Beton br.28
Utorak 18. septembar 2007.
Piše: Svetlana Slapšak

Kosovo u glavi

Francuski reper sa imenom Sinik (pisano sa „es“, ne sa „se“) je svoj realistično-angažovani hit snimio u nekoj dečijoj bolnici: kod teško bolesnoga maloga crnoga pacijenta, Sinik nagoveštava dijagnozu rečima „u njegovoj glavi je Kosovo“. Konfuzija, neizlečiva bolest, užasna izraslina, beznađe? Sve to. Uzgred, ni Sinik nije belac, ali francusko slovo zakona o državljanstvu ne prepoznaje boju kože. Druga je stvar koliko je prepoznaje stvarnost, zakonita ili nezakonita. Jedno je izvesno: tamo daleko, nejasna i bezoblična, teško prepoznatljiva ali uvek spremna, vreba kolektivna zver, koja će skočiti na svaku nepravdu (kad je prepozna) nanesenu Siniku, pacijentu ili sličnima, dakle svakom obliku „Kosova u glavi“. Možemo je formulisati kao glas javnosti, kritički duh, građansku tradiciju otpora, liberalno levičarstvo - svaka definicija je nepotpuna, ali upravo to je definicija fenomena kome je na nekim drugim delovima planete već uveliko odzvonilo - u Srbiji, recimo. Nije samo reč o tome da su oni koji o Kosovu misle drugačije udaljeni iz javnosti, već su i stigmatizovani, pa je dijalog odnosno promena mišljenja nešto sasvim isključeno. Prostor za razgovor o Kosovu je potpuno de-racionalizovan, može se konstatovati samo klinička smrt imaginarnoga pojma „srpska inteligencija“. Zašto bi baš većinski usmereni intelektualci bili krivi za Kosovo? Samo zato što o njemu nisu mislili. Jer kada se misli, ne može se završiti ni u stereotipima, niti u dosadnome nacionalističkome tuljenju, niti u očitim lažima, niti u bilo kome drugom obliku inače mizernoga tematskoga horizonta srpske kosovonanije. Starija krivica je biti većinski usmeren: najbolje adaptirani na komunističko jednoumlje (računajući i tome pripadajući slavski antikomunizam) isto su se tako najbolje snašli u nacionalističkome jednoumlju. Ne videti paralelu, i ne osetiti bar pobunu stila protiv formule mi-svi-Kosovo izvestan je znak gorepomenute dijagnoze.
Kulturna invencija je plod zajedničkoga (ne nužno planiranoga) rada državnih institucija, individualnih intervencija, ponekad njihove interakcije sa masovnom kulturom, ponekad čak i sa subkulturom. Tu bismo očekivali invenciju Albanca, manje ili više planirani napor obrade političke stvari u kulturi. Individualna intervencija je, recimo, nežni (mogućni) ljubavnik Albanac iz romana Mir-Jam, dašak egzotike - i ženske slobode izbora - između slovenačkih gora i Crne Gore. Jugoslovenske institucije su posle rata ponudile lako kolonijalni, ali probavljiv lik Albanca, u varijantama od čestite starine, neprobojnoga patrijarhalca koga novo vreme „slama“, sve do nepokolebljivoga borca, ukratko više privlačne nego odbojne muške zveri - sve to u filmu, gde se najlakše guta. „Igranje drugoga“ kao performativni kulturni kod omogućilo je igranje Albanaca i igranje Albancima, i ostavilo nešto tragova u filmu i pozorištu, a sa mnogo dobre volje će se ti i danas naći u raspršenim ostacima beogradske urbanosti. To je i bila glavna osnova nekoliko pokušaja sasvim drugoga Beograda da u retkim peticijama i javnim manifestacijama pokaže da nisu svi mi oko Kosova i Albanaca. I, sa druge strane, jasan dokaz da čak i državna intervencija može otvoriti prostor tumačenja i afirmativne političke akcije.

Kosovo u glavi je moćna metafora, jer se drugačije ne može opisati stanje u kojem svi znaju da Kosovo ne može više biti srpsko, ali se guši svaki glas koji bi rekao nešto o poslovičnome novome ruhu.

