezultate – sud je 15. marta prihvatio naš predlog da se poništi odluka o prodaji imovine Srboleka kojom bi, da nije poništena, bilo onemogućeno da Srbolek ikada ponovo proradi. Sa druge strane, saradnja na artikulaciji radničke političke platforme dovela je do zahteva da se imovina preduzeća u stečaju uzme od onih koji su ih u stečaj odveli, i poveri onima koji imaju interes da preduzeća ponovo prorade.
Već na samom početku tranzicije u kapitalizam, neka od najvećih i najvrednijh preduzeća u Srbiji (npr. SARTID, početkom 2003. godine) privatizovana su „kroz stečaj“ – ne kroz institucionalni okvir predviđen za privatizaciju, koji je koliko-toliko, makar deklarativno koncipiran radi zaštite interesa i razvoja preduzeća, već u postupku koji se vodi isključivo u interesu poverilaca, i nikog drugog. Počev od maja 2005. godine, doneto je više izmena zakonskih propisa o privatizaciji kojima je stečaj i formalno uveden kao način privatizacije, ravnopravan sa aukcijom, tenderom ili ponudom za preuzimanje. Od 2007. godine, najveći deo privatizacije odvija se upravo „kroz stečaj“.
Sa druge strane, propisi o stečaju nisu pretrpeli nikakve izmene kojima bi se omogućila zaštita interesa preduzeća koja se „kroz stečaj“ privatizuju, njihovih radnika i malih akcionara. Stečaj se i dalje vodi isključivo „u interesu poverilaca“, iako je postao sredstvo za privatizaciju. Još gore, mali akcionari, koji ni u propisima koji regulišu rad preduzeća, ni u praksi nemaju nikakav uticaj na menadžment i nikakve mehanizme da zaustave štetno poslovanje, u stečaju se tretiraju „ravnopravno“ sa većinskim vlasnicima i „solidarno“ snose odgovornost za dugove; što se tiče radnika kao poverilaca u stečaju, oni imaju MANJE prava u odnosu na sve druge poverioce – iznos njihovih potraživanja se redukuje na minimalne zarade za poslednjih dvanaest meseci, a po osnovu duga za penzijsko i invalidsko osiguranje u skupštini poverilaca ne glasaju radnici kojima se duguje, već država preko PIO fonda.

Za lica povezana sa većinskim vlasnicima koji su preduzeće odveli u stečaj, ne postoje nikakva ograničenja da se pojave kao poverioci u stečaju i da glasaju sa punom iznosom potraživanja – koja su prethodno sami sebi napravili. Još od stečaja zrenjaninskog Šinvoza 2008. godine, i činjenica koje su o ovom stečaju izneli Savet za borbu protiv korupcije i Anketni odbor o Šinvozu Grada Zrenjanina, javnosti je poznato da se postupak stečaja zloupotrebljava kako bi se većinski vlasnici preduzeća oslobodili ostalih suvlasnika (malih akcionara) i „nepodobnih“ radnika koji se bune protiv privatizacije. Ove zloupotrebe se dešavaju u sprezi vlasnika preduzeća i privrednih sudova, što je dokazano u izveštajima navedenih institucija. „Privatizacija kroz stečaj“ nije ništa drugo nego poslednji korak u legalizaciji samovolje privilegovanih pojedinaca i neodgovornosti u upravljanju privrednim subjektima i vođenju javnih poslova, koja je započela krajem osamdesetih godina i eksplodirala u raspadu Jugoslavije, ratu i privatizaciji. Ekonomski i politički opustošeni radnici danas jedini imaju interes da se ova spirala neodgovornosti prekine, ali nemaju nikakve mehanizme da svoje interese ostvare.
Ponovno uspostavljanje odgovornosti u društvu i državi, moguće je samo ako se osloni na interese radnika u stečaju. Zato je neophodno da se najpre zaustavi cinizam zakonodavca koji vlasničku transformaciju netom sprovodi kroz proces koji ima sasvim drugačiji ratio (obeštećenje poverilaca), a zatim da se radnicima u stečaju omogući da pokrenu preduzeća na čijem su se „pokretanju“ prethodnih decenija izređali i nacionalistička i liberalna vlast, i domaći dušebrižnici i strani eksperti, i „srpski domaćini“ i „strateški partneri“, i „zavisno“ i „nezavisno“ pravosuđe. Svi oni su, uz nepresušnu pomoć „razvojnih“ državnih fondova i privatnih banaka, svojim neodgovornim postupanjem doveli čitavu privredu u stečaj. Tražimo da se odgovornost za ispravljanje grešaka sada poveri radnicima:

• Radnici u skupštini poverilaca treba da glasaju sa punim iznosom potraživanja po osnovu zarada, kao i potraživanja po osnovu duga za penzijsko i invalidsko osiguranje.
• Radnici treba da imaju pravo da, bez obzira na procenat potraživanja, ukoliko su zainteresovani, podnesu plan reorganizacije koji će imati prednost u odnosu na planove reorganizacije drugih poverilaca.
• Ukoliko radnici podnesu plan reorganizacije, svi kapaciteti stečajne uprave moraju biti pod njihovom kontrolom i njima na raspolaganju; stečajni upravnik mora biti solidarno odgovoran sa radnicima za realizaciju plana reorganizacije.
• Za potrebe realizacije plana reorganizacije radnici moraju imati:
- Realan grejs period da počnu sa vraćanjem dugova i odgovarajuće garancije od države prema privatnim poveriocima za vraćanje dugova.
- Povoljne kredite od Fonda za razvoj, Razvojne banke i drugih sličnih institucija.
- Sredstva za angažovanje stručnih lica koja će zajedno sa radnicima učestvovati u realizaciji reorganizacije, ponovnom pokretanju proizvodnje i vraćanja dugova.
Tražimo odgovornost da počnemo sa ispravljanjem grešaka koje su drugi pravili bez našeg učešća, jer su nas prethodno proglasili za politički i ekonomski nepismene.