Kladioničari su konsternirani ali na nogama: navođenim projektilom spolja nokautiran je Golijat. Finac se pokunjeno odgegao kući, plan o nadziranoj nezavisnosti ritualno i u slast, stavku po stavku, progutao je ministar za Kosovo, Žan Luj Popje novog svetskog poretka. Iljušin je oganj naše osame polio sa 40 tona tečnog ohrabrenja - bratskoj majčici sa Istoka ponizno&sladostrasno je ponuđena grbača za novu hladnoratovsku fuziju. Ipak, kladioničari su mirni. Niko se nije kladio na pomahnitalog luzera, niti će.
Jer berzom gospodare krvoloci JFK-a, vojna industrija i teksaška hegemonija kojoj ni „oružje za masovno uništenje“ ni „globalne terorističke pretnje“ nisu više potrebni kao opravdanje. Sila je silna tek kad se pokaže i nametne, kada svi izvršavaju njene naloge. U aroganciji, podaništvu patuljastih saveznika i kratkovidoj bezobzirnosti, mamuza se istorija i čeka vlastiti krah. Ili detantna izmena kursa.
Albanska vlast na svetom komadu Zemlje već skoro deceniju sve resurse bacila je na jednu kartu: independencija ili smrt. Nema novog goriva - ostao je sveopšti ustanak i suicid za slavu. Suviše se čekalo, još od ilirskih vremena. Čas je kucnuo: uzmi ili ostavi, ali ne reci da sve je bilo uzalud.

- Ko nudi izgradnju građanskog, sekularnog, modernog, realno multietničkog društva na Kosovu? Svi, odnosno niko.
- Ko nudi bolje obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, bolji položaj žena, bolesnih i nemoćnih, lica sa posebnim potrebama, više posla, strana ulaganja, perspektivniji život? Svi, odnosno niko.
- Ko se zalaže za smanjivanje tenzija i prevazilaženje podela, povratak raseljenih, kažnjavanje zločina, osudu odgovornih, ekonomsku i kulturnu saradnju? Svi, odnosno niko.

Zato što im je status jedina važna stvar. Ko će crtati mape, čija će se zastava vioriti i na kojem jarbolu, hoće li biti dve ili jedna stolica i u kojim međunarodnim organizacijama. Rešenja za svakodnevni život će pasti s neba, samo kad se reši status, zadrži ili proglasi Kosovo našim, jedino našim.

Srpska Vlada pristaje da Kosovo bude država, ali insistira da se ne zove država niti da ga iko prizna kao državu. Albanska strana insistira da Kosovo bude država, i pre svega država, i ne pristaje ni na šta drugo.
Srpski predlog je „daj šta daš“, nameran da ostvari maksimum svojih interesa u apsolutnom minimumu opcija koje se nude. Albanski je jednostavan. I maksimum i minimum su jedno. Čekao si dugo i trpeo si mnogo - uzmi sve, jer sve ispod toga je ništa.
Čak i ako je lukavstvo, srpski predlog je neočekivano suptilan. On podrazumeva prefinjenu glumu političara i razumevanje biračkih statista: to što je naše na mapi za vremensku prognozu, nije naše niti će ikada biti, ali mi smo zadovoljni što je i toliko naše i pravićemo se da je naše sasvim i u punoj meri naše administrativne uprave. Albanskim političarima ne treba teatar, oni stvaraju istoriju. „Jo negociet“ zvoni kao „No passaran“, dok prognoze o mogućim sukobima odišu žanrom ratnih priprema i zastrašivanja.
Francusko klasično pozorište naspram pučkog romantičarskog teatra života.

Iza produžene agonije neiskrenih pregovora i šatl diplomatije Kontakt grupe, uslediće američka brutalna jednostranost. Srpsku nespremnost da se pomiri sa realnošću zameniće ogorčenost i frustracije, albansku strepnju i nepopustljivu isključivost - sirotinjski trijumfalizam. Upokojena južnoslovenska utopija biće najzad demontirana do atoma. Ostaće tek užagreni pogledi ka bedemima Šengenskog carstva, koje baulja zabavljeno traženjem jedinstvenog predloga Ustava, smanjenjem nezaposlenosti i mržnje/distance prema emigrantima, zbunjeno socijalnim disproporcijama i stepenom kulturnih razlika između starih i novih članica.
Srbiju čeka ludilo izgubljenog identiteta, tralje sna o neostvarenoj imperijalnoj sili u regionu, dezorijentisano društvo poraženih krivaca sa vladajućom političkom elitom nespremnom za dan posle nezavisnosti Kosova. Jedino što je gore od poraza u novoj Kosovskoj bici jeste političko-kafanska dreka i lelek o nepravdi, izdaji, zloj kobi istorije; vera u konačnu pobedu, kad-tad.