Beton br.141
Petak 24. jun 2016.
Piše: Saša Ćirić

KRAJ NOĆI


Nekome je jutros osvanuo divan letnji dan sa omiljenom slikom pred očima, strvoderskom slikom glogovog kolca zabijenog u lešinu, ovde EU, nekoga, opet, ophrvala neka potmula neprijatnost i osećanje da će dugoročno morati da se nosi sa još jednim slojem težine na leđima, istina još uvek ne sasvim određene težine. To što na vest o minimalnoj ali dovoljnoj pobedi opcije britanskog izlaska iz EU (bregzita), po medijima javno kopuliraju politički mračnjaci i metafizičari rodne grude, pametnom bi bilo dosta (kako veli latinska poslovica) da shvati suštinu stvari, sve i da ne zna ništa o čemu je reč. A, u stvari, ne može se reći da laude i počašnice o konačnom povratku koncepta državnog i nacionalnog suvereniteta ne korespondiraju sa distopijskim projekcijama o padu u predmoderno stanje ili u novi srednji vek, u doba granica, pasoša i viza, nacionalnih valuta, tradicija i ponosa, obnovljenih omraza, koje nikada nisu ni upokojene i želja za novim istorijskim revanšom. Jer, izgleda da desničarima, svejedno onim tvrdo ili meko kuvanim, budućnost predstavlja ponavljanje istorije a ne njeno samoprevazilaženje, a istorija predstavlja beskrajni ratni turnir.


Mimo veselih mračnjaka, vlasti u Srbiji, tj. Vlada u tehničkom mandatu, požurila je da dostavi uverevanja da neće odustati od evropskog puta Srbije, iako je na kraju tog puta, u ekskluzivnom klubu najuglednijih članica, došlo do ozbiljnog i neočekivanog tumbanja. Poruka, čini se upućena više primaocima spolja nego unutra, ali ipak, naizgled pozitivna. U stvari, ovu poruku, kojoj se pridružio poslovično proistočno nastrojeni predsednik Srbije, u čijoj se duši prostiru gubernije i žuti ljudi piju vodu iz žutih reka, treba čitati u smislu da spoljnopolitička akrobatika balansa naših vlasti neće biti poremećena. Jer i bez Londona, naše vlasti će nastaviti svoje klackanje između Brisela, kome se teži, i Moskve, u koju se putuje po blagoslov i lekarski nalaz, pre formiranja nove Vlade.


Dakle, na drugi pogled, ova nepokolebana vera u balans i ponovljeno zaklinjanje u državnu maršrutu, ne znači ništa posebno. Jer, možda Škotska i može da ponovo raspiše referendum o tome hoće li biti deo Ujedinjenog Kraljevstva koje nije više deo Evropske Unije, ali Aleksandar Vučić ne može da obznani veliki preokret i krene ka Moskvi zato što bi time onaj glogov kolac njegovog nekadašnjeg mentora s početka teksta zabio u samo srce svog političkog preobražaja i međunarodnog političkog kredita. Elem, njemu je klackalica suđena, pa sve i da – dok se budemo klackali zajedno sa njim i zbog njega – od EU ne ostane ni Mastriht na Mastrihtu.


Ne treći pogled, sva je prilika da bregzit neće posebno uticati na unutarpolitičku scenu u Srbiji. Evropski lideri i birokrate će svakako biti zabavljeni sami sobom i može biti i konkretizacijom nekih od silnih reformi u funkcionisanju EU, koje su pominjali kako pre tako i nakon britanskog referenduma, ali teško je očekivati da će od sada manje reagovati na sumnjive i opskurne poteze vlasti u Srbiji, pošto su i do sada to činili uglavnom simbolično i zakulisno. Verbalno zlostavljanje opozicije i kriminalizacija protivnika, razaranje slobode medija i nezavisnosti rada policije i tužilaštva, pojave su koje možemo očekivati da se nastave sasvim nezavisno od unutrašnjih prilika u EU i kojima jedina brana mogu predstavljati započeti građanski protesti na ulicama.


Noć u kojoj Srbija živi poslednje četiri godine, noć naprednjaka, noć je višestrukih paradoksa. Srbija će i sa novom Vladom nastaviti da ima jaku a slabu vlast, jaku enormnom podrškom na izborima, ali sa očajnim kadrovima, izlizanim ili sumnjivim idejama i niskim stepenom samopouzdanja. Vladajuća većina će nastaviti svoj krstaški rat sa ostacima opozicije od koje joj ne preti nikakva opasnost, verovatno sve dotle dok na izborima većina glasača ne odluči da se u Srbiju instalira jednopartijski pluralizam, dok će opozicija nastaviti da se vrti u karuselu dve dileme: da li da se objedini, parcijalno ili potpuno, ili da se nudi vlastima, za sada parcijalno. Sudeći po Pajtićevom gubitničkom predizbornom programu za unutarstranačke izbore u Demokratskoj stranci, fuzija rasejanih demokrata, Nato kišobran i gej brakovi su rešenje za autoritarni populizam naprednjaka.


Klaberi i partijaneri se iz Mikserhausa polako sele u Cetinjsku 15, SKD apolitični oportunisti su postali vatreni antirežimski manekeni, u rasponu od bivšeg julovca Di Džej Danilova do gazde Arhipelaga i cijela PEN centra, dok se ideolozi belih listića uzdaju u vaskrs DS-a, koji po svaku cenu mora preživeti, makar za rasad.


Da je Vučić promišljen, barem u meri koliko je paranoičan i verbalno agresivan, mogao bi mirno da se vozi bagerom u sred bela dana s kraja na kraj Savamale, štaviše da bagerom dolazi i na posao, da troši arapski benzin i ruski gas, slaže ciglu na ciglu svojih savskih kula i čardaka, otvara spomenik po spomenik, od Pekića do Đinđića i Nemanjića i da mirno sačeka da ga zavoli još neki pripadnik intelektualne elite.


Onda bi konačno mogao da podnese samog sebe i bagerom se odveze u legendu.

Armatura arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.