Mainstream kultura je uspešno zaobišla i ovakve, najmanje zahteve poštovanja ljudskih prava i građanske tolerancije. Čim je postalo dozvoljeno, a to je bilo znatno pre nego što će se komunizam uspešno transformisati, Albanci su zamenjeni Šiptarima i ustoličeni su kao kolektivni neprijatelj broj jedan, sa situacionističkim zamenama i dopunama (svi ne-Srbi, po volji i porudžbini). Ako zasada odbacimo riku i bes, ostaje tzv. fina književnost, recimo Slobodan Selenić i Svetlana Velmar Janković. Premda je u njihovim delima glavni negativac mračna i neljudska Prečanka, nije zanemariv ni dubinski pokvaren Albanac: oboje su objekt srpske plemenitosti, iskrenosti i naklonosti, a vraćaju kako samo oni umeju. U doba kulturne prevlasti disidencije 80-ih, tik pre nego što će se veći deo odlučiti da otplovi na Meduzi, Hana Dalipi je napisala, objavila, i dobila nagradu za izuzetni roman Vikend u materini, u kojem karnevalizuje albansko-srpsku svakodnevicu, a posebno rod, seksualnost, i manje-više sve što je na obe strane sveto. Autorka je za vreme rata emigrirala, a i šta bi drugo. Poslednji put je viđena u Parizu, a zatim joj se gubi svaki trag. Slučaj Svetlane Đorđević pokazuje da je reč o sistemskim rešenjima - pa izvolite, srpske a i albanske književnice! Imate širok izbor između pranja nogu junaka, svete ili civilne Petke, a ko hoće može i magijski realizam: samo probajte ono što vam je pred očima!
Drugim rečima, kulturna invencija je izvesno deo dužnosti intelektualaca sa koje god strane da u njoj učestvuju, i srpski intelektualci su zastrašujuće masovno ispustili mogućnost da svojoj zemlji pomognu time što bi stvarali privlačne, zapletene, upitne i mnogoznačne, a zašto ne i naprosto pozitivne i tolerantne slike, likove, situacije Albanaca i albanskog, srpsko-albanskog i albansko-srpskog - čega god. Domovini se služi mržnjom, u redu. No kako je mogućno da izazovni tematski sklopovi potpuno izmaknu pažnji književne sredine? Recimo, slučaj države koja vojno napadne svoj integralni i navodno najsvetiji deo? Recimo, slučaj najgorih neprijatelja koji godinama ne napadnu zaleđe države dok ona sebi daje luksuz da napadne sve svoje susede istovremeno, pa i nesusede na krajnjem severu? Recimo, slatko-lepljiva retorika koja koristi radi dopušta Slovencima i Hrvatima da imaju svoju državu, ali ne i ostalima, a naročito ne Albancima? Recimo, jako razumna rasprava bivših targetaša o potrebi da se Srbija pridruži NATO paktu, i istovremeno pena na ustima kada se spomene nezavisnost Kosova? Recimo, potpuna nesposobnost da se Crnogorci ubede milom, i istovremeno očekivanje da će se Kosovo prikloniti samo pretnjom, vređanjem i silom? Recimo, „lukavo“ podgrejavanje latentnog evropskog rasizma prema Albanacima? Recimo, namig sa najvišega mesta koji Srbima, onim pravim, omogućava da glasno govore epski a broje pare za cenu Kosova u tihoj molitvi? Kako naivno u poređenju sa tim
zapletima izgleda Den Braun sa tračevima o Magdaleni... Naravno da bih za ovakve zaplete zaželela boljega pisca nego što je Den Braun, što je bogohulna želja iz provincijalne perspektive bilbordske idolatrije SSSS (sasušeni starci služe svakome) pisaca.
Srpska država, kakav god da je model javne laži i licemerja nudila u zadnjih 15 godina, nije ponudila nijedan program tolerancije i antirasizma, naprotiv. Ne da bi to iko pametan očekivao, to je samo ilustracija konteksta još veće krivice intelektualaca za današnje stanje duha i pameti oko Kosova: niko ih nije ozbiljno sprečavao da takvu državu kritikuju što se Kosova tiče.
Kosovo u glavi je moćna metafora, jer se drugačije ne može opisati stanje u kojem svi znaju da Kosovo ne može više biti srpsko, ali se preventivno i drugačije guši svaki glas koji bi rekao nešto o poslovičnome novome ruhu. Izgledi takve glave su skoro nikakvi. Oni koji misle da Kosovu treba prepustiti odluku o nezavisnosti, bez obzira na evropsko muljanje, nisu nužno obožavatelji bilo kojega nacionalnoga programa, baš naprotiv, svi im otprilike isto smrde. Ali ta beznadežno jednostavna situacija je posledica svesnog i koristoljubivog odbijanja intelektualaca da svojim osnovnim vežbama i veštinama, ne ulažući ni mnogo vremena a ni talenta, spreče predvidljiv razvoj. Kao i ranije, kao i obično, kriv je svako ko je huškao, kriv je svako ko je ćutao. Ostaje samo da što više ja-ova kaže javno zbogom i sa srećom Kosovu, i da ih ne bude briga što ih ni najednoj strani ne čuju.

Dolazim po tebe, Murate!

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